LGTBQ

Bez LGBTQ osoba, moderna muzika ne bi postojala

Autor knjige 'Zbog Dejvida Bouvija sam postao gej: 100 godina LGBT muzike' govori nam o najneočekivanijim doprinosima kvirova muzičkoj istoriji.
14 Septembar 2018, 6:00am
Fotografija: Darryl W. Bullock

Kad je Dejvid Bouvi umro prošlog januara, ljudi iz celog sveta ožalili su gubitak ovog velikog muzičara. Među njima je bio i britanski pisac Deril V. Bulok, autor knjige Zbog Dejvida Bouvija sam postao gej: 100 godina LGBT muzike, u izdanju Overluk Presa. Bulok, naravno, ne misli zapravo da je zbog Dejvida Bouvija postao gej — već, inspirisan pokojnim, velikim Zigijem Stardastom/Mršavim belim vojvodom/Kraljem goblina, Bulok u knjizi s nama deli istorijat učinka LGBTQ zajednice u muzičkom svetu, jednoj od prvih knjiga koja je to do sada uradila. Ali zašto baš Bouvi? On je 1972. godine izjavio za Melodi Mejker da je “gej i da je oduvek to bio”, što nije nešto što je uobičajeni slavni muzičar u to vreme radio. “Za generaciju koja će izroditi izrazito gej pop zvezde osamdesetih, Bouvijeva posvećenost šoku i kempu, i seksualnoj androginiji, bili su otkrovenje”, piše Bulok, zbog čega su se gejevi osećali prihvaćeno, manje usamljeno i inspirisano da stvaraju sopstvena dela. Iako je Bouvi kasnije tokom godina redefinisao svoju seksualnost, izjava iz 1972. godine ona je koja je oduvek ostala bitna, tvrdi Bulok. “Hiljade mladih LGBT osoba širom sveta”, dodaje on, “život je odjednom malo manje gušio.”

Zbog Dejvida Bouvija sam postao gej pokriva sve, od onoga što je verovatno prvi muzički snimak neke kvir osobe — 1916. godine — preko rođenja džeza i bluza, “pomame za sekapersama” posle Prvog svetskog rata, sve do veselih šezdesetih, glamuroznih osamdesetih, Bouvijeve smrti i svega između. Bulok je za VICE govorio o inspiraciji za svoju knjigu, najneočekivanijim otkrićima do kojih je došao u vezi sa ulogom kvir ljudi u muzičkoj istoriji i mnogo toga još.

VICE: Šta vas je prvobitno navelo da odlučite da napišete ovu knjigu?
Deril V. Bulok: Želeo sam da napišem knjigu o LGBTQ ljudima koji snimaju ploče, ali da budem sasvim iskren, bilo je to pomalo dosadno. Počelo je pomalo da liči na enciklopediju, od A do Z gej muzičara. A onda, možda tri ili četiri meseca posle početka projekta, umro je Dejvid Bouvi i njegova smrt me je dobrano pogodila.

Ali tek kad sam video kako su drugi reagovali na njegovu smrt, naročito zvezde uz koje sam odrastao — ljudi kao što su Boj Džordž, Džordž Majkl i Madona —shvatio sam da se krećem u pogrešnom pravcu. Shvatio sam da knjiga ne treba da bude samo o LGBTQ ljudima koji snimaju ploče, već i o tome kako su oni uticali na svaku generaciju koja je usledila. Kad počinjete da iscrtavate taj vremenski sled, vidite da se on proteže unazad 100 godina, gotovo sve do rođenja komercijalno dostupnih diskova.

Bila je to i konačna odluka da se uvrste glasovi o kojima danas ne možete da čujete ništa. Bilo bi lako napisati knjigu o Eltonu Džonu, Džordžu Majklu, Boj Džordžu, Frediju Merkjuriju, o takvim ljudima. Ali zapravo sam želeo da dokumentujem živote ljudi kao što su Patrik Hegerti, Blekberi i Džon “Smoki” Kondon, ljudi koji su dali neverovatno važne doprinose muzici i LGBTQ životima, ali su ih glavnotokovski mediji praktično ignorisali.

Šta vas je najviše iznenadilo u vezi sa LGBTQ zajednicom u muzici dok ste radili na ovoj knjizi?
Najviše me je iznenadila ideja da LGBTQ muzika ili LGBTQ muzičari nisu odjednom postali vidljivi sa Stonvolom, postojali su periodi ili mali džepovi tokom čitavog veka, kada su LGBTQ ljudi stvarali muziku, snimali ploče, otvoreno se deklarisali u svojim životima, nastupali otvoreno deklarisani i nisu bili cenzurisani kao što biste očekivali. Naravno da sam znao za vajmarsku eru berlinskog kabarea, ali nisam zapravo bio svestan koliko je velika ta scena bila i da je mogla da se nađe u skoro svakom velikom gradu u Americi toga vremena, da su slične scene postojale u svakoj evropskoj prestonici. Mislim da je to novo osećanje slobode koje je obuzelo ljude odmah posle Prvog svetskog rata omogućilo da se oni ponašaju slobodnije, da se izraze otvorenije i spremnije.

Kakav je bio vaš doživljaj uloge LGBTQ zajednice u muzičkoj istoriji pre nego što ste počeli da radite na knjizi, a kakav posle?
Kad sam bio mnogo mlađi, mislio sam da “gej muzika” znači disko. Saznao sam da gej muzika zapravo znači mnogo više od toga — na primer, da se pank ne bi dogodio da nije bilo LGBTQ muzičara. U Britaniji, da nije bilo gej klubova u Londonu koji su ranim pankerima pružili utočišta za okupljanje, piće i svirke, onda britanski pankeri kakve ih znamo danas — Sex Pistols i Siouxsie and the Banshees i njima slični — možda ne bi postojali. Znao sam da su se pank i LGBTQ pokret češali jedni o druge sa pozitivnim rezultatima, ali sve dok nisam počeo da pišem knjigu nisam znao da se pank ne bi desio na taj način bez gej zajednice.

Mislite li da LGBTQ muzika treba da se etiketira odvojeno od druge muzike?
Da je sve ravnopravno, rado se ne bih brinuo oko etiketa, ali sve nije ravnopravno. I dalje ima ljudi koji su šokirani što sam ja muškarac u braku sa drugim muškarcem. Ako etikete pomognu nekom da nabasa na određeni proizvod, muziku ili muzičara, ili šta god već, onda su one od velike pomoći. Mogli biste da živite u nekom seocetu u nedođiji, vaši roditelji vas ne razumeju, vaši drugari iz odeljenja vas maltretiraju, vaša crkva vas se odrekla, tako da uključiti radio ili pronaći ploču i čuti glas koji dopire iz zvučnika i govori vam da će sve biti u redu ume da bude strašno važno. Siguran sam da je neko negde pustio ploču Eltona Džona i odlučio da se ne ubije. Znam iz prve ruke koliko su meni važni gej muzičari bili. Ako to bude olakšalo vašoj namenjenoj publici da vas nađe, da oseti da ste je utešili i potom da se razgrana dalje, izraste i razmišlja o tome kako će živeti svoj život i kako će uticati na druge ljude, onda mislim da su u tom slučaju etikete i te kako važne.

Šta mislite kako bi moderna muzika izgledala bez LGBTQ osoba?
Mislim da ne bi postojala! To je baš jedan plitak stav, zar ne? Ali istina je. Muzika bi bila mnogo drugačija. Šezdesetih godina britansku pop scenu činili su uglavnom isključivo gejevi. Ne biste imali Bitlse bez Brajan Epštajna, koji je bio gej. Ne biste imali Dejvida Bouvija bez Keneta Pita, koji je bio gej. Ne biste imali bendove osamdesetih kao što su Culture Club ili Frankie Goes to Hollywood, bez Dejvida Bouvija. Uticaj LGBTQ muzičara je nemerljiv, i u svakom slučaju mnogo veći nego što je to iko do sada priznao.

Zaista se nadam da će ova knjiga pomoći ljudima da shvate koliko su LGBTQ ljudi bili prisutni u svakom žanru popularne muzike. Bili smo prisutni na počecima džeza. Bluz ne bi postojao bez brojnih lezbejki ili biseksualki, kao što su Besi Smit, Ma Rejni i Bili Holidej. Da nije bilo Vendi Karlos, kvir žene, verovatno ne bismo imali popularnost Moogovog sintisajzera. Ljudi su skloni da zaborave te stvari ukoliko ih ne podsećate.

Pratite Elisu Gudman na Tviteru.