Quantcast
Kome se dopada da letuje na Tajlandu zaslužuje da letuje na Tajlandu

Najveća laž u istoriji srpskog turizma je verovatno da ti "treba lova samo za kartu do Tajlanda, a tamo je sve džabe". Kurac džabe.

Sleteo sam u Bangkok i 48 sati kasnije, bio sam kraći za 250 $, nemajući pojma gde su nestali. Dolari.

Seo sam dva-tri puta u taksi (što je nephodno ako želiš da se krećeš kroz grad od 1,600 kvadratnih kilometara sa skoro 18 miliona stanovnika), prošetao nekim poznatim mestima, jeo sa lokalcima i popio nekoliko piva. A pare mi iz džepa nisu nestale, ali kao da jesu.

Da biste videli Bangkok kako valja, da bi vam se taj grad otvorio, neophodan je vodič. Neko ko vam je dobar prijatelj, odlično poznaje grad – dakle, neko ko živi u Bangkoku barem deset godina, jer je sve kraće od toga potpuno besmisleno – i ko je spreman da odvoji debeli deo svog vremena za vas, pa da vam kaže šta je kul, šta nije, gde, kako i šta treba da se radi.

Potrebno je skapirati mentalitet Tajlanđana i komunicirati na njihov način da bi se otvorilo ono što je ispod fasade. Ukoliko ste prosečan Evropljanin koji o Aziji zna koliko i o zakonima fizike međuplanetranih putovanja, Azija, a posebno Bangkok će za vas ostati hermetična sredina. Jedino što će vam se "otvoriti" je ono što je na površini. Ono što ćete videti, osetiti svojim čulima, a to su: gužva, sparina, smrad, prljavština, buka, sirotinja i jebeni turisti. Posebno Rusi, Australijanci i Srbi. Turistički vodiči koji vode veće grupe putnika iz Srbije kažu da se u Zagrebu u ambasadi Tajlanda vizira oko 230 srpskih pasoša dnevno. Dnevno. A to shvatite kada odete na ostrva. Tamo je srpski, bukvalno, prvi jezik.

E da, i cenkanje, cenkanje, cenkanje. Ali to ste već znali, ali ovaj tekst nije o onome što svi znaju.

Pored toga što Tajland nije jeftin – na primer, lokalno pivo Chang koje je kao naš Jelen i koje je toliko jadno da čak nema ni ustaljeni proizvodni proces, pa će na jednom mestu biti super, a na drugom ćete proklinjati dan kada ste rođeni – košta od 60-110 bah(a)ta. A to je u dinarima 180-330 dinara. U prodavnici.

Klopa u jednom lokalu košta oko 250-300 bahta, a u drugom, pored njega 50. Ista klopa, ista količina, isti ukus, ali se drastično razlikuju higijenski uslovi. Drastično. Ukoliko niste Tajlanđanin koji tu klopu trpa u sebe svaki dan, onda vam to iskustvo nikako ne preporučujem, jer sigurno niste prešli 11,000 kilometara da biste dane provodili u krevetu i na wc šolji. To ste mogli da dobijete i za mnogo manje pare, na primer, da poručite kajmak kod Lokija.

Ubrzo ćete naučiti da jeftino "može" da se prođe, ali da to onda nije baš neki odmor. Gradski prevoz je najjeftiniji, ali ako vam smrad neokupanih putnika, sparina na +40, smog zbog kojeg svi nose hirurške maske preko lica i saobraćajni špicevi koji su noćna mora, onda ste na konju. Posle toga će vam beogradske gužve biti kao limunada u debelom hladu.

Ukoliko vam ne smeta da se cimate kao budaletina i provodite sate, dane i nedelje samo kapirajući kako da se provučete za male pare, onda da, možete da prođete jefitno i približite se toj krilatici "potrebna ti je samo lova za kartu". Ali ukoliko zaista želite da se opustite, uživate i provedete ne više od mesec dana na Tajlandu, onda morate da se vozite taksijem, spavate u klimatizovanoj prostoriji, redovno se tuširate i jedete i pijete na proverenim mestima – a to nije jeftino. Pa nisu ni Tajlanđani sisali vesla i samo nas čekali da nam ljube noge za dolar. Ne.

