Pustoš, dosada i nasilje: Kako je prodavcima u non-stop radnjama u Beogradu

Nikad neću zaboraviti tu avgustovsku noć. Bila je sreda i tada se činilo najgori dan u mom životu. Kasnije ću ih doživeti još deset minimum. Peti put sam pala isti ispit koji me je u tom trenutku koštao budžeta na faksu i baškarenja po Beogradu. Ostavio me je dečko. Posvađala se sa najboljom prijateljicom koju sam zapustila zbog dečka koji me je ostavio. Kako kao razmažena dvadesetogodišnjakinja nisam znala za veće probleme, u glavi mi je bila eksplozija poput one u Antoninijevom Zabriske point. Potrošila sam predviđeni džeparac za tu nedelju. A sreda je. Iz novčanika gviri svega 90 dinara. Dovoljno za spas, mislim se, tj za čarobnu kutiju sa dvadeset magičnih štapića. Uplakana sam grcajući izletela na ulicu u kućnim papučama nadajući se da ću naći paklu cigareta za novac koji imam. Napolju - pustara. Leteće kese poput utvara zavladale gradom, smrdi beton i prašina. Nigde neonskih reklama, ni trafika, samo tišina, nigde nikoga. Lutala sam po budžacima dok nisam naišla na treperavo 00-24 (jedna nula nije svetlela).

Ispravljala sam zgužvane novčanice jednu po jednu i simpatičnom čikici umrljana od maskare i slina uz drhtavi smešak rekla „Dajte mi neke cigare". Ljubazni čikica me je upitao koje cigare pušim, i bez obzira što mi za njih nedostajala čitava pedesetica uz namig mi ih dao dodavši „Donećeš mi ostatak sutra".

Ta trafika bila je poput fatamorgane oaze u Sahari. Ubrzo je moj duvanski zen momenat narušio pijani čovek koji se pojavio iz mraka i nerazumljivo urlao iz petnih žila. Smrdeo je na vinjak i beli luk. Drao se prvo na sebe, a zatim i na čikicu iza majušnog prozora. Udario je šakom o policu sa novinama. Uplašila sam se i trkom pobegla.

U Beogradu postoje brojne radnje i trafike koje od prvog dana otvaranja do danas nikada nisu prestale da rade. Posao ljudi koji su u njima preko noći znatno se razlikuje od onog osunčanog, razigranog, dnevnog. Oni ne prodaju sladolede, žvake i smokije. Kada grad zaspi na ulice išetaju svi oni zombiji i lopovi iz filmova, a iz ljudskog tela (uglavnom pod dejstvom alkohola) kulja ono najpotisnutije i najgore. Upustila sam se u noćnu turu Beogradom, a ono što sam otkrila uplašilo me je više od razuzdanog pijanca pomenute večeri pre nekoliko godina.

Prodavci svih radnji su se jednoglasno složili da su najprodavanji artikli tokom noći: alkohol, cigarete i kondomi. Svi su se složili i da vole noć. Rade isključivo kada padne mrak jer im tako više odgovara. Neki danju obavljaju druge poslove. Letnje noći su produktivnije od zimskih, ali i donekle bezbednije zbog stalne cirkulacije mušterija, naročito vikendom. Ipak, kako kaže čika Voja iz jedne vračarske dežurne trafike "Nikada se ne osećaš bezbedno kada padne noć, a ti ostaneš sam". Objasnio mi je da su radnici u non-stop radnjama lako dostupni ljudima u svim stanjima. Svima su "usput". "Imamo kamere, imam i telefon da pozovem policiju, ali jako često za tako nešto nemate vremena", objašnjava on. Do sada nije doživeo nasilje na svojoj koži ali ga se nagledao: "Mladi se mnogo tuku. Imam osećaj da piju samo da bi se potukli. Svašta sam video…krvave glave, slomljene zube, i ne znam kako se uvek pobiju tu ispred trafike. Ja ne smem da izađem da ne bi i mene prebili. Uglavnom se zaključam i čekam da prođe."

Prodavac Luka mi je ispričao još strašniju priču. "Pre dve godine je prolaznik iz čista mira pesnicom razbio staklo trafike, drao se na mene i psovao. Delovao je kao da ga je đavo zaposeo. Srećom, na tome se završilo. Kao da je želeo da demonstrira neku moć. Ne znam samo kome".

U dve radnje sam čula priče o mušterijama koje ubeđuju prodavce da su dale više para nego što jesu, pa očekuju kusur veći od datog novca. Ukoliko im se želja ne ispuni postanu neprijatni i nasilni.

