Ovaj filozof tvrdi da bi bilo najbolje da religiju zamenimo socijalizmom

U svojoj novoj knjizi, Martin Haglund iznosi argument da je jedini način da promenimo svoje postojanje to da prihvatimo da će ono doći kraju

|
02 April 2019, 7:33am

Protest nemačkih socijaldemokrata. Fotografij Culture Club/Getty

Svi ćemo umreti. Način na koji provedemo naše vreme pre nego što nam istekne rok trajanja je jedna od glavnih tema filozofa još od antičke Grčke pa do danas, kada je većina ljudi upoznata sa moralnom filozofijom zahvaljujući filmu The Good Place. Pitanje je kako možemo da nađemo smisao i svrhu u postojanju koje ume da deluje besmisleno. Odgovor koji nam nudi Martin Haglund, profesor komparativne književnosti na Jejlu, u knjizi This Life: Secular Faith and Spiritual Freedom (Ovaj život: sekularna vera i duhovna sloboda), je demokratski socijalizam – koji se jedino može ostvariti, kako primećuje u uvodu, kroz fundamentalnu praktičnu reevaluaciju načina na koji zajednički vodimo svoje živote”.

"Pod kapitalizmom", nastavlja, "ne možemo zapravo da rešimo fundamentalna pitanja toga šta držimo kao kolektivne vrednosti, pošto je svrha našeg privređivanja van moći demokratskog razmatranja”.

Za Hagluna, demokratski socijalizam i sloboda idu ruku pod ruku – a da bismo imali ovo prvo, moramo prvo da zbacimo okove kapitalizma. U suštini, njegov cilj je da u javnom vlasništvu bude dovoljno resursa da svako može da se bavi čime poželi i tako unapređuje čovečanstvo, umesto da budemo zarobljeni u sistem koji verovatno više i ne radi baš najbolje (a možda nikad ni nije).

Knjiga istražuje kako možemo da provedemo naše (ograničeno) vreme i u konačnici iznosi jednu "spiritualnu argumentaciju za socijalizam", kao što piše u prikazu knjige u časopisu New Republic. Njegova argumentaciji povezuje odbijanje svih oblika religioznosti i vere sa zloupotrebama i ograničenjima kapitalizma. U srži njegove teze je ono štoa Haglund naziva sekularnom verom. “Imati imali sekularnu veru”, Haglund piše, “znači biti posvećen životu koji će se okončati, posvećen projektima koji mogu propasti ili prsnuti”.

Najviše ga zanima kakva nam je struktura dana i šta držimo vrednim, a iako je knjiga eksplicitno anti-religijska, u njoj nema bombastičnosti koja se vezuje za tzv. Nove ateiste. Istovremeno je u pitanju i široko pristupačna i akademska knjiga (najavljeno je da će biti tema na konferencijama na Harvardu, Jelju i Njujorškom univerzitetu) koja se bavi aktuelnim pitanjima – klimatskim promenama, vladavinom milijarderske klase, seksualnim skandalima Katoličke crkve, sve većom fokusiranošću na posao — ali uspeva da ne deluje kao da je sve uzeto iz novinskih naslova.

VICE je razgovarao sa Haglundom o usponu socijalizma u Sjedinjenim Državama, odnosi Amerikanaca prema poslu, kritikama religije i načinima na koje možemo da u budućnosti unapredimo društvo.

VICE: This Life deluje kao knjiga ovog vremena koje živimo, ali koja nikada ne nabija čitaocima na nos. U njoj nema ništa, na primer, o Donaldu Trampu. Da li je to s namerom – napisati knjigu koja poziva na novi način života, u trenutku u istoriji kada deluje kao da su naše institucije, naše vlade, naše religije na ivici kolapsa? Ili je to jednostavno postalo “relevantnije” – u smislu da Amerikanci sve više govore o socijalizmu – posle predsedničkih izbora 2016?

Martin Haglund: Kada sam počeo da radim na knjizi pre šest godina, nisam znao koliko će biti relevantna za trenutak (čak su mi savetovali da ne pričam o “demokratskom socijalizmu” tada, jer su ljudi mislili da će to odbiti većinu čitalaca). Ipak, od samog početka sam znao da želim da pružim odgovor na našu istorijsku epohu, u kojoj se društvena nejednakost, klimatske promene i globalna nepravda povezuju sa ponovnim pojavljivanjem religioznih oblika autoriteta koji poriču značaj ovih stvari. Moj način odgovora jeste da napišem knjigu koja će adresirati fundamentalna filozofska pitanja života i smrti, ali takođe i ponuditi novu političku viziju.

Jedan efekat istorijskog trenutka u kome živimo je to da je ideja socijalizma sada “hip” među mlađim generacijama. Šta mislite o tome?

Interesantna stvar u vezi s trenutkom u kome živimo je da fundamentalna pitanja o tome kako bismo organizovali društvo – o tome kako da živimo i radimo zajedno – dobijaju novu urgentnost. Mislim da je to važan momenat, ali da bi dobio na težini, potrebna nam je mnogo dublja analiza onoga što mislimo kada kažemo kapitalizam i socijalizam. Postoji široko uvreženi doživljaj da je kapitalizam štetan po naše životu, ali postoji i manjak orijentišućih vizija toga šta bi alternativa mogla da bude. Ne manjka nam osuda kapitalizma, ali temeljna definicija i analiza kapitalizma, kao i principa za ekonomski život iza kapitalizma (principai demokratskog socijalizma). To želim da pružim u ovoj knjizi.

Dobar deo knjige se fokusira gotovo isključivo na koncept vremena – što je fin način da se kaže da ćemo svi umreti jednoga dana. Da li ste imali neki trenutak u životu u kome ste to prihvatili? Da li će većina ljudi ikad biti sposobna da prihvati konačnost? Pitam, delimično, zato što sam radoznao, da li verujete da bi ljudi mogli da prigrle to što predlažete ili se, na kraju, ipak previše plaše smrti.

Pa, kao prvi, ne mislim da možemo niti da bi trebalo da prevazilazimo naš strah od smrti – ili, preciznije, ne možemo i ne bi trebalo da prevazilazimo našu anksioznost pred smrt. Dokle god su nam naši životi važni, mora nas pokretati anksioznost oko toga što nam je vreme konačno, pošto inače ne bi bilo nikakve urgentnosti u pokušajima da se bilo šta postigne ili da se pokuša biti nešto. Ono za šta mislim da moramo prevazići jeste religiozni ideal oslobođenja od konačnosti – bio to hrišćanski večni život, budistička nirvana ili neka druga varijanta. Umesto da pokušavamo da budemo neranjivi, trebalo bi da prihvatimo da je ranjivost deo tog dobra za kojim tragamo. Za mene je to terapeutski argument isto koliko i filozofski. Terapija vas neće izuzeti iz rizika koji proizlaze iz konačnog života. Ne možete sami ići kroz život a može da se desi da oni od kojih zavisite rasture vaš život. To su prave opasnosti. Ali nisu to razlozi da se transcendira konačnost. To su razlozi da ozbiljno shvatimo našu zavisnost jednih od drugih i da nađemo neke bolje načine da živimo zajedno.

Da li biste predložili da se sva religija ukine? Šta ne valja s njom?

Veoma je važno za moj pristup da kritika religije bude pažljiva i emancipatorna, a ne odbojna. Religijska verska praksa je često služilo – i mnogima i dalje služi – kao komunalni izraz solidarnosti. Takođe, religijske organizacije često pružaju pomoć siromašnima ili onima kojima je potrebna. Najvažnije, religijski diskursi su često mobilisani u konkretnim borbama protiv nepravde. U principu, međutim, nijedan od ovih društvenih angažmana ne zahteva religijsku veru ili religijski vid organizacije. Centralni primer u mojoj knjizi je Martin Luter Knig i pokret građanskih prava. Iz bliza prateći Kingove političke govore i konkretne istorijske prakse u kojima je učestvovao, pokazujem da veru koja pokreće njegov politički aktiviziam možemo bolje razumeti kao sekularni veru nego kroz pojmove religijske vere koju zvanično upražnjava.

Ako smo posvećeni iskorenjivanju siromaštva umesto što obećavamo spasenje siromašnima, vera koju u praksi otelotvoravamo je sekularna pre nego religijska, pošto priznajemo da je zajednički život naša konačna svrha. Zato kritiku religije mora pratiti kritika postojećih oblika zajedničkog života. Ako bismo prosto kritikovali religiozne zamisli spasenja – bez potrage za prevazilaženjem obliak društvene nepravde na koji religije reaguju – kritika bi bila prazna i snishodljiva. Zadatak je transformacija naših društvenih uslova na način koji će omogućiti da prevaziđemo obećanje spasenja i prihvatimo da sve zavisi od toga šta radimo s našim ograničenim zajedničkim vremenom. Ono što nam nedostaje nije večno blaženstvo nego društvene i institucionalne forme koje bi nam omogućile da vodimo ispunjene živote.

Pominjete kako Karl Marks nije imao “nostalgije za predmoderni svet” – da li verujete da danas živimo sa premalo osećaja da možemo da oblikujemo istoriju, a ne samo da joj se povinujemo?

Razlog zbog kojega Marks nije imao nostalgije za predmoderni svet je to što je bio posvećen ostvarivanju savremene zamisli slobode i tome da ona postane stvarnost – da se ispuni obećanje da svako od nas može da vodi slobodan život. Poslednjih decenija, taj apel za slobodu je kooptirala politička desnica, gde ideja o slobodi služi odbrani “slobodnog tržišta” i umnogome je svedena na formalni koncept individualne slobode. Kao reakciju, mnogi mislioci na leivici su se povukli ili čak eksplicitno odbacili ideju slobode. To je fatalna greška. Bilo kakva emancipatorna politika – kao i bilo kakva kritika kapitalizma – zahteva koncept slobode. Moramo da rehabilitujemo osećaj da stvaramo sosptvenu istoriju i da možemo da je oblikujemo na drugi način. Da bismo živeli slobodno, nije dovoljno da imamo liberalna prava na slobodu. Moramo da imamo pristup materijalima, kao i pedagoškim i institucionalnim resursima koji će nam omogućiti potragu za slobodom kao nešto što je samo sebi svrha. S tim ciljem sam predočio novu viziju demokratskog socijalizma koja je posvećena tome da obezbedi uslove u kojima će svako od nas moći da vodi slobodan život, međusobno priznajući našu muđusobnu zavisnost.

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.