​Kako se nositi sa nervnim slomom

Novi Netfliksov sitkom Lady Dynamite bavi se psihički obolelom komičarkom koju nervni slom natera da balansira zdravlje u odnosu na karijeru. U glavnoj ulozi je Marija Bamford, koja u stvarnom životu pati od bipolarnog poremećaja tipa dva, i više puta je odlazila na lečenje da bi se kasnije vraćala komediji odnosno glumi. Nekoliko godina kasnije, producenti Lady Dynamite morali su da vode računa o duševnom zdravlju svoje zvezde, pa su joj dozvoljavali da za nešto manju platu uzima pauze od po dvanaest sati tokom snimanja.

Sposobnost Marije Bamford da održi karijeru najvišeg nivoa uprkos svojim problemima je izvanredna, ali ona je tu imala sreće: njen posao je prilično dobro plaćen, a njen položaj dozvoljava joj da zahteva fleksibilno radno vreme.

Ljudi koji dožive nervni slom obično se ne nalaze u njenom položaju. Oporavak je za njih često prevelik finansijski teret. Neki se teško nose sa svakodnevnim pritiscima na poslu, nadaju se da će im se situacija sama od sebe popraviti, a dane broje do otkaza.

„Nervni slom ne koristimo kao dijagnostički termin," kaže Dr Amber Volser, psihijatar iz Los Anđelesa. Ali kulturni fenomen koji ovaj termin označava obično je u vezi, kaže ona, sa inače stabilnim pacijentom koji naglo počne da „dekompenzuje".

„Dekompenzacija" je naglo pogoršanje simptoma sa kojima se pacijent prethodno uspešno nosio. U trenutku „sloma", objašnjava Volser, osoba bude primorana da ode na lečenje da bi povratila kontrolu nad svojim mentalnim stanjem, umesto da postane suicidna ili psihotična.

Oporavak od nervnog sloma nekad uključuje odsustvo sa posla, što nekad omogućava FMLA (Zakon o porodično-medicinskom odsustvu) iz 1993. Na primer, tronedeljni program koji Volsol nudi pokriven je ovom zakonskom merom. „Često popunjavam FMLA obrasce pacijenata," kaže ona.

U mom slučaju, anksioznost mi je par puta izazvala „dekompenzaciju", a tek sam nedavno čuo za FMLA. Sredinom dvadesetih, dok mi je stanje bilo najteže, radio sam za privatnu firmu od dvadesetak zaposlenih, koja mi verovatno ne bi dala bolovanje po tim osnovama. Tako smatra Džon Hed iz Bazelon centra za legislaturu o duševnom zdravlju. Firme koje potpadaju pod FMLA zakone „zapošljavaju pedeset ili više lica."

Ministarstvo za zapošljavanje kaže nam da odsustvo zbog psihičkih poremećaja nije neophodno prijaviti poslodavcu – osim u slučaju da su vam potrebne promene u radnom okruženju. Ipak, u zavisnosti od toga kakav odnos sa šefom imate, možda je lakše tražiti bolovanje nego nestati bez reči. Sa druge strane, ako se na poslu zna da idete na psihijatrijsko lečenje, zvučaće kao da vam navlače ludačku košulju. Hed ističe da „FMLA odsustvo ne zahteva niti psihozu niti bilo koju drugu konkretnu dijagnozu." Kaže da je potrebno samo da je u pitanju „ozbiljna zdravstvena situacija", u šta spada između ostalog svako stanje zbog kog se ostaje u bolnici preko noći.

Dok su me mučili klasični simptomi teške anksioznosti, pokušavao sam da ispunim kvotu od 3,000 reči dnevno za malu SEO kompaniju jer nisam smatrao da je moja anksioznost „ozbiljna zdravstvena situacija". Svakog dana bih se iskrao iz kancelarije, otrča do parkinga i sakrio na sedištu automobila. Tu bi pokušao da istisnem sebi iz glave sve mračne misli, ali nisam mogao da dozvolim više od par sekundi ove improvizovane terapije. Čim bi mi se smirilo disanje, vraćao bih se na posao.

Dženel Tejor, bivša veterinarska tehničarka iz San Dijega, na sličan način se nosila sa svojom depresijom i stresnim poslom. „Nešto bih slagala i otišla do kola da se sakrijem. Ako to nisam mogla da izvedem, onda bih nekako gurala dalje." Kad nije bila sposobna da dođe na posao, pozivala se na simptome svoje duševne bolesti. „Neću doći danas, užasno me bole leđa", rekla bi šefu. Ali stvari su se s vremenom otele kontroli. „Na kraju sam morala da dam otkaz," kaže Tejlor koja danas prima invalidsku penziju.

Hed kaže da se ADA zakoni o invaliditetu primenjuju na firme sa 15 i više zaposlenih, dakle i one koje ne potpadaju pod FMLA. Ali ministarstvo za rad definiše invaliditet kao manje-više neizlečiv poremećaj.

„Ti zakoni su dosta konfuzni, a ljudi su o njima vrlo slabo obavešteni," kaže Volser. „Ljudi bi trebalo da se unapred informišu o opcijama koje su im na raspolaganju."

Naravno, svako odsustvo je profesionalni rizik. „Poslodavac koji kazni ili otpusti zaposlenog koji traži bolovanje krši FMLA ili ADA zakone," kaže Hed. Pa ipak, Scientific American navodi da se tužbe zaposlenih protiv firme zbog ADA diskriminacije na sudu odbacuju u devedeset posto slučajeva.

Ja nisam tražio bolovanje po FMLA ili ADA osnovama, ali sam u julu 2012. počeo da haluciniram. Mislio sam da se radi o moždanom udaru pa sam otišao u bolnicu, gde su zaključili da je u pitanju bila ili migrena ili ništa konkretno – zvaničnu dijagnozu nikad nisam dobio. Dok sam bio na infuziji, doktor mi je objašnjavao da ne treba da pijem toliko kafe. Noćenje u bolnici, magnetna rezonanca, dva nepotrebna skeniranja, sve me je izašlo preko 4,000 dolara, nešto više od moje skromne ušteđevine. Zdravstveno osiguranje na poslu nisam imao.

Sledeće godine sam prepolovio radno vreme, što mi je u velikoj meri pomoglo iako sam finansijski teško izdržao. Isti slučaj imala je i Ešli, koja nije želela da upotrebimo njeno puno ime. Radila je kao učitelj na zameni u južnoj Kaliforniji kada joj se desio nervni slom. „Plaćali su me po danu, tako da sam mogla da uzmem odsustvo bez problema."

Naravno, terapijske probleme ne izaziva samo posao. „Mnogi ljudi izbegavaju da potraže pomoć jer im je teško da razgovaraju o svojim problemima, misle da mogu da izdrže, nekad ih i ponos sprečava," kaže Volser.

Što se mene tiče, na kraju sam našao bolji posao. Ne samo što su mi nudili zdravstveno, već su me i zaduženja manje opterećivala. Mogao sam da dozvolim sebi da budem iskren po pitanju duševnog zdravlja. Skoro četiri godine nisam imao značajnih problema, ali ako mi se desi nervni slom, verujem da bih mogao da odem na lečenje i zadržim posao.

Drugim rečima, baš kao i Marija Bamford, imao sam više sreće nego većina nas.