Kucamo na vrata zaboravljenih asova svih predsedničkih trka Srbije

Nekih ćete se možda i setiti, ali ne i njihovih uspeha na izborima.

21.3.17

Od uvođenja višestranačkog sistema 1990. godine, Srbija je preživela osam izbora za predsednika republike, na kojima je učestvovalo ukupno 112 kandidata. Tačnije, neki od njih su se pojavili više puta pred narodom. Najviše kandidatura ima Vojislav Šešelj - pet nastupa - od iznenađenja na prvim višestranačkim izborima u decembru 1990. godine, i od tada je propustio samo one koje je pratio iz pritvorske jedinice u Hagu. Slede Vuk Drašković, lider opozicije devedesetih, i odlazeći predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa po četiri učešća na izborima.

Reklame

Ali u ovom tekstu se nećemo baviti (samo) njima, jer ih dobro znamo, pamtimo i gledamo i dalje svakog dana, 27 godina kasnije. U moru istorijskih brojki i slova, izdvojili smo kandidate koji su imali najgore rezultate na predsedničkim izborima u Srbiji u prethodnih nešto više od četvrt veka.

Ekipa nije mala, ali jeste odabrana. U danima kada vidimo da nije nimalo lako prikupiti zakonski neophodnih 10,000 overenih potpisa podrške građana za kandidaturu, gotovo neverovatno izgledaju rezultati na kojima su neki kandidati dobijali i deset puta manje glasova na samim izborima.

Najveća inflacija kandidata, što zbog želje da prvi put iskoriste "slobodnu volju birača", što zbog liberalnih izbornih propisa, viđena je 9.decembra 1990. godine kada je u trci učestvovalo neverovatnih 32 predsednička kandidata. Što bi se reklo, "on sam na njih 31". Podjednako neverovatno, ali i poražavajuće, odzvanja broj od više od tri miliona i dvesta hiljada glasova koje je Slobodan Milošević dobio na tim izborima - precizno 3,285.799. I pored nesumnjivih manipulacija glasovima sa Kosova - kada je, navodno stotine hiljada Albanaca glasalo za Miloševića - podrška koju je budući ratni gospodar Balkana dobio je bila ogromna: 65,34 odsto glasova onih koji su izašli na izbore.

Fascinantan podatak je da je čak 26 od 32 kandidata na tim izborima dobilo manje od jedan odsto od glasova. Apsolutni pobednik te izvrnute tabele, pa i all time lider je izvesni Hercen Radonjić, kandidat grupe građana, sa fenomenalnih 0,02 odsto, odnosno 847 glasova. Radonjić je, međutim, ostao u politici, doduše na lokalnom nivou, često menjajući strane, a 2010. godine je i priveden kada je pokušao da održi neprijavljenu promociju knjige "Raport generalu", biografije haškog optuženika Ratka Mladića. Velika je nepravda prema Radonjiću narodno verovanje da je najmanje glasova dobio čuveni Nikola Šećeroski koji je stekao slavu pričajući na TV o "četkama i metlama", pošto je on dobio lavovskih 3,168 glasova birača.

Reklame

Srbija je izborno mirovala samo dve godine, pošto je Milošević, pritisnut opozicijom i uličnim protestima, u sred krvavih ratova u Hrvatskoj i Bosni rešio da "proveri" podršku u narodu. Ponovo je pobedio, ali sa nekih 800 hiljada glasova manje, i uz mnogo pritužbi na regularnost izbora na kojima se suočio sa Milanom Panićem, kandidatom grupe građana, uz veliku podršku opozicije. Sloba je osvojio dva i po miliona glasova (2.515.047), a Panić iznenađujućih 1.516.693. O kakvim se izborima radilo te 1992. godine u Srbiji dovoljno govori podatak da smo u ponudi imali i lažnog bankara Gazda Jezdu koji je usavršio finansijsko presipanje iz šupljeg u prazno, kao i komandanta paravojnih jedinica na ratištu Kapetana Dragana, danas u Hrvatskoj optuženog za ratne zločine tokom rata u toj zemlji.

Milan Panić je prethodno bio premijer Savezne Republike Jugoslavije. Posle ovog nastupa u Ujedinjenim nacijama, sve je pošlo nizbrdo.

U tom trenutku, u decembru 1992. godine, posao predsednika republike naprasno nije bilo više toliko primamljiv, pa se kandidovalo samo sedam građana Srbije, a najlošiji rezultat postigao je doktor Blažo Perović sa 20.326 glasova podrške. I pored detaljnog pretraživanja, nismo uspeli da otkrijemo kakav je bio dalji politički put dr Perovića, kandidata tadašnje Demokratske otadžbinske koalicije.

