Svakog dana nosio sam drugi slogan na majici da vidim da li će mi se život promeniti

 (fotografija: Kris Betel)

Jeste li gledali Sliding Doors? Nema veze ako niste, prepričaću vam. Na početku filma žena pokušava da stigne na vozu, juri, žuri, ali ne stigne. Ili bar to mislimo; u sledećem kadru je vidimo na vozu, a film dalje prati dva paralelna toka radnje – u jednom je stigla na voz, u drugom nije.

Film je bio neočekivano uspešan na blagajnama, a doneo je popularnost i ocu teorije haosa, Edvardu Lorencu. Ljubitelji romantičnih komedija počeli su da se prisećaju prekretnica u sopstvenim životima, da zamišljaju šta bi bilo kad bi bilo, da su samo obukli nešto plave boje na onom ispitu iz matematike, da su samo pre trideset godina izbegli zavisnost od alkohola.

Tako je nastala čitava generacija haotičnih determinista. Ali ja u to nikad nisam verovao. Ideja da će mi izbor pantalona uticati na život zvučala mi je besmisleno. Čak sam tvrdio da ni aktivno negativan izbor odeće, da bi ljudi lošije mislili o meni, ne bi ništa promenio.

Sve se to svodi na spekulaciju, zar ne? Bili su nam potrebni konkretni dokazi, a ja sam osmislio način da ih nabavim. Sprovešću eksperiment. Živeću pet dana sasvim normalno, uz jednu jasnu promenljivu: svakog dana obući ću majicu sa drugim sloganom, i videću gde će me koji odvesti.

Slogani na majicama dva puta su postali popularni. Prvi put osamdesetih godina, kada je Ketrin Hemnet započela trend nošenja političkih poruka („GLASAJ TAKTIČKI", „IZABERI ŽIVOT", „ZAUSTAVIMO KISELE KIŠE"), a drugi put prošle decenije, kada je smanjena cena štampanja omogućila svakoj budali da stavi svoju pošalicu na majicu i počne da je prodaje masama. Ova druga kategorija još istrajava; širom sveta šaljive majice kupuju IT tehničari, ljubitelji ragbija, i tvoj ćale.

Ja ću ove nedelje eksperimentalno nositi upravo ovu vrstu slogana na majici. Za početak, složićete se, jedna vrlo duhovita vizualna šala:

 Ovu kad uparim sa ispranim džinsom i parom Danlopsica, biće kao da sam otputovao deset godina unazad kroz vreme. Nažalost, još uvek je 2017: jedino što danas podseća na zlatno doba drevne 2006. su studenti St. Martina sa kargo pantalonama i ironično zakrivljenim naočarima za sunce. Odlazim u Kafe Nero po svoju dozu kofeina.

Čekamo u redu, a Lora se smeši kad joj pogled padne na moju majicu. „Malo ti je to… optimistično."

„Reci mi iskreno, Lora – šta misliš, kakve osobe nose ovu majicu?" pitam je ja.

Lora razmišlja. „Rekla bih da je čovek u takvoj majici šaljivdžija! Neko ko pokušava da zasmeje druge. I jeste dosta smešno."

Odlazim ohrabren. Možda je pozitivna stvar nositi slogan na grudima? Možda ljudi koji to rade i nisu bušni kurtoni, već požrtvovane sluge javnog interesa koje doprinose opštom razveseljenju? Odlučno nosim svoju „trbušnjaci" majicu gde i pripada: u teretanu. Ali ne prate je patike već ovo:

Na ćošku uočavam svoju prvu zadihanu, znojavu metu.

„Pst!" privlačim joj pažnju. „Hoćeš parče?" Pogled joj lebdi ka pici a oči se šire. Ipak, budi se iz transa: „Ne, hvala!"

„Ej, druže," kezim mu se i pokazujem picu. „Dođi na tamnu stranu." Mršti se i odmahuje.

Prilazim bliže prozorskom staklu, trpam celo parče u usta. Na pokretnim trakama svi izbegavaju moj pogled, prave se da me ne vide ali znam da me vide. Nudim im svoj najbolji materijal, a oni ništa. E pa dobro, majica i ja ćemo da nađemo nekog ko će nas ceniti. Idemo na mesto prepuno neopisivo bednih šala.

