Posao mi je da spaljujem ljude

Kremacija je velika stvar u Sjedinijenim Američkim Državama. Godine 1958. svega 28 ljudi i spaljeno nakon smrti. Danas se više od 40 procenata Amerikanaca odlučuje za kremaciju. Razgovarali smo sa čovekom čiji je posao da spaljuje ljude. On živi i radi u Kaliforniji, državi u kojoj 58 procenata preminulih odlazi u peći. Ima trisedesetak godina i usavršava zanat. Zahtevao je da ne objavimo njegovo ime kako poslodavac ne bi saznao šta nam je sve ispričao. A ispričao nam je svašta o tome kako je ušao u ovaj posao i kako sam posao funkcioniš.

Kada sam završio fakultet, imao sam nekoliko glupih poslova. Međutim, u poslednjih godinu dana, počela je da me privlači pogrebna industrija. Još uvek pokušavam da shvatim zašto. Kao klinac nisam želeo da se bavim ovim, niti sam se jednog jutra probudio i odlučio da počenem da se bavim ovim poslom. Više se radi o tome da sam želeo da radim nešto značajno.

Shvatio sam da sam se baš naložio na pogrebni posao nakon što sam prvi put razgovarao sa osobom koja radi kao direktor jednog pogrebnog preduzeća. Razgovarali smo o tome kako je američki zdravtsveni sistem napravljen tako da mu je glavni cilj da ljude održi živim, nezavisno od kvaliteta života. Iznenadio sam se time koliko sam se zainteresovao za temu i koliko sam stvari imao da kažem. Kada smo počeli da razgovaramo o zelenim sahranama, ostao sam potpuno fasciniran. Kasnije smo još nekoliko puta razgovarli o tome i moj sagovornik je zaključio da bih se odlično uklopio u pogrebnu industriju.

Tako sam, posle nekoliko nedelja, skupio hrabrosti i počeo da pretražujem internet tražeći posao. Našao sam oglas za posao na kome je pisalo da traže asistenta krematorijuma. Prijavio sam se, otišao na dva intervjua sa direktorom kompanije. Dobio sam posao mesec dana nakon što sam poslao prvu prijavu.

Nisam video mnogo smrti pre ovog posla. Video sam svog oca kako umire od raka kada sam ima 25 godna. Na blic sam video telo žene koju su upucali ispred moje kuče pre nekih pet godina. Tako da sam, kada sma počeo da radim, shvatio da je moja zainteresvanost za smrt ustvari zainteresovanost za samu ideju smrti. Želeo sam da se bavim ovim poslom, iako nikada nisam bio izložen smrti. Nikada nisam držao mrtvo telo. Pitao sam se, šta ako budem bacio peglu kada prvi put budem video mrtvaka?

Prva osoba koju sam kremirao je bio čovek od nekih 60 godina. Pre nego što se telo utovari u krematorijum, obično je umotano. Pre kremacije moram da proverim da li je ostao neki nakit, ručn sat ili pejsmejker na telu, jer su to stvari sa baterijama koje mogu da eksplodiraju u krematorijumu. Da bi to uradio, moram da opipam telo i osetim da li se ispod kože krije metal. Ukoliko se ispostavi da klijenat ime pejsmejker, moram da uzmem makaze i isčupam ga.

Dakle, kada sam odmotao telo tog šesdesetogoišnjaka, prva stva koju sam primerio bila je da od članaka do butina ima zavoje. Ali, nedostajo mu je paket. Onaj paket, među nogama. Pomislio sam, okej, verovatno je bio donor nekoj osobi koja je izgorela od struka na dole.

Ponekad, miris ume da bude prilično nepodnošljiv. Tela su najpre smeštena u frižiderima u kojima može da stane do 25 tela. Kada vadimo kosti iz pećnica uvek se digne mali oblak prašine. Zato nosimo maske. Ali, kad sam pre neki dan kremirao jednog čoveka, mirisao je toliko loše. Dešava se.

Jedna stvar koju naučiš vrlo brzo na ovom poslu je kako da se odnosiš prema telima. Veliki ljudi su priličan izazov jer je veliki deo posla preneti leš. Leševe pomeramo na velikim kolicima sa točkovima sa hidrauličnim pumpama. Druga zanimljiva stvar sa velikim ljudima je ta što njih moramo prve da kremiramo. Kada veliki ljudi gore, plamen u pečima naraste i tako nastaje mnogo više dima. To nije dobro za mašine. A tu su i masne ćelije tih velikih ljudi. Zato velike ljude kremiramo dok je peć i dalje hladna, kako bi sagorevanjem povećali temperaturu.

Da bih zagrejao peć, koristim skoro naučnofantastiče kvake. Ne možete kremirati osobu ukoliko peć nije zagrejana na 1500 stepeni. Zagrevanje ne traje dugo, možda nekih petnaest minuta. Zatim, moje je samo da ubacim telo i postaram se da je na pravom mestu. Plamen mora da dopire do grudi i navećeg dela tela. Nakon toga, nekoliko puta otvorim vrata da proverim koliko je telo izgorelo. To vam je kao da virite u sam pakao.

Sve to traje neka dva sata. Zavisi od veličine osobe koja se kremira, nekada proces traje i sat i po vremena. Da bih proverio dokle se stiglo, moram sa vremena na vreme da bocnem telo malom grabuljom. Danas sam proveravao jedno telo, osećaj je isti kao kada ubodete viljušom preperčeno rebro. Ali, teško je ovde napraviti gešku. Ne povređujte nikoga. Ovako ili onako, vi ove ljude gorite do kosti.

Kada ostanu samo kosti, ugasim peć i ostavim je da se ohladi do nekih 500 stepeni. Tada koristim metalnu grabuljicu da bih izvadio velike delove kosti, izvučem ih kroz rešetke u malo fioku ispod kontejnera, a zatim uzmem veliku četku sa oštrim gvozdenim čekinjama da bih očistio ostatak. Većina ostataka odlazi u pepeo, ali imamo i malu metalnu činiju u koju ubacujem sitne koske da bih pretražio da u njemu nema metala, poput zubnih dodataka, veštačkih kukova, veštakih zglobova i drugih stvari koje bi mogle da oštete noževe. Krematorijum ne može da samelje sve kosti kada su u pitanju bebe – to se radi ručno, kleštima. Potrebno je sve pretvoriti u pepeo – u pepelu ne biti ničeg sem pepela.

Neke porodice žele da prisustvuju rasturanju peplea. To košta između 700 i 800 dolara, zavisno od toga koliko ljudi prisustvuje. Kada su u pitanju mala deca ili mrtvorođenje bebe obično se pepeo raspita u more bez prisustva velikog broja ljudi. To košta oko 150 dolara. To radi moj šef. Obično sačeka dok se nakupi nekoiko mušterija, a onda ih odjednom odveze brodom.

Iako je ovo naša svakodnevica, često je veoma emotivno. Kremirao sam ženu koja je živela nedaleko od mene. Bila mi je komšinica. Nije da sam je poznavao ne znam koliko, ali mi je bilo drago da sam se lično postarao o njoj.

Znam da ne radim ništa posebno za preminule i da oni ne znaju šta se sa njima dešava. Ovo što ja radim verovatno nije na kraj pameti porodicama preminulih. Ali, meni je drago da im obezbeđujem uslugu i pomažem da se ispuni nečija poslednja želja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu