Došao sam u Srbiju da se podvrgnem rekonstruktivnoj operaciji genitalija

To je bila najbolja odluka koju sam ikada doneo.

|
16 julij 2017, 6:40am

Džim sa Miroslavom Đorđevićem. Sve fotografije su vlasništvo Džima Sembloma.

Sve mi se događalo veoma brzo.

Dve godine nakon što sam se autovao kao transseksualac, obavio sam skoro sve hirurške operacije koje sam želeo. Ovi postupci su mi bili važni, zato što su mi pomogli da smanjim svoju rodnu disforiju. Ali ostala je još jedna procedura koju je trebalo da obavim: metoidoplastika.

Ovaj postupak prati velika stigma; uobičajena zabluda je da je opasan; da će ti na kraju upropastiti genitalije; da će prestati da rade i da rezultati neće biti onakvi kao što si se nadao. Ali ovo je 2017. godina, i to nije obavezno i dalje slučaj.

Kako se ispostavilo, ovde u Norveškoj postoji sam par hirurga koji su specijalizovani za taj specifični postupak, tako da nisam imao opciju da to obavim ovde, iako bi mi možda ispalo jeftinije, zato što imam norveško zdravstveno osiguranje.


Pogledajte film: Šifra F64


Nakon mnogo istraživanja i razgovora sa transseksualnim muškarcima preko interneta, saznao sam za Miroslava Đorđevića, srpskog lekara iz Beograda koji već dugo godina vrši takve operacije. Štaviše, skoro 100 trans ljudi svake godine ode u Beograd da obavi metoidoplastiku na Đorđevićevoj klinici.

Pošto nikada ranije nisam bio u Srbiji, imao sam neka predubeđenja o toj zemlji; mislio sam da je Beograd staromodan grad u ruševinama. Ali bilo mi je jasno da je Đorđević najbolji hirurg u toj oblasti. Rekli su mi da je Kertis Kejn, jedan od najistaknutijih američkih hirurga koji je specijalizovan za metoidoplastiku, bio u Srbiji i pohađao obuku na Đorđevićevoj klinici, da bi lično učio od njega. Međutim, Krejn za istu operaciju naplaćuje pet puta više nego Đorđević. Tako sam u avgustu 2013. uzeo neke pare koje sam nasledio i zakazao pregled kod Đorđevića.

Postupak je obično odvojen na dve zasebne operacije; prvo se radi histerektomija, tokom koje se uklanjaju ženski reproduktivni organi, posle čega sledi period oporavka, pre nego što se konstruišu nove genitalije. Ali Đorđević je u stanju da obavi oba postupka tokom jedne operacije, što mi je delovalo bolje. Rezonovao sam da što manje vremena provedem pod anestezijom, to bolje.

Seo sam na let od Osla do Beograda. Čim je avion sleteo, počele su da me muče sumnje. Uprkos svom mom istraživanju i razgovorima sa drugim transseksualcima koji su bili kod Đorđevića, pitao sam se da li sam doneo ispravnu odluku. Ali onda sam podsetio sebe na disforiju koju sam osećao povodom svojih genitalija; uvek prisutna disforija koja me je toliko iscrpljivala, da nekih dana nisam bio u stanju ni da izađem iz kuće. Duboko sam udahnuo. Prirodno je biti nervozan. Ovo je ono što želim.

Đorđevićeva koleginica, Marta, me je dočekala na aerodromu i odvela me u jedan stan u centru Beograda. To je mesto na kome pacijenti imaju opciju da odsednu pre i posle operacije. Ja sam odlučio da odsednem tamo samo prvih par dana, pre nego što sam uzeo sobu u hotelu.

Džim kulira u svojoj hotelskoj sobi posle operacije.

Na dan operacije sam se sastao sa Đorđevićem, anesteziologom i svim ostalim hirurzima u novosagrađenoj i savremenoj privatnoj klinici. Moje predrasude o Srbiji su bile raspršene.

Pre nego što sam došao u Srbiju, šest meseci sam bio u kontaktu sa Đorđevićem, i sada sam konačno imao priliku da upoznam njega i njegovu ekipu. Svi su na mene ostavili veoma dobar utisak. Bili su topli i prijateljski nastrojeni, šalili su se sa mnom, i iako je postojala određena jezička barijera, stvarno sam im bio zahvalan na naporima koje su uložili u to da se osećam mirno i dobrodošao. U isto vreme, Đorđević je prema meni bio veoma iskren i direktan, za šta pretpostavljam da je dobra stvar, uzimajući u obzir čime se bavi. Smesta su stekli moje poverenje.

Đorđević mi je ispričao da je na početku njegove karijere, devedesetih godina, uglavnom radio sa netransseksualnim pacijentima. Zahvaljujući tome što je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji postavljeno mnogo mina, bilo je mnogo nesrećnih slučajeva, kada su ljudima stradali udovi i genitalije.

Kada je Đorđević počeo da shvata da transseksualci žele da se podvrgavaju metoidoplastici, transfobična klima u zemlji ga nikada nije odvratila da se time bavi. Prema njemu, javnost generalno nije imala mnogo razumevanja za to da se na klinikama troše vreme, novac i resursi da bi se pomoglo transseksualcima. Đorđević je želeo da im pomogne, i zajedno sa svojim profesorom i mentorom, Savom Petrovićem, provodio je besane noći razvijajući nove tehnike za konstruisanje uretri i genitalija.

Kada je konačno došlo vreme za operaciju, bio sam toliko nervozan da sam mislio da ću da se ispovraćam. Đorđević mi je objasnio postupak, detaljno i metodično, što mi je malo smirilo živce. Bilo mi je važno da budem siguran da sam u dobrim rukama. Na kraju krajeva, genitalije su ti najosetljiviji deo tela, i ne želiš da budeš nepažljiv prema njima.

Otkad znam za sebe, osećao sam otklon prema svojim genitalijama; nikada mi nije bilo ugodno sa njima. Sada je konačno došlo vreme za promene. Ali pomisao da ću izgubiti osetljivost, sposobnost da doživim orgazam, ili da će se iskomplikovati najobičnije stvari, kao što je mokrenje, me je činila žešće anksioznim. Ali kada je Đorđević predamnom objasnio ceo postupak, osetio sam se dobro. Kao što je i on sam rekao: pre deset godina, ova procedura je sa sobom nosila mnogo više rizika, ali danas je to za njega jednostavan i standardan postupak.

Pre nego što je trebalo da mi daju anesteziju, naravno da sam i dalje bio nervozan, ali uglavnom sam bio uzbuđen i srećan; trenutak koji sam toliko dugo čekao je konačno stigao.

Posle operacije, kada sam se osvestio, rečeno mi je da je sve prošlo kako treba. Sve je bilo u redu. To je bio najbolji osećaj na svetu. Za mene, ne radi se samo o tome da tamo dole imam alat koji je potreban, nešto što mi je čitavog života nedostajalo, već i o spoznaji da je sada sve onako kako bi i trebalo da bude.

Prošlo je četiri godine od mog boravka u Beogradu. Kao što su mi i obećali, nije bilo apsolutno nikakvih komplikacija nakon operacije.

Moj savet svima koji razmišljaju o tome da obave ovaj postupak: ako imate para, vredi potrošiti ih na veštog privatnog hirurga, koji radi na razvoju i poboljšanju postupaka za jednu marginalizovanu grupu, u ovom slučaju za transseksualce.

Ja, i svako drugi koji je obavio ovu operaciju, postali smo deo pokreta koji će dovesti do bitnijih dostignuća u medicini, koja neće biti od koristi samo transseksualcima, već svima.

Ja lično mislim da zastarela mišljenja i stigma koji prate ovakve tipove hirurških operacija čine da ljudi više oklevaju da preduzmu taj korak i zaista to obave. Mogu samo da se nadam da će se zdravstvene usluge u Skandinaviji razvijati u istom pravcu kao u Srbiji.

Naravno, svaku hiruršku operaciju prati određeni rizik, ali ako postupak može da učini da se osećate bolje u odnosu na sebe, zašto ne pružiti sebi šansu, ako imate priliku? Nadam se da ću time što sam podelio svoju priču pomoći da stigma oko ovog postupka bude manja. Prešli smo veliki put, ali još uvek ima posla. Vreme je da operacije genitalija prestanu da budu tabu.

Jooš na VICE.com

Kako je to kada operacijom potvrdiš svoj pol

VICE intervju: Helena Vuković o Paradi ponosa i životu posle operacije

Intimne fotografije sa Ostrva vatre, njujorškog kvir raja

Više na VICE
VICE Kanali