Samouvereno ulazim, gledam oko sebe. Jedan tip čita majicu i kikoće se. Znalački mu klimam glavom.

Barmen gleda, pokazuje mi da podignem majicu. „Pa nisi još tu!" više on. Smejem se u društvu svojih novih prijatelja. Pitam ih da mi plate pivo, pa ću mi faliti samo još pet komada. Kad shvate da mislim ozbiljno, osmesi im tonu kao šećer u kafu. Više nismo drugari.

Eto gde su me „trbušnjaci" na majici odveli. Ispitao sam reakciju tridesetoro ljudi, a rezultati slede:

Bolje mišljenje o meni: 21/30

Gore mišljenje o meni: 3/30

Nepromenjeno mišljenje: 6/30

Budim se uz čudan osećaj. Obično dan dočekam uz vlažno-sažaljivo osećanje, ali ovo je bilo nešto drugo. Nisam se prijatno osećao u društvu ljudi koji ne žele da budem tu, ali da bih to korigovao, danas isprobavam majicu sa sloganom koji će apelovati na mnoge:

Posebna vrsta ljudi cenzuriše sopstvene psovke, kao da ikog boli dupe za to. Oni obično na Tviteru koriste nepostojeće uvrede kao što su „kurošiljan" i „pizdoslav", a zanimljivo je sa kojim prezirom te pogledaju ako ih pitaš da li su na Fejsbuku. Držim palčeve da ću naići na nekog od njih!

U kafeu, Lora me ovog puta gleda zbunjeno. Nije ni čudo, prijatelji smo na Fejsbuku. Ali nema veze, danas sam Metju, prezirač Fejsbuka, čovek koji je iznad društvenih mreža ma šta društvo mislilo o tome!

Ubrzo ljudi počinju da me gledaju podozrivo: stariji gospodin mi se mršti, žena koja gura kolica takođe deluje nezadovoljno. Izgleda da ovde nisam dobrodošao. Ostavljam iza sebe jugoistok Londona i tražim nešto drugo.

Canvas Café: prvi „srećni kafić" u Londonu, gde se od mušterija očekuje da uzmu marker i nažvrljaju nešto na zidu. Kao stvoreno za mene: nisam na Fejsbuku, jebao te Fejsbuk, ali to ne znači da ne mogu da pišem glupe komentare po nečijem zidu.

Pa ipak, ovde sam mogao da se uklopim i bez majice; niko ni ne reaguje na nju. Ispade da nemanje Fejsbuka nije baš tako interesantno kao što ljudi bez Fejsbuka misle?

Gde ću sad? Gde će moja majica impresionirati ljude, inspirisati razmenu mišljenja? Naravno – studentsko veče, tu pripadnika generacije Z ima napretek, sigurno će imati šta da kažu na moje radikalno odbijanje popularne kulture!

Sat vremena sam se usamljeno klatario uz Rudimental i osećao izgubljeno. Možda zato što sam bio trezan kao svinja, ali ništa mi nije prijalo. Nedostajao mi je Fejsbuk, topli zagrljaj pseudo-intelektualizma, dnevna podsećanja na zaboravljene frizure.

Dosta mi je bilo ove. Ali pre nego što je skinem, evo rezultata ankete na temu „da li u ovoj majici izgledam kao govnar":

Bolje mišljenje o meni: 12/30

Gore mišljenje o meni: 15/30

Nepromenjeno mišljenje: 3/30

Ovde sam već počeo da prihvatam zapovesti majice. Inicijalno sam bio skeptičan, ali delovalo je da izbor odeće zaista usmerava životni put, obično ukrivo pa preko litice. Hteo sam da mi ovaj dan bude dobar, pa sam se odlučio za majicu koja će taj ishod garantovati:

Ovo nikome ne može da smeta. Bitlsi među majicama, sami temelji pop kulture.

Lorina reakcija pomaže mi da shvatim. Ova majica kaže, odreci se pretencioznosti, opusti se i zabavi se. Da bih je poslušao, odoh da uživam u centru Londona.

„Majica? Do jaja!" kaže prodavac. „Ne bih je baš nosio, ali sviđa mi se."