Milošević je u narednim godinama temeljno razorio Srbiju i sve zemlje u okruženju, popularnost je opadala, pa je rešio da pređe na bolju funkciju – na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koga je tada birala skupština, a ne narod. Za upražnjeni presto, koji će postati puka politička ikebana u Srbiji, borilo se 1997. godine čak 17 kandidata. Vladajuća stranka kandidovala je, da li zbog brkova, ili zato što se neće mešati u sopstveni posao, Zorana Lilića - Miloševićevog prethodnika na tronu SRJ. Bez obzira na predsedničko iskustvo, Lilić je ipak morao u drugi krug izbora sa Šešeljem koji ga je pobedio osvojivši 1,7 miliona glasova, nekih 40-ak hiljada više. Ali, pošto je izašlo manje od 50 odsto birača, ni Šešelj, ni Lilić nisu u toj turi postali predsednici Srbije. Ako se izborna tabela gleda naopako, najbolji je bio izvesni Radomir Tukmanović, direktor iz Beograda, iz nečeg što se tada zvalo Napredna stranka, sa 2,647 glasova.

Reklame

Umorna od ratova, inflacije, unutrašnjih sukoba i u strahu od novog rata na Kosovu, Srbija je par meseci kasnije morala ponovo na biračka mesta.

Brka Lilić nije zadovoljio, pa je smišljen novi kandidat socijalista – Milan Milutinović. I on je trku trčao sa Šešeljem i Draškovićem. Pobedio je, ali bez dovoljno glasova, pa je morao u drugi krug sa liderom radikala. Ponovo su proradili čuveni glasovi sa Kosova, pa je Milutinović dobio neverovatnih 2,181,808 glasova i postao novi predsednik Srbije.

Nisu svi dostojanstveno pratili polaganje predsedničke zakletve Milana Milutinovića u Skupštini Srbije.

Ovaj izborni ciklus nije baš preterano zainteresovao "male" kandidate, pa je u drugu ligu ispao, odnosno, na dnu tabele završio kandidat grupe građana, magistar Predrag Vuletić iz danas nepostojeće Liberalno-demokratske stranke, sa 21.353 glasova.

Verovali ili ne, Milan Milutinović je izgurao ceo mandat na čelu Srbije, i pored petooktobarskih promena i Miloševićeve smene sa mesta predsednika Jugoslavije, prvo na izborima, a potom i na ulici.

Srbija je tako na prvi put zaista slobodnim i fer izborima birala predsednika 29. septembra 2002. godine. Ponuda je bila zanimljiva i raznolika, a najviše je glasova dobio dotadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica - 1.123.420 - milion i par stotina hiljada manje nego pri suočavanju sa Miloševićem). Za njim su sledeli Miroljub Labus sa 995.200, i večiti kandidat Vojislav Šešelj koji je pokupio gotovo sve glasove "poraženih petooktobarskih snaga" (845.308). U drugom krugu, Koštunica je dobio dvaput više glasova od Labusa, ali na birališta nije izašlo 50 odsto upisanih u birački spisak, pa izbori nisu uspeli.

Reklame

Ipak, ti izbori 2002. godine iznedrili su jedan "kvalitetno loš rezultat" - kandidat "Društva slobodnih građana" doktor Dragan Radenović, radnik Službe državne bezbednosti i vajar, bio je poslednji sa 8,280 glasova. Radenović je nekoliko godina kasnije ponovo izbio pod reflektore javnosti kao autor skulpture Stiva Džobsa koja je trebalo da se nađe u sedištu Epla u Kaliforniji.

Biračka mesta su ponovo otvorena tri meseca kasnije, na opšte oduševljenje razočaranih građana ionako sluđenih tranzicijom i svakodnevnim promenama. Zvuči neverovatno, ali je politička elita pokazala popriličnu zrelost pošto se kandidovalo samo tri kandidata - dva Vojislava i jedan Borislav. Koštunica je ponovo pobedio, sa skoro 1,7 miliona glasova, ali na izbore opet nije izašlo 50 odsto birača, te je izreka "džabe ste krečili" još jednom dobila na značenju.

Nekoliko meseci kasnije, ubijen je predsednik Vlade Zoran Đinđić i Srbija je uplovila u najveću političku krizu posle pada Slobodana Miloševića. Koalicija DOS se konačno raspala, pa su po okončanju vanrednog stanja, na jesen održani novi izbori za predsednika na kojima je prvi put pobedio Tomislav Nikolić. Slaba izlaznost je još jednom pomrsila konce izborima, te ni ovi nisu uspeli. Glavni protivkandidat Nikoliću bio je Dragoljub Mićunović, koji je osvojio manje od 900.000 glasova.