Dakle, prvi utisak u vezi sa Bangkokom je to da je to jedna ogromna buvlja pijaca. Pardon, ne ogromna, jebeno ogromna. Ali i iznenađujuće slabo raznovrsna. Svakako daleko raznovrsnija od Srbije, ali koliko sam očekivao, razočarao sam se. Kada vidite sadržaj na prve tri tezge, videli ste šta ima na svih stotine i stotine hiljada unaokolo. Ukoliko tražite nešto posebno u tolikom gradu u kojem niko ne govori engleski, a i oni koji ga govore bolje da to ne rade, zaboravite. Kao što rekoh, poznanstvo sa lokalcem koji će da vas voda unaokolo i unapred utvrđen plan, inače ste gotovi. Grad je jednostavno prevelik za freestyle.

U Bangkoku je možda najgore što je jaz između sirotinje i bogatih toliko veliki da ga je mučno posmatrati. Naslonjeni na staklena vrata raznih lokala leže prosjaci, teška sirotinja, prljavi, smrdljivi, bolesni i potpuno napušteni i zaboravljeni, a unutra važi dress code i valjaju se sokići od 10 dolara. Na 64. spratu hotela Lebua, gde se nalazi Sky Bar (većini poznat kao onaj lokal iz filma Hangover 2) je tako. Hiljade Youtube klipova će vam pokazati taj impresivni pogled, ali vam nijedan neće prikazati ulazak u bar. Taj pogled je paradigma Bangkoka, definicija onoga što se tamo dešava: daleko od očiju, daleko od srca. Na tolikoj visini videćete impresivna svetla grada u kome je stanovnika koliko ne može da stane u tri Srbije i taman ste toliko visoko da ne vidite sirotinju na ulici i ne osetite smrad bede i bolesti da biste na miru mogli da ispijate preskupe koktele. Tamo bleje estradne zvezde i prave selfije.

Nana district, Khao San Road i ostale turističke meke Bangkoka su možda najstrašnije, kao Plavi most sa neonskim reklamama, pijačnim tezgama i kebabima. Tamo dolaze drogirani, pijani i razvratni Zapadnjaci koji za šaku dolara spuštaju prljave šape i balave poglede na devojke sirotinjom naterane na prostituciju. Spoj smrada i ljudske bede se tu ovaploćuje i otvara u svom najodvratnijem obliku. Dok se neki pijani Rus dernja, spuštajući pred svima nekoliko dolara u sise nekoj jadnoj devojci za čije godine se ozbiljno brinem, a ona mu sipa u usta koktel koji mu se proliva po majici, dok deset manijaka okolo posmatra u njeno oskudno odeveno telo je prizor koji vam izvrće tu prokletu klopu od 300 bah(a)ta.

U večernjim satima se svaki taksista pravi lud, ne uključuju taksimetre i deru vam kožu s leđa. Prepijani turisti koji se teturaju ispijajući iz kantica (da, kantica), "lokalni viski" za četiri osobe nisu jedini problem. Neka oni leže okolo i povraćaju po sebi, ali barem neka mi preskakanje njih ne otežavaju takozvani promoteri ispred lokala koji se dernjaju i toliko su navalentni u pokušajima da te uvuku unutra da beskrajno mnogo energije trošiš samo da se skloniš od njih. Na odmoru. Pa za bežanje od ljudi sam mogao da ostanem i kod kuće.

Zbog rečnog saobraćaja koji se koristi obilato u Bangkoku, oni ga nazivaju "azijskom Venecijom", a to što možete da riknete od vode koja vas poprska kada se mimoilaze dva brodića koji idu prebrzo, to nikom ništa. Pokretani nekim presnažnim motorima izvađenim iz traktora, bez ikakve zaštite, tandrču toliko glasno da ne čujete svoje misli, dime još gore i tresu se kao da će eksplodirati svake sekunde, tik pored lica čamdžije koji vas tretira kao džakove cementa slika su koja vas baš ne opušta. Voda je toliko je zagađena da zaudara gore nego ulice Bangkoka, a to nije lako. Ono što pliva u tim vodama nisam video ni kada sam radio film o deponijama i otpadnim vodama u Srbiji.