Očima oslobođenim predrasuda, sagledavam neki drugi London, spontani:

Muzika mu preplavljuje ulice:

Ljubazni ljudi spremni da pomognu:

Stranci spremni da postanu prijatelji:

Seo sam, udahnuo, i zamislio se. Možda… možda i nema potrebe da me neko vrati u pab? Možda ako mi život kaže „Brate, sudbina ti je u pabu!" ja mogu da ga pogleda u oči i kažem „E baš nije! Ja radim šta ja hoću, odoh da se slikam ispred Bakingemske palate!"

Rezultati:

Bolje mišljenje o meni: 10/30

Gore mišljenje o meni: 14/30

Nepromenjeno mišljenje: 10/30

Budim se ushićen, energičan. Ako mogu majicom da utičem na sudbinu, zašto ne bih obukao neku koja će mi je unaprediti? Evo jedne klasične, tradicionalne, celom svetu se sviđa.

Pa to mi reci.

Lori se ne sviđa. Iz nekog razloga, niko neće da priča sa mnom.

Šta da radi inspektor ženskih tela kad se svet ne otvori pred njim? Otvori se on internetu.

Sad samo treba da sačekam da magija krene da se dešava. Možda da skoknem na kafu, pa da proverim koliko odgovora imam.

Par sati kasnije: još ništa. Ali nema veze, idem do Pica Ekspresa pa ćemo videti.

Plaćam račun i idem u šetnju da zaboravim na Tinder. Uzaludno je nervirati se. Ipak, na pešačkom prelazu grabim telefon da proverim još jednom kako stvari stoje: Gledam u prazan inboks, i odjednom, nešto se dešava! Dva lika na mopedu jure pored mene, a telefon mi nestaje. Oteli ga. Trčim, jurim, ali oni nestaju u pravcu Šordiča.

Ne znam da li je karma ili mast od testa, ali čujem kako nešto pada dok trčim za motorom. Gledam dole.

Telefon razbijen, srce slomljeno.

Evo rezultata!

Bolje mišljenje o meni: 3/30

Gore mišljenje o meni: 25/30

Nepromenjeno mišljenje: 2/30

Poslednji dan – vreme je da sebi sve upropastim. Juče sam napustio sve u šta verujem da bih obukao onu FBI majicu, i eto šta mi se desilo: skršili mi telefon, postideli me. Šta li će se tek desiti ako obučem ovo?

Usput, kome je namenjena ova majica? Ko bi normalan obukao ovako nešto ako nije za opkladu? Pogledaj je samo: nema smisla. Ni dužina poruke ne odgovara melodiji iz Mekdonalds džingla: I lo-ove it. Nema smisla, jebote.

U Neronu mi se tako glasno smeju da sam jedva uspeo da izađem. Već me je sramota.

Moram da nađem neko pristojno mesto, da se nečim zaposlim, da nekom nečim doprinesem.

Da nahranim gladne.

Ovde je sve jednostavno, prijatno. A onda ih čujem: čopor tinejdžera, ekskurzija, smešna im je moja majica. Prisećam se prvog dana, i one misli da možda slogani imaju nekog uticaja? Možda mi je svrha da zasmejavam druge? Idem da se prošetam parkom i da vidim ko će još da mi se podsmeva.

Na ulici, majica izaziva raznolike reakcije. Ne smeje se mnogo njih. Ipak, ubrzo me zaustavljaju dve mlade žene.

„Majica je fantastična", kaže jedna od njuh. „Promoviše pozitivan stav o telu, seksualnu otvorenost, i što je najvažnije – istinu. Da, voliš da masturbiraš, svi volimo da masturbiramo, zašto ne bismo to priznali."

Ništa lepše nisam čuo u životu.

Njih dve odlaze, ali reči ostaju sa mnom. Moram da ih podelim sa ljudima, sa javnošću. Ovakva poruka najbolje se širi kroz muziku.

Evo praznog stejdža. Penjem se i počinjem da delim svoja saznanja.

Publika se momentalno rasipa, ali neka – znam šta budućnost nosi, biće blistava, prihvatiće me, čak i ako većini bude neprijatno.

Konačni rezultat:

Bolje mišljenje o meni: 7/30

Gore mišljenje o meni: 23/30

Nepromenjeno mišljenje: 0/30

@oobahs