Reklame
porodično nasilje

Kad pomislim na oca, setim se koliko sam puta zamišljao kako ga gazim kolima

Mane je bio samo dečak. Jedan je od mnogih kojima je nasilje nad majkom obeležilo detinjstvo.

pisao Dragana Nikoletic
04 Decembar 2019, 10:22am

VICE/ilustracija

"Kad pomislim na oca, osetim bes. Setim se koliko sam puta zamišljao kako ga gazim kolima.Koliko sam dugo čekao da postanem jači od njega, da ga sačekam negde u mraku i izlomim štanglom" – citat je jednog 40-ogodišnjaka, i samog oca od nedavno, a odavno preseljenog u inostranstvo.

Zvaćemo ga Mane, jer on smatra nepotrebnim da otkrije svoj identitet, jer može biti bilo koji od sinova koji su svedočili premlaćivanju i poniženjima svojih roditelja.

Jednom se ubistvo koje je Mane inscenirao u fantaziji, bezmalo stvarno i dogodilo.

Bio je na dvodnevnoj eksurziji, i po povratku, zatekao je ovakvo stanje u kući: majka isprebijana, otečena od udaraca, modrog lica, podnadulog i od plača, očerupane kose, pramenje vlasi svuda po podu, u hrpicama...

Sve se u Manetu slomilo u momentu, počeo je da se trese i da jeca. Doživeo je nervni slom, po sopstvenim rečima.

Suviše mlad da se suprotstavi ocu, jer bilo mu je tek 13 godina, zatvorio se u kupatilo i histerično plakao, od nagomilanog gneva i nemoći. Otac je pokušao da uđe i da ga umiri, ali je Mane gurao vrata, odupirući se nogama o suprotni zid. U jednom trenutku, vrata su ocu priklještila grkljan, počeo je da krklja, i dečaku je trebalo mnogo mentalne snage i samokontrole da se zaustavi.

Možda je bilo presudno da prestane da davi oca, to što je na trenutak spoznao njegov strah, zbog čega je, valjda, pomislio da ga je (bar na kratko) ukrotio. A možda i to što je uspeo da sačuva čovečnost, uprkos godinama patnje što sve ljudsko uništava, a ostavlja neizbrisiv trag u najmlađem uzrastu.

Osetivši da je pritisak popustio, otac se provukao u kupatilo i stao da teši i umiruje sina. Mane se grozio njegovog dodira i istrčao je napolje, a tek kasnije saznao šta je prethodilo tom događaju.

Otac se vratio iz kafane delimično pijan, i već sa vrata počeo da mlati ženu. Udarao je pesnicama dok nisu pomodrele i zažarile od bola, a potom margarinom iz zamrzivača kojim je šake hladio. Nije mogao da sačeka da otok splasne, lud od neartikulisane srdžbe, a sleđena kocka bila je još delotvornije oružje. Dok je tukao, popio je još litar vinjaka.

U drugoj sobi, Manetova mlađa sestra bila je izbezumljena od straha. Ipak se usudila da izađe i pokuša da zaštiti majku, privijajući svoje telo uz njeno, kada je otac šutnuo, a ona pobegla nazad u svoje skrovište. Tek ujutru joj je sinulo da bi mogla da šmugne, ode do komšija i odatle pozove policiju, u to vreme – miliciju.

Došli su čuvari reda, „dva bizgova“, po Manetovoj interpretaciji sestrinog opisa. Jedva da su se osvrnuli na unakaženu ženu, žrtvu, dok su nasilnika potapšali po ramenu i obratili mu se gotovo nežno, rečima: „Zemo, zašto tako?“

-Ne znam šta je tragičnije, držanje komšija, koji su se pravili ludi na jauke koji su stalno dopirali iz našeg stana, jer to, navodno, „nije njihova stvar“, ili policajaca, koji su očigledno podrazumevali da udariti ženu nije ništa strašno, sve dok se ne prekardaši, jer onda oni imaju više posla - u Manetu se već tada učvrstila želja da pobegne što dalje odatle.

Sestra je tog dana, pre nego što je njen brat došao, odvela majku u bolnicu, gde su joj snimili glavu, otoke.., pitali je da li hoće da podnese prijavu. Majka je to odbila, plašeći se muževljeve odmazde, još žešćih batina od onih koje je u kontinuitetu dobijala, predugo.

Sve to je uništavalo, srozavalo joj samopouzdanje, strah je paralisao, a slično su se osećala i deca. Kao mlađa, sestra je možda patern doživljavala kao uobičajen za sve porodice. Možda je mislila da i drugi očevi biju svoje žene, da mrtvi pijani zaspe s glavom u tanjiru pasulja... „Jednom se ukomirao na fotelji sa sa cigarom i zamalo se zapalio, cela dnevna soba se zadimila. Ja sam iz svoje sobe osetio miris paleži, otišao da pogledam šta je i vratio se nazad, u nadi da ću da ga čujem kako urla dok gori“, nevoljno se seća Mane. On je, za razliku od sestre, već bio dovoljno zreo da shvati da ovo nije tek prolazna faza u roditeljskim odnosima.

Najgore je ipak bivalo kad je otac dolazio polupijan, jer tad nije mogao da se smiri dok ne smalaksa od udaranja, te su ove agonije duže trajale. Takav život –neživot, uticao je na Manetovo formiranje u introvertnu osobu, netolerantnu i prema najmanjoj naznaci agresije. Trpela je i škola, iz koje su i on i sestra odsustvovali posle svake takve noći. Majka je postajala sve povučenija u sebe, sve manje svesna svojih vrednosti, trzala se na svaki šušanj, istanjenih živaca. Bez nade da sistem može da je zaštiti, jer sve se ovo događalo mnogo pre uvođenja SOS telefonske linije i donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, dakle, mnogo pre no što je problem prepoznat kao veoma raširen.

-Pa čak i danas ima toliko žena koje žive u strahu, i ne usuđuju se da tuže nasilnike, svoje zlotvore – godine patnje u Manetu su pojačale empatiju. Ali, nisu sva deca takvog emocionalnog kapaciteta, pa statistika pokazuje da i sama postaju nasilna kad dovoljno stasaju.

Naš Mane našao je modus vivendi: sve je više vremena provodio na ulici, iako značajno osakaćen u socijalizaciji. Sve je ređe bio svedokom brutalnosti u kući, ali mu je u snove i dalje dolazio zvuk repetiranja očevog pištolja, uperenog u majčina usta, čelo, potiljak. Koliko ga je samo puta taj jezivi zvuk budio, praveći mu košmar od života, zagorčavajući mu period koji bi trebalo da je bezbrižan i pod okriljem harmonije.

Geneza tog ni malo usamljenog slučaja, bila je nalik mnogim ostalim. Otac, rodom iz Bosne, zaljubio se u devojku iz Beograda, „dobru ribu“, prema mladalačkim fotografijama. Ona se opirala udvaranju, ali, budući da je ovaj uporno obletao, na kraju i popustila. Možda je mislila da će to biti samo avantura, ali je ostala u drugom stanju, pa su rešili da se venčaju.

Otac je imao mnoge karakteristike „dobre prilike“, naizgled. Vojno lice, Titov gardista, karatista i džudista, cenjen od glavešina i voljen od podređenih, posebno od mlade vojske, zabavan, galantan, a bogami i zgodan, i činilo se, posvećen supruzi. „Čitave su noći provodili u igranju jamba, smejali se i kikotali, kao da mi (deca) i ne postojimo“, ton Manetovog iskaza otvara pitanje da li mu je tada bilo bolje, ili je i isključenost potomstva iz partnerske idile, na njega takođe uticalo negativno. Bilo kako bilo,ta je uspomena usamljeno lepa u moru poražavajućih.

Izlazili su zajedno, doduše retko, a tada se muž ponosio svojom zgodnom ženicom. Ona je bila samosvesna, ne samo ravnopravna u razgovoru, već često u poziciji da „njena bude poslednja“. Na to je suprug prvo gledao sa odobravanjem, a kad se pretvorio u monstruma, svaka mu je njena reč bila okidač za opisano.

A šta je bilo prelomno da otac ispolji drugu stranu svoje naravi, sakrivenu prividnom harizmom? Raspad Jugoslavije, kad je JNA izgubila na značaju, a bogami i ruke uprljala. Povremeni odlasci u kafanu, pretvorili su se u svakodnevicu, žalost zbog izgubljenih ideala utapao je u sve većim količinama alkohola. Ali, neko je morao da bude krivac, pa se sve sručilo na glavu majke, doslovno.

Ona je dugo ostala prkosna. Modra od masnica, i dalje se mužu suprotstavljala. Kad bi izmišljao njene prevare, smejala mu se u lice, što je njega još više žestilo. Neki bi rekli da bi joj bilo pametnije da je ćutala, ali praksa govori suprotno, da je baš svaka reakcija pogrešna. Da baš svaka povlači gomilu udaraca i daljeg poništavanja ličnosti.

Na ruku majci nije išla ni mala plata, nedovoljna za izdržavanje nje i dece, ako bi se odlučila da utekne. Možda je ipak, kao i većina zlostavljanih žena, verovala i nadala se da će on da se promeni, vrati se u okvire slike u koju se svojevremeno zaljubila. Da će taj monstrum, zloduh, netragom da nestane.

-Sećam se da sam mu se maltene divio kako može da pije celu noć, da majku izmlati, a da ujutru bude oran i čio za posao, ili gde god da je iz kuće odlazio – kaže Mane o svojim zbrkanim emocijama. Mržnja je ipak prevagnula, za ceo život ga obeležila, zbog čega na navedeno dodaje –„strvina“, bojeći svoj opis oca u skladu sa suštinskim osećajem.

U međuvremenu su ženska udruženja uvela telefonsku SOS liniju, ali je majka tad bila uveliko slomljena. Bez želje da išta promeni, saživljena sa svojom patnjom, češće na bolovanju nego na poslu, jer je bilo sramota da se tamo pojavi izobličena od udaraca. Trajalo bi to ko zna dokle, a verovatno do smrtnog ishoda (bilo koga od aktera), da muž nije našao drugu ženu, pokupio prnje i napustio mesto uzastopnih zločina.

Majku je ovo dotuklo, umesto da oseti oslobađanje: predugo je bila u začaranom krugu zlostavljanja. Operisala je kamen u žučnoj kesi, izvadili su joj 28 komada prečnika dva centimetra, što se ne stiče lagodnim životom, već permanentnim stresom.

Ležala je nepomično mesec-dva, oporavljajući se od hirurške intervencije, ali i od šoka zbog muževljevog odlaska, a onda se jednog jutra trgnula. „Nema tog posla koga se ne bi latila, samo da nam obezbedi egzistenciju“, njenom sinu teško pada sećanje na sve te klozete, hodnike, prostorije koje je mati ribala za prilično jadnu nadoknadu.

Računi su se gomilali, neplaćeni, stan u kom su živeli nije bio otkupljen, a više nisu bila vremena kada je mogao da pređe u svojinu za svega par desetina evra. Žena je i dalje bila u pat-poziciji, doživotno unižena, narušenog zdravlja, finasijski upropašćena... Ali, ipak, konačno slobodna.., kad sa svojom slobodom više ništa nije mogla da učini. Ogorčenost joj se upisala u karakter, dublje od bilo kakve genetske predispoziije.

I, što je možda i najgore, uvek je postojala mogućnost da se on vrati, to nikad nije bilo isključeno. „Živeli smo na stalnom oprezu, sa skoro pa alergijskom reakcijom na karakterističan zvuk zaustavljanja lifta na našem spratu“, Mane dodaje još jednu dimenziju svog teškog odrastanja.

Ipak su prošle godine, a da se otac nije ni javio, ni pojavio. „I bolje mu je, mislim da bih ga na licu mesta satro“, Mane stiska zube u neprevaziđenom besu. Očevo se ime nije pominjalo, ali je njegov duh i dalje lebdeo. Opisane se rane duše teško zaceljuju, pa čovek misli da mu je najuputnije da napravi fizičku distancu. Tako je Mane možda i podsvesno za ženu izabrao strankinju, i sa njom odjezdio daleko od doma, poprišta pretrpljenih užasa.

Danas Maneta supruga, puna razumevanja, opominje da mora da razreši svoj odnos sa ocem, ako ni zbog čega drugog, onda zbog dobrobiti njihovog deteta. Ona, sa otklonom nepreživljenog haosa, zna koliko znači pomirenje sa prošlošću i praštanje. Mane koristi drugi metod- odbija da o tome razmišlja. Jer, kad se seti, oseti bes, i dalje želi da oca pregazi kolima, ulupa ga štanglom u nekom ulazu. Trag patnje je neizbrisiv, uprkos naizgled srećnom epilogu.

Ovo je t(r)užna priča o najnezaštićenijim od svih uključenih u fenomen porodičnog nasilja. I kad sami ne trpe batine, udarci koji se sručuju na majke, na njih ostavljaju nesagledive posledice. Dok su mali, nisu u poziciji da brane ni sebe, ni majku, a kad odrastu, preživljeno je sastavni deo njihove ličnosti.

Da li će se i sami pretvoriti u zlostavljača, ili birati takvog partnera, zavisi od niza okolnosti, pa i jačine karaktera.

Malo ih je takvih kao što je Mane, koji je izvukao jednu jedinu pouku – da mora i treba da bude nežan i pažljiv... sin, muž, otac, kako bi se izdigao iznad nametnute mu sudbine.

Tagged:
Detinjstvo
zlostavljanje
Žene
Nasilje nad ženama
Nasilnik