Nigde nema kanti za đubre. Nigde. Samo se na kraju dana sve što je potrošeno i bačeno sakuplja u plastične kesama i ostavlja na sred ulice. Kad pomislite koliko je sve pijačno i koliko se hrane na ulici prodaje, užegli asfalt, četrdeset stepeni i visoku stopu vlažnosti na tolike milione stanovnika, onda shvatite koliko je to smeća i šta mu se desilo na suncu. Nepodnošljivo smrdi, a uveče se oko tih kesa za komad odeće ili nešto još neubuđale bore beskućnici i pacovi. Koliko sam pacova video tamo u jednom danu nisam za ceo život. A ne treba zaboraviti i insekte. Nikako ne zaboravite na insekte. Bubašvabe su veličine dečijeg dlana i ima ih svuda.

Mesta poput hramova, Kraljevske palate i sličnih znamenitosti Tajlanda koje zaista vredi posetiti, drastično otežavaju sitne prevare i zajebancije, ne samo lokalaca, već svih zaposlenih. Od vojske, policije i taksista, pa sve do ljudi koji su, zapravo, rade na tim mestima. U Bangkoku, jednostavno, ne možete nikome da verujete. Ništa. Nikome. Nikada.

Provališ ti kada i gde neko može da te prevari. Ali uključiš se se na maksimum (pa nisam ni ja veverica), ne bi li preduhitrio svaki mogući pokušaj, ma koliko vispren bio i onda, dođem lepo u Kraljevsku palatu, na službeni ulaz, sve regularno i naivno, pitam zaposlenog vojnika na smeni gde mogu da kupim karte.

On mi kaže da trenutno traje molitva i da je palata zatvorena za ulaz naredna dva sata. Onako razočaran, pogledam u mapu i tražim šta bih sledeće mogao da pogledam, da ubijem dva sata, ali da nije predaleko.

Dok ja tako gledam mapu, naleti tuk-tuk i nudi da me provoza okolo i pokaže sve te znamenitosti, sačeka dok ih obiđem i sve to naplati 40 bah(a)ta. Carski, pomislim. Taman da ubijem vreme, deluje vrlo pristupačno, a i na kraju krajeva, lepo je vozikati se tuk-tukom. Shvatio sam da je sve prevara čim smo krenuli. Posle nepunih minut me je zamolio da stanemo i samo da provirim u radnju (ne moram ništa da kupim, veli), jer on ima deal sa njima da mu plate gorivo ako dovodi mušterije.

"Ne" ne pomaže. Odmahivanje i vikanje da ne idemo tamo i ne stajemo takođe ne pomaže. On samo maše, bez pitanja te dovede ispred nekih udžerica i radnji sa tekstilom, klekne pred tebe i moli te da samo uđeš. Pošto mi je već bilo preko glave moljakanja i beskrajnog cenjkanja i vikanja, popustio sam. A onda tamo sledeći tretman. I nikako da se oslobodiš te muke. Ne vredi ni da sedneš u drugi tuk-tuk, dobićeš isto. I taman kada izađeš i pomisliš - hajde da sada lepo nastavimo - on te odvede na još nekoliko mesta. Ništa od znamenitosti, zapravo, ne vidiš, jer te je vozao okolo kao budalu, a dva sata su već polako prošla i vreme je da vidiš palatu. Eventualno ti pokaže nekog Budu. Kao da Budu nisam nigde video do sada. Osim na svakom jebenom ćošku.

Nažalost, da mu ne platiš ne dolazi u obzir. Predaleko sam i ne poznajem narod i kulturu (sa time i računaju) i ne bih da se obračunavam na ulicama Bangkoka. Daš lovu (ionako nije neka) i rešiš da uđeš u palatu. A onda shvatiš da su vojnik i taksista u dosluhu - nikada nije ni bilo nikakve molitve. To je fora.

Samo jedan primer, ali ga uzmite kao pravilo za sve. Sve. E, to je Bangkok.

A onda i kada dođete do tih znamenitosti, odmah vam se ide nazad kući, jer je buljuk turista a gužve tolike da vam se apsolutno sve smuči čim kročite tamo. I dok se probijate kroz horde idiota koji imitiraju poze okolnih Šiva i kojekakvih žaba, praveći selfije za Fejsbuk, i dok gledate u pod da ne zgazite neku sitnu dečicu, sve vreme pokušavate da vodite računa da vas neko ne odžepari. A onda u jednom trenutku naletite na deo gde morate da se izujete iz poštovanja prema znamenitosti. I šta sada kada sam već tu i kada sam platio kartu 650 bah(a)ta? Izujem se i nadam se da među hiljadama drugih bosnogih neću navući neko gljivično oboljenje. Naravno da nisam bio te sreće. Jebem ti gljivice.

A onda sam otišao na ostrva. Isuse.

Znate li šta su ostrva na Tajlandu? Jebena Budva. Eto to su. Toliko su zapadno orijentisali turizam i akcenat stavili na noćne izlaske da su i ostrva pretvorili u ogromnu pijacu, prostituciju i gomilu lokala koji se utrkuju koji će da napravi gori koktel i glasnije da pusti neki kretenski hit Dejvida Gete.

Priroda koja je nestvarno lepa tako izgleda iz daleka. Što joj se više približavate, opet vidite to prokleto smeće. Svuda je jebeno smeće, ulje od hiljada i hiljada skutera koji samo zuje po ostrvu i omota raznorazne klope iz 7elevena. Ali iako je Bangkok štrokav grad u kojem ima toliko sirotinje da ljudski život doslovno ne vredi ništa, ipak mu se ne može oduzeti energija i strašan šmek. Siguran sam da ispod te fasade u tom gradu leži blago. Ali ja to blago nisam video.

Ako vam je u Bangkoku smetalo smeće, sirotinja i haos, na ostrvu su to jebeni turisti. Najgori turisti na svetu. Najgori. Bahati Rusi, preglasni i steroidima napumpani Australijanci i srpske seljačine koje su otišle daleko od kuće, pa se ponašaju kao da su životinje. Šetao sam okolo i uživo gledao Jersey Shore. Od trenutka kada se popnete na trajekt do ostrva – koji je neopisivo prljav da bi radije ležao na podu nego boravio u onim sedištima – vidite osoblje koje cirka pivo i uredno baca limenke u more. Šta se njih to tiče. Neka ide sve dođavola.

Ukoliko želite da boravite za nešto manju lovu (to je ona priča sa početka), to će vas koštati oko 10 dolara za veče – sobičak i kupatilo. Bez klime, bez tople vode. Samo krevet. I imajte u vidu da oni znaju da ste im u šaci. Onog časa kada zakoračite na ostrvo, pljačka počinje. Sve je skuplje nego na kopnu, a meštani znaju da nemate gde da pobegnete. Ako ste do sada mislili da znate najbahatije taksiste na svetu, onda se niste vozili ostrvima Bangkoka u prikolici taksija sa sanducima smrdljive ribe, 150 kilometara na sat u krivinama, dok okolo ljudi na skuterima zuje kao muve. I bukvalno vam se pada u nesvest, što od brzine, što od poskakivanja, a ni smrad ribe ne pomaže. Svake godine se na ostrvima održavaju žurke u pomen stradalim vozačima skutera. I tu vas verovatno opljačkaju za neke novce.

I molim vas, ne romantizujte izolacije, ostrva i prirodu. Posle horde insekata koji, iako ste naprskani i ne grizu vas, ali toliko zuje okolo da nema ništa od spavanja, i dok se preznojavate i lepite za posteljinu u onoj zapari, sve vreme, ipak, uživate u smradu kanalizacije i odloženog smeća koje se ubuđalo u toku dana na plaži. Toliko o vašim snovima da letujete zimi i da izigravate Robinzona Krusoa.

I ponesite puno novca. Nemojte da vas neko laže.