Na tim izborima najgori rezultat ostvario je Radoslav Avlijaš iz nečeg što se zvalo Demokratska stranka Otadžbina, sa 20.872 glasova. Avlijaš, preduzetnik i profesor, obećavao je "pošten rad, pre svega… uravnoteženiji odnos prema mnogim ekonomskim, političkim i nacionalnim pitanjima, mnogo znoja i izlaz iz tunela."

Reklame

Na nove izbore se nije dugo čekalo. Već sledećeg leta, u junu 2004. godine, Srbija je ponovo birala, i to između 15 kandidata. Najviše glasova dobio je ponovo Tomislav Nikolić, tada još uvek u Srpskoj radikalnoj stranci - 954.339 - ali je morao u drugi krug sa liderom demokrata Borisom Tadićem, koji je dobio sto hiljada manje. Dve nedelje kasnije, Tadić je sa 53 odsto glasova postao predsednik Srbije.

Ti izbori bili su sigurno i najzanimljiviji u prvoj dekadi 21. veka, jer se pojavio novi "brka" – Bogoljub Karić je, obećavajući kule i gradove i mašući zelenom salatom, osvojio 568.691 glasova.

Karić i zelena salata

Nešto pre izbora, Skupština je ukinula neophodan cenzus od 50 posto izašlih birača, pa je tako olakšana predsednička trka. Ovi izbori će se pamtiti i po povratku zaboravljenih asova socijalista i otcepljenih socijalista, poput Ivice Dačića (25,952), Milovana Drecuna (16,907) i Baneta Ivkovića (13,980), ili Marijana Rističevića (10,198). Takođe, ovo su prvi izbori na kojima su se kandidovale i dve žene. Jedna od njih je bila "plave krvi" - Jelisaveta Karađorđević, koja je osvojila skoro jednak broj glasova kao svi ovi pomenuti političari.

Na dnu tabele, ovenčan večnom slavom, ostao je Zoran Milinković, Kraljevčanin iz Pariza i predstavnik Patriotske stranke dijaspore, sa 0,17 odsto i 5,442 glasa.

Usledilo je nekoliko godina u kojima je političku krizu zamenila ekonomska, te je Boris Tadić rešio da proveri podršku naroda u januaru 2008. godine. Lider demokrata osvojio je 35,39 odsto glasova, a Toma Nikolić 39,99 odsto, pa se moralo opet u drugi krug, u kojem je za dlaku (50,30 odsto) pobedio srpski "Džordž Kluni".

Reklame

Bogoljuba Karića je tada na izbornoj listi zamenila supruga Milanka. Nije mahala salatom, pa je i lošije prošla - sa samo 40.332 glasa. Ali apsolutni gubitnik tih izbora bio je Jugoslav Dobričanin iz Reformističke stranke čija je želja bila decentralizacija Srbije, Dobio je 0,29 odsto, odnosno, 11,894 glasova.

Usledile su duge četiri godine urušavanja političkog sistema, prožete skandalima i aferama. Boris Tadić je napravio verovatno najveću grešku u političkoj karijeri skrativši sam sebi mandat i otvorivši put za Nikolićevih "pet minuta" slave.

TV duel Tadić-Nikolić

Izbori za predsednika Srbije 2012. godine održani su na Đurđevdan, a Tadić i Nikolić - sada kao kandidat od radikala otcepljene Srpske napredne stranke, ponovo su ukrstili koplja. I opet je bilo dramatično - u prvom krugu delilo ih je samo 9,000 glasova. Dve nedelje kasnije, Tomislav Nikolić je postao izabrani predsednik Srbije sa 49,7 odsto ili 1,552,063 glasova.

I ovog puta su na izborima učestvovale dve žene: Danica Grujičić, kandidatkinja Socijaldemokratskog saveza i Jadranka Šešelj, čiji je suprug još uvek bio u pritvoru u Hagu.

Jadranka izašla je i sačuvala obraz radikalima posle odlaska Nikolića i Vučića u SNS, sa respektabilnih 147.793 glasova.

Danica Grujičić je završila trku na poslednjem mestu sa 30.602, odnosno 0,78 odsto glasova. Dr Grujičić, neurohirurškinja, kasnije je bila na čelu radne grupe Ministarstva zdravlja koja se bavila zahtevom za izmenu Zakona o psihoaktivnim supstancama, prostije, legalizacijom kanabisa u medicinske svrhe. Izmene još uvek nisu usvojene, niti znamo da li će ih uopšte biti.

Reklame

Na izborima 2. aprila učestvuje 11 kandidata, nema nijedne žene, a trku predvodi odlazeći premijer Aleksandar Vučić. Jedan od kandidata će se naći na ovoj listi posle glasanja.

Srbija za predsednika 1990-2012