Nedelju dana sam živela žickajući od prijatelja

Sa postojanjem pojma žickanje upoznala sam se još u ranom detinjstvu, kada sam poželela da kupim jednu od onih fensi lutki sa tri dodatna fensi autfita. Skapirala sam da mi je majka sigurno neće kupiti, a pošto sam od malih nogu prelaka žrtva čak i najjednostavnijih marketinških strategija - kao što je bilo postavljanje te lutke tako pozicionirane u izlogu da je deca-konzumeristi sa lakoćom mogu videti dva puta dnevno na putu do škole - morala sam da osmislim plan. A najbolje što sam mogla da smislim je da zovem sve bake i deke i da im tražim po deo novca za lutku. Lutka je u narednih nekoliko dana izvađena iz izloga i preseljena u moju sobu, a moj otac je to nazvao talentom za žickanje.

Svako od nas ima razne talente, ali ipak ne bih rekla da sam profi žickaroš. Znala sam ljude u srednjoj školi koji su bili najredovniji u "pušačkoj zoni" odmah izvan kapije ispred ulaza u školu, a da nikada nisu imali svoju paklu. Uvek sam mislila da im to polazi za rukom ne toliko jer su simpatični, koliko zbog toga što ljudima pružaju da se makar na trenutak osete kao da pomažu nekome. A i profi žickaroš uvek kaže hvala na toliko lep način da ti se zagreje srce, iako ti realno ništa ne znači ta jedna cigara, rizla ili pedeset dinara koje si mu dao.

Sa druge strane, i žickaroši imaju hejtere. Oni se pozivaju na svoj težak trud i rad kako bi zaradili za tu pljugu/rizlu/50 dinara, a jadne žickaroše osuđuju kao lenje smarače koji traže 'leba preko pogače. Ili samo ja tako doživljavam ovu priču kada uzmem u obzir to kako pojedini moji prijatelji reaguju kada im tražim da me nakon bleje voze kući jer ne postoji noćni autobus (ne znam da li ste bili informisani, ali automobili ne voze na vazduh, ili bar ne oni koje voze moji prijatelji).

Kada mi je urednica predložila da pokušam da sedam dana živim od žickanja, moj mozak je imao jedan od onih napada kada optimistički pokušava da se identifikuje sa idejom i da smisli razloge zbog kojih je tu ideju skroz moguće izvesti. Setila sam se da se baš prethodne nedelje poklopilo da mi različiti vozači autobusa tri dana za redom samo odmahnu rukom kada sam im davala kartu. Setila sam se lutke i njenog fensi mantila i čizmica. Setila sam se svih pljuga koje Uki sa faksa razdeljuje ljudima i odluka je bila doneta, zadatak je delovao kao totalno izvodljiv. A i bila je poslednja nedelja u mesecu, te je ovo mom optimističnom mozgu delovalo kao jedna sjajna ideja, tako da sam je odmah prihvatila.

Naravno da se u tim trenucima nisam setila svoje navike da kompulsivno kupujem stvari, kao ni činjenice da mi je neprijatno kada treba da tražim dodatni list papira na ispitu, a da ne govorim o transferu blama koji osetim kada neko pokuša da ižicka kompliment tako da moje uši to mogu da čuju. Ipak, život je bio tu da me u narednih sedam dana podseti na sve ovo.

S obzirom na činjenicu da gajim intenzivnu mržnju prema ponedeljku, zadatak koji sam dobila uneo je u ovaj stub kapitalizma ideju da čitava nedelja ne mora biti tako naporna. Ipak će mi drugi plaćati sve, a ako nešto olakšava život onda je to činjenica da ne moramo da trošimo (svoj) novac (koji nemamo).

Nakon što sam završila sa obavezama u redakciji – koje su se većinom sastojale od žickanja kontenta za tekst od mojih dragih prijatelja – skapirala sam da ako planiram svom mozgu da obezbedim za popodnevne časove preko potrebni kofein, morala sam da nađem nekoga ko će biti moj čičko kafičko.

Odlučila sam da posetim Stefana na njegovom radnom mestu, što je zapravo i logičan sled događaja za jedan ponedeljak, ali sam se ovoga puta nadala da će standardno predložiti da kafu zapiše kao da ju je on popio. Inače retko kada prihvatam ovaj predlog, ali ovaj ponedeljak bio je poseban, tako da sam se, umesto raspravljanja oko toga da li će uzeti novac ili ne, setila da se profi žickaroš lepo zahvaljuje, tako da sam se potrudila da i moje hvala bude baš onako, od srca.

Kada sam se te večeri vraćala kući, u poslednjem trenutku sprečila sam sebe da uđem u prodavnicu kako bih kupila nešto slatko, i umesto toga nazvala sestru. Tražila sam joj da mi kupi čokoladu, a ona je zbunjeno pristala. Pomislila sam da ovo žickanje i nije tako teško, ali moram priznati da, dok je sestra došla kući sa čokoladom, meni se već toliko spavalo da sam pojela nekoliko kockica i ubzo zaspala snom pravednih žickaroša. Možda je to i dobro – da sam samoj sebi kupila čokoladu, verovatno bih je pojela celu pre nego što je sestra uopšte došla kući.

Utorak je počeo dobro – i dalje mi je trajala pakla cigareta od prošle nedelje, tako da nisam morala da se izlažem aktivnom žickanju kako bih zadovoljila svoje nikotinske potrebe. Sva sreća pa sam prevashodno socijalni pušač, tako da sam planirala da mi pakla potraje barem do četvrtka.
Čaj sam skuvala u redakciji (puno ljubavi za nepoznatog kolegu/koleginicu koja ga je kupila), a već kasnije tog popodneva popustila sam pod pritiskom novca koji me je svrbeo u novčaniku i platila sam pivo drugarima sa kojima dugo nisam pošteno zablejala. Shvatila sam da sam prekršila zadatak tek kada je kusur već bio u mojoj ruci, i odlučila sam da do kraja nedelje samo ne dodam nikakav novac u novčanik, čime sam mislila da ću sebe sprečiti da kupujem ono što mi treba i osuditi se na pošteno žickanje.

Sreda mi je prošla u izmaglici koja je imala miris propolisa i C vitamina, pošto sam prethodnu noć kašljala toliko da nisam uspela da zaspim. Ne znam da li se i to računa u žickanje, ali je moja mama išla u apoteku i po maramice. Zapravo, kada sam malo pažljivije porazmislila, skapirala sam da većinu svog života žickam od roditelja, samo što su oni dovoljno fini da nisu činili da se dodatno osećam kao parazit.

Majka mi je ostavila limun, čorbicu i ručak, a ostatak dana provela sam u završavanju poslednje sezone Vikinga, koje sam, naravno, gledala na Netfliks nalogu moje prijateljice Mie.

Četvrtak se nastavio vrlo slično kao sreda, sve do kasnijih popodnevnih časova kada me je Mia zvala da bi me podsetila na dogovor koji smo napravile dve nedelje ranije. Nastup Klike je bio planiran za to veče u jednom novosadskom klubu, a pošto su svi drugi ispalili i pošto je jedina stvar koja mi se tokom ta dva dana dešavala bio moj kašalj, sve je ovo delovalo kao zezanje koje mi je bilo preteško da odbijem. Kašalj će manje smetati ljudima u mojoj okolini ako je prigušen muzikom u klubu, Klika momci na mene uvek imaju gotovo isceljujuće dejstvo, a novosadski vazduh nakon beogradskog smoga može samo da prija mojim napaćenim bronhijama. Samo je trebalo podsetiti Miu da ne bi trebalo da trošim novac.

Isplanirale smo da prespavamo kod Kaće, koja studira u Novom Sadu, tako da, makar što se toga tiče, nisam morala da brinem kako će moj zadatak uticati na ovo mini putovanje. Ulaznicu na nastup, kao i moćni indeks sendvič kasnije te večeri platila mi je Mia, pivo je platila Kaća, a ja sam odlučila da ću sledeći put ja njih izvesti negde, čisto da bih se osećala bolje, jer sam se već osećala kao prvoklasni društveni parazit.

Nedugo nakon što smo se probudile u Kaćinom stanu, shvatile smo da je poslednji voz za Beograd krenuo nešto ranije tog jutra i da sledećeg neće biti, kako najavljuju, barem do 2022. To je značilo da neću morati da žickam za kartu za povratak, tako da smo sačekale druga da završi obaveze i kolima se vratile za Beograd. Ono što nas ništa nije koštalo bila je šetnja po osunčanom Dunavskom parku i centru Novog Sada, a kafu mi je ponovo, jebiga, platila Mia, čiji je novčanik definitivno bio najveća žrtva ovog eksperimenta.

Vratila sam se kući preumorna, ali zabavljena. Ipak, stomačni mišići su me i dalje boleli od kašlja, tako da sam ponovo zvala sestru, ovoga puta sa molbom da mi u nekoj dežurnoj apoteci kupi sirup. Ni ovoga puta se nije bunila, što me je navelo da porazmislim o tome koliko istine ima u izreci da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ili sam samo imala sreće da od pravih ljudi tražim prave stvari.

Pogledaj i:

Uspešnom završetku ovog eksperimenta doprinela je činjenica da je protekli vikend bio savršen za spavanje do ranih popodnevnih časova, a s obzirom na to koliko sam malo prethodnih dana spavala, čak i pored alarma uredno podešenih na pola deset ujutru, oba dana vikenda nastavila sam da spavam mnogo duže nego što sam planirala. Majka je u subotu poručila picu za ručak i dala mi novac za prevoz kada sam joj to tražila, a Stanka mi je ištampala skripta kada je išla da štampa i svoje.

Imam najbolje prijatelje na svetu

Nismo izlazile nigde za vikend, možda zbog toga što smo se previše udubile u spremanje dolazećih ispita, a možda i zato što su naši kapaciteti za održavanje aktivnog društvenog života toliko minimalni da nam je najčešće jedan izlazak za nedelju dana i više nego dovoljan. Svakako, to je odgovaralo situaciji u kojoj sam završavala svoj zadatak, tako da ih nisam dodatno forsirala da idemo negde. Devojke su u nedelju uveče poručile picu sa pilećom salatom, tako da, ako ništa drugo, mislim da neću želeti da poručujem ovu vrstu “hrane” barem neko vreme.

Trajanje eksperimenta: 7 dana

Broj uspešno ižickanih cigareta: oko 10

Broj kafa i čajeva koje nisam platila: sigurno više od 10

Broj strana skripta koju nisam platila: 171

Broj obroka za koje nisam dala svoj keš: tačno 20

Broj članova Klike koje sam videla, a da nisam dala svoj keš: delovalo je kao da ih je 20, ali se dalo primetiti da Joca nije bio tu.

Vrednost koju za mene imaju epizode Vikinga koje sam odgledala: nemam te pare.

Broj ljudi koje su se otvoreno iznervirali zbog ovog eksperimenta: 0 (slovima: nula), ako ne računamo mene.