Ko u Srbiji zapošljava osobe sa invaliditetom

Fotografija via Flickr / Korisnik Peter Pearson

Da li ste se nekada zapitali ko i na koji način zapošljava osobe sa invaliditetom?

Kako sam saznala preko Portala o invalidnosti, najveći značaj i promenu doneo je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je donet 2009. godine. Od implementacije ovog zakona, zaposleno je otprilike 28 hiljada osoba sa invaliditetom, od čega samo 4,846 čine žene. Žene sa invaliditetom su još uvek nedovoljno zastupljenje na tržištu rada i one čine polovinu neregistrovanih nezaposlenih.

Prvo sam pročitala i "sažvakala" pomenuti zakon tako da ga ceo svet razume. Sam Bog zna da nema ničeg dosadnijeg od kilometarskih zakona sa gomilom pravničke terminologije. Potom sam pretražila internet za dodatne informacije i razgovarala sa predstavnicom organizacije Iz Kruga Vojvodina, koja se bavi poboljšanjem položaja žena sa invaliditetom.

Ukratko, osobe sa invaliditetom se zapošljavaju pod opštim (bez prilagođavanja poslova i radnog mesta) ili pod posebnim uslovima. Za početak, važno je da razumemo osnovne pojmove. Prema prvom članu ovog zakona, osoba sa invaliditetom je lice sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili duševnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu ukloniti lečenjem.

To je osoba koja se suočava sa socijalnim i drugim ograničenjima koje utiču na radnu sposobnost i mogućnost zaposlenja, kao i održanja zaposlenja. Osobe sa invaliditetom nemaju mogućnosti da se pod ravnopravnim uslovima uključe na tržište rada i da konkurišu za zapošljavanje kao druge osobe.

Prema članu 24. ovog zakona, poslodavac koji ima između 20 i 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu minimum jednu osobu sa invaliditetom. Svaki poslodavac koji ima 50 ili više zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom. Takođe, na svakih sledećih 50 zaposlenih barem još jednu osobu sa invaliditetom. Izuzetak ovom pravilu su novoosnovani poslodavci tokom prve dve godine rada.

Sigurno znate bar jednu firmu koja ima preko 20 ili 50 zaposlenih, ali ni jednu osobu sa invaliditetom. To je zato što se poslodavci pre odlučuju na plaćanje penala državi nego da zaposle OSI (Osobe sa invaliditetom). Poslodavac koji ne zaposli osobe sa invaliditetom u skladu sa članom 24, dužan je da uplati iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio.

- Ja nemam utisak da je toliko osoba zaista zaposleno kako statistički podaci govore, ali postoji činjenica da se veliki broj onih sa invaliditetom zaposli preko NSZ i javnih radova na četiri meseca, ali se posle toga ne podužava angažovanje. Ili budu angažovani  samo na par meseci i zbog nezadovoljstva poslodavaca odlaze, često bez objašnjenja - kaže Tatjana Stojšić Petković iz organizacije "Iz Kruga Vojvodina". Osim što je psiholog i osoba sa invaliditetom i sama je radila u preduzeću za zapošljavanje osoba sa invaliditetom te ima iskustva.

Novčane kazne za kršenje ovog zakona se kreću od deset hiljada do million dinara u zavisnosti od toga koji zakonski član je prekršen. Minimalne kazne, od deset do pedeset hiljada dinara, se odnose na pravna lica koja ne obavljaju poslove podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Najveće kazne se odnose na pravna lica koja ne ispune obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili prijave da je zaposlena osoba koja se prema ovom zakonu ne može smatrati osobom sa invaliditetom.

- Osobe sa invaliditetom sa srednjom školom najčešće rade na rutinskim poslovima za koje se mogu obučiti na samom radnom mestu. Njihove sposobnosti veoma retko budu upotrebljene u punom potencijalu, navodi se u istraživanju Položaj mladih sa invaliditetom na tržištu rada u Gradu Beogradu objavljenom krajem 2016. godine.

"Informisani poslodavci preko pružalaca usluga posredovanja ostvaruju povoljna rešenja:  zapošljavaju bolje kvalifikovane osobe sa lakšim oblicima invaliditeta. Takva praksa ostale osobe sa invaliditetom udaljava od primarnog tržišta rada." Dalje se navodi u istraživanju.

- Takođe vrlo je često da se traže samo OSI sa završenom osnovnom ili srednjim školom, najčešće od osoba sa intelektualnim invaliditetom se očekuje isključivo fizički rad. Ako je reč o osobama koje dolaze iz socijalnih institucija, na primer, Dom u Veterniku, koje često nemaju adekvatne radne navike i nemaju u procesu zapošljavanja i rada neophodnu podršku – dodaje Tatjana.

- Najčešći problemi su nedovoljno pristupačno radnog mesto, ulazi, toaleti, prostorije, kretanje u okruženju na poslu. Mada sam ja u razgovorima sa OSI najviše nailazila zamerke kada je saobraćaj odnosno prevoz do posla u pitanju. Velikom broju OSI je neophodna i pomoć u prevozu koja izostaje. Zakon takođe nedovoljno obraća pažnju na realne potrebe OSI, nama skraćenog radnog vremena, nema dovoljno obuka za posao, nema mogućnosti za angažovanja asistenata i slično. Veliki broj osoba sa invaliditetom ima želju i ako je u invalidskoj penziji da može da radi povremeno, na kraći rok i npr. par sati nedeljno ali zakon to onemogućava.

Još na Vice:

Slep sam u Srbiji, ali nisam slepac

Britanske prostitutke pomažu ljudima sa invaliditetom u seksu

On je prvi srpski slepi stendap komičar. I dobar je.