Noć, naročito radnim danima, veoma je plodno tle za ulične razbojnike i pljačkaše. Uglavnom se krade pazar iz kase, jer su proizvodi u radnjama najčešće prosečno niskih cena. Kraduckanje limenki koka-kole, jabuka, novina su svakodnevna stvar sa kojom su se prodavci pomirili. Prodavačica Jasmina iz Zemuna mi je ispričala da je jednom prilikom neko pokušao da je opljačka vodenim pištoljem. "Ja sam se toliko uplašila da sam mu dala sav novac, iako mi se pištolj učinio kao igračka, ali što je sigurno - sigurno je". Prodavac iz trafike u Beogradskoj mi je objasnio da su najčešći lopovi tzv "trkači". Oni ugrabe šta im se dopadne i brzo furnu. Kod njega u prodavnici se najviše krade viski: "Eeee pa nisu ni lopovi od juče, znaju oni šta valja". Pitala sam ga da li je neko od lopova pokušao da ga povredi, na šta je on kao iz topa odgovorio:"Naravno da ne" i ponosno zavio rukave na majici pokazujući mi mišiće. Na to je nadovezao priču o noćnim hvatanjima gradskih zlikovaca, umalo me nije ubedio da je srpski Betmen

Međutim u nekim dežurnim prodavnicama vlada potpuni red i zakon. Takva je situaciju u S.T.R. Sneža Stanić na Čuburi. Ušli smo unutra i pohitali ka frižideru po piva i usput zatekli atmosferu kao da je radno jutro, vreme za hleb i jogurt. Prodavnica je bila puna razdraganih mušterija koje su skakutale okolo i punile korpe. Prodavačica za kasom već 22 godine radi u noćnoj smeni i do sada joj se nije desio nijedan incident. "Dolaze uglavnom stalne mušterije. Ja maltene unapred znam šta će i kada da kupe. Mislim da niko ne sme da nas dira jer nas u kraju svi poznaju. I čuvaju." Društvo na smeni joj je pravio suprug, koji često dolazi da je obiđe, za svaki slučaj.

Ljudi su usamljeni. I vole da smaraju. Nekad pijani, a vrlo često i trezni. vožnje taksijem često se pretvore u mini ispovedaonice. Slično je i sa non-stop radnjama. Samo što u taksiju vožnja ima svoj početak i kraj, a u radnji ste osuđeni na beskonačno duga smaranja ljudi koji tu prolaze.

"Dolaze mi razni ljudi koji ostanu dugo i pričaju. Ja se ponekad totalno isključim, jer se dešava da priče uopšte nisu povezane. Jednom je sredovečni čovek u lepom skupom odelu došao da kupi upaljač i ostao naredna tri sata! Imao je ljubavne probleme, pa je iz nekog razloga pomislio da treba meni da se požali. To veče mi se baš spavalo, a on me je još više uspavao", priča čika Voja.

"Svi misle da najveći problem imamo sa beskućnicima što nije istina. Najnaporniji su obični ljudi. Ljudi za koje mislite da će doći, kupiti flašicu vode ili novine i otići bez kusura. E ti su najgori. Neočekivano se zapričaju sami sa sobom i onda si najebao. Radnja nije moja, pa svakako moram da budem ljubazan i slušam mušteriju" dodao je on kroz smeh. " A da! I pijanci, oni znaju baš da udave. Imamo nekoliko stalnih koji ponavljaju u krug iste priče, ali na njih se nekako već navikneš. Problem je što oni dave i mušterije koje dođu, tačnije oteraju ih žickajući se za flašu piva".

Ipak, proturi se i neki zanimljiv gost iz tame. "Prošle godine je po cigarete, i to one skupe, šarene došla jedna baka. Bila je sređena i sećam se da je baš jako mirisala na stari parfem. Bilo mi je jako čudno što je budna u sitne sate, pa sam čini mi se prva započela razgovor. Saznala sam kasnije da je živela na tri kontinenta i pričala mi je o svojim avanutrama i putovanjima. Bilo je divno. Na kraju me je pitala da li sam ja nekada išla negde, a kada sam rekla da nisam - dobila sam čokoladu", seća se mlada prodavačica Lidija.

"Dešava se da celu noć niko ne uđu u radnju, ili se pojavi na trafici. A vi morate da budete budni, e to je pakao", priča Janko sa zemunske trafike. Njemu je zabranjeno da igra igrice na poslu, pa se često baci na detaljno pregledanje dnevne štampe. "Srećom imam komšinice pekarke koje takođe rade celu noć, pa se družimo", dodao je.

Radnica iz čuvene trafike na vrhu Skadarlije unutar radnje ima televizor. "Pratim ceo noćni program, ali sam oprezna. Ovde retko ima problema jer je centar grada i prometno je, ali ponekad ume da bude baš dosadno", rekla mi je ona.

U većini prodavnica era pametnih telefona je dovela do revolucije u suzbijanju dosade. Internet i zarazne jednostavne igrice su dostupne svima, kao i dugi telefonski razgovori.

"Ja se najviše plašim kada se zadesi da više od tri sata niko ne dođe u radnju. Uhvati me blagi napad panike i strah. Ne znam od čega, od noći, tišine. Naročito kada je zima. Ponekad se osetite kao da ste jedini preživeli smak sveta i to nimalo nije lep osećaj. Prvom kupcu koji naiđe obradujete se kao da je spasilac", ispričala je Lidija. "Drugarice me zezaju da sam dosadna na Fejsbuku jer se desi da za neku noć obesim pet pesama i deset fotografija na profil, a šta drugo da radim, ja danju spavam. Ono što mi najviše nedostaje u ovom poslu su Božići i Nove godine koje zbog posla ne slavim već nekoliko godina".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu