Fotografije sobičaka u kojima rade čuvari iz čitavog sveta

Sigurno ste već imali osećaj teskobe zbog toga koliko vremena gubite na poslu. Prosto vas zaboli kad pomislite da osam od dvadeset četiri sata dnevno vašeg života utrošite na izrađivanje tabela u Excel-u, pisanje mejlova, telefonske pozive i beskorisne sastanke za brejnstorminge, tokom kojih na telefonu gledate fotografije mačaka. Kad saberete sve ono vreme koje provodite zaglavljeni u saobraćaju ili na pauzi za ručak, možete slobodno da kažete da gubite gotovo pola dana samo da biste zaradili novac koja vam je neophodan za preživljavanje i da biste obogatili nekog drugog.

U redu, zamislite sad da to radite dvanaest sati dnevno, svakog dana, zaglavljeni u prostoriji koja je jedva nešto veća od kvadratnog metra. Sad znate kroz šta prolaze čuvari i obezbeđenje. Ovi poslovi u javnom ili privatnom sektoru obično su najmanje plaćeni i u poređenju sa većinom vaša korporativna noćna mora izgleda kao izlet u Berlin.

Da bismo saznali kakav je tačno život čuvara, razgovarali smo sa nekolicinom njih širom sveta i fotografisali sobe i kabine koji su za većinu drugi dom.

VICE: Koliko ste, dakle, dugo čuvar parka?

Liviu: Radio sam kao čuvar na jedanaest drugih mesta pre ovog parka. Ovde radim svega oko godinu dana. Za razliku od mojih kolega koje patroliraju parkom, ja sedim u ovoj kabini i svaki dan dižem rampu ljudima koji dolaze da čiste javne toalete, pokupe smeće ili neguju baštu.

Da li je raditi kao čuvar parka bolje od drugih poslova na kojima ste radili kao obezbeđenje?

Moj posao je nateži u parku, za razliku od drugih mojih kolega ovde. Ne smem da napustim ovu kabinu a da me bar neko ne zameni. Ako želim da idem u toalet, moram da okrenem dvadeset brojeva da bih sebi pronašao zamenu. Ali je i lepo gledati decu kako se igraju, biti okružen cvećem i životinjama.

Šta radite po čitav dan?

Iskreno, ovo je jedan vrlo monoton posao. Pored svih obaveza koje imam, slušam muziku na radiju i molim vlasnike pasa da drže svoje ljubimce na povocu, zato što ovde ima mnogo šintera. Radim to, međutim, više iz svoje ljubavi prema životinjama, da bih se postarao da su svi bezbedni. Pazim i na to da niko ne bere naše cveće. Naravno, pričam s ljudima koji žive u blizini parka. Noću, posle sedam uveče, mogu da se opustim, tada obično čitam knjigu.

Šta je najgore što vam se desi na ovom poslu?

Kad mladi ljudi dođu ovamo da se napiju. Iskreno, nikad zapravo nije bilo pravih problema. Svaki put bih ih lepo zamolio da ne piju, a oni bi me poslušali. Morate da imate dobru veštinu komunikacije, inače ćete upasti u svakakve vrste sukoba.

O čemu razmišljate po čitav dan?

Kao i svi drugi, razmišljam o svojoj porodici. O njihovoj dobrobiti. Ne mogu reći da mi se baš dopada ovaj posao, ali šta da se radi, morate nekako da zarađujete za život.

VICE: Recite mi nešto o mestu koje čuvate.

Branko: Ovde imate nekoliko novinskih redakcija, tako da se tokom noći obično srećem sa novinarima na smeni. I u zoru, sa momcima koji dopremaju novine.

Šta je vaš posao?

Da zapišem i zavedem sva vozila i ljude koji uđu u zgradu. Ljudi koji ulaze su ili zaposleni ili imaju zakazane intervjue i sastanke. Moj posao je da ostanem u ovoj kabini i posmatram teren i kamere za nadzor, dok je moj partner zadužen da se šeta po objektu i proverava prostorije. I ja to radim, a više volim da šetam nego da ostanem u ovoj prostoriji, što mi baš teško pada i dosadno mi je.

Kako ubijate vreme?

Moja smena traje dvanaest sati, tako da nosim svoju hranu sa sobom. Ubijam vreme pripremajući hranu, jedući je i praveći kafu. Nekad sam samom sebi kuvao kafu, ali sada koristim samo instant. Radio je sve vreme uključen. Volim da slušam klasičan rok iz šezdesetih i sedamdesetih.

VICE: Šta je najteži deo čuvarskog posla?

Radovan: Pre nego što sam počeo da radim kao obezbeđenje, bio sam policajac, tako da je ovaj posao lakši. Radio sam i kao dnevni čuvar u vladinoj instituciji. Najteži deo bio je kontakt s ljudima koji su nervozni i iznervirani, zato što sam prva osoba sa kojom se sreću u toj instituciji.

I kakav vam je trenutni posao noćnog čuvara?

Trenutno čuvam građevinsku fabriku i problem je u tome što je ona veoma udaljena od bilo kakve urbane oblasti, tako da lopovi često dolaze i pokušavaju da je opljačkaju. Tokom godina otkako radim ovde naučio sam da obraćam pažnju na sve neobične zvuke. Kad me lopovi vide s pištoljem, obično se uplaše i odmah pobegnu.

Kako se borite sa dosadom tokom noćnih sati?

Gledam televizijske emisije, obično turske serije, vesti. Visim na internetu, na Fejsbuku, na svom telefonu, igram igrice na telefonu, čitam knjige, novine i noć polako prođe. Ponekad slušam radio, pop-rok, ali ga je odneo moj kolega koji sluša narodnjake. Pijem dve šolje turske kafe na noć i kupujem sve što mi treba u obližnjoj prodavnici.

VICE: Koliko dugo radiš kao čuvar?

Germán: Jedanaest godina.

Šta obično kuvaš na svom šporetu?

Kafu, toplu čokoladu i ručak.

Jesu li ti se desile pljačke?

Nisu, samo jedna, ali nije bilo strašno.

U čemu je fazon sa stvarima koje držiš u kabini?

To su samo neke stvari iz moje kuće. Ostavljam ih ovde za svog drugog kolegu.

Koliko kanala imaš na svom televizoru?

Imam ih tri, nacionalne stanice.

Šta je najgora i najbolja stvar u vezi sa tvojim poslom?

Najgora je što si budan kasno noću, a najbolja je što stalno upoznaješ nove ljude.

VICE: Skučen si u maloj kabini satima bez prestanka. Da li ti je ikad dosadno?

Bruno: Ne zapravo. Stalno moram da pazim na momke koji crtaju grafite jer pokušavaju da se ušunjaju unutra. Radim i kao inženjer zvuka, tako da koristim te sate da učim i savladam najnoviji softver za montažu zvuka. Ponekad čitam knjigu ili gledam film, mada ne uvek. Za to nisam plaćen.

Kako si postao čuvar?

Osamnaest godina sam čuvao vozove metroa na liniji L9. Prestao sam na neko vreme, ali pre deset godina je nastupila kriza i bilo je teško pronaći posao u drugom sektoru. Počeo sam da radim ovde jer se dobro plaća. Sad mi se sa mojim godinama staža isplati zbog novca koji dobijam.

Kako si se obučio za ovaj posao?

Zahtev za posao bio je da budem visok najmanje 175 centimetara i da imam završenu vojnu obuku. Morao sam i da položim ispit nacionalne policije. Oni među nama koji nose oružje morali su da polože i test iz gađanja.

Šta je najbolji i najgori deo tvog posla?

Najteži deo je što se radi noću. Moja smena je od sedam uveče do sedam ujutro, tri dana zaredom. Onda dobijam tri dana slobodno. Taj raspored me potpuno uništi i često me boli stomak posle jela. Drugi pate od hronične nesanice.

Tvoje radno mesto je prilično bezlično.

Jeste. Imali smo krevet na kom smo mogli malo da prilegnemo, ali ga nemamo više. Jedini lični predmet koji držim ovde je moj laptop.

Još na VICE.com:

Fotografije kuhinja i kupatila beogradskih singl mladića

Nedeljna ponuda stanova u Beogradu: bez soba i za jebače početnike

Fotografije spavaćih soba, kuhinja i kupatila singl muškaraca širom sveta