Zatvor mi ubija zatvorsku romansu

Dok u dvorištu gledam oblake boje betona, sa razglasa prozivaju moje prezime i identifikacioni broj; javljaju mi da imam posetu.

Došla je.

Na kapiji, stražar me pita zašto sam uopšte izlazio ako sam znao da imam posetu. Kažem da nisam znao da će devojka doći da me vidi, to mi je lakše nego da mu objašnjavam ono što samo zatvorenik razume: da se iza rešetaka teško diše. To važi nezavisno od zatvorskog staža– da sam je čekao u ćeliji a da nije došla, ne bih mogao uopšte da dišem.

Žurim niz dugi hodnik koji vodi do mog bloka ćelija. Pre nego što su se vrata otvorila, već sam skinuo dukser i patike. Umijem se, pročešljam, obučem zatvorski kombinezon kaki boje koji sam početkom nedelje ispeglao (rečnikom, na metalnoj ploči kreveta). Izlazim iz ćelije i žurim da je vidim, uvlačeći košulju u pantalone.

Pred sobom za posete, dužem ruke da me stražar sa rukavicama od lateksa ispipa od ramena nadole. Kad završi, signalizira ka kontrolnom boksu pa se teška čelična kapija pred nama otvara u stranu.

„Uživaj u poseti", kaže mi on.

Izlazim u prostoriju prepunu stolova iz koje se čuju zvuci kakvih nema sa druge strane kapije. Deca se smeju iz prostora za igru sa druge strane. Za najbližim stolom, žena zatvorenika po imenu Tristan peva zvonkim glasom.

Sa leve strane, Stiva posećuje četrnaestogodišnji sin koji neobično liči na njega. Desno je Dejv za stolom sa sestrom i dvadesetdvogodišnjim mladićem koji se nije ni rodio kad su njega zatvorili.

A onda ugledam nju.

Onda ustane kad me vidi, deluje nesigurno, možda joj je čak i neprijatno – po prvi put od kako se znamo. Svestan sam da nas gledaju; sve je na videlu u sobi za posete.

Sedam za sto, a C. ništa ne govori.

Primećujem da ima nove minđuše i sveže ofarbanu kosu. Koža joj je još preplanula od puta u Peru, a usne je čvrsto stisnula.
Mislim o tome koliko je malo verovatna naša veza. Ona je uspešna poslovna žena koja je proputovala ceo svet. Ja nisam. Od kako sam odrastao, gotovo svaki dan života proveo sam u zatvoru.

Ona je došla u zatvor da nas podučava komunikaciji. Postepeno smo se zbližili, da bi mi najzad krišom dodala parče papira – u učionici pod nadzorom dve kamere. Pisalo je „Pozivam te da budeš otvoreniji i zamisliš ono što želiš."

Na sledećoj poruci, nedelju dana kasnije, dala mi je svoju adresu i broj telefona.

Počela je da svraća subotom ujutro da bi mogli da radimo pod slabijim nadzorom. Kako čovek da se ne zaljubi u nju? Nisam očekivao kad je priznala da i ona mene voli.

„Hoćemo domine?", pitam.

Nagoveštaj osmeha joj zaigra na usnama. Klima glavom.

Dok ćutke igramo, povremeno bacim pogled ka njoj.

Pitam je o čemu razmišlja.

„Nisi se obrijao."

Odmahujem glavom. Ne znam šta da joj kažem. Danas nisam bio sposoban za brijanje.

Osetim tračak prezira i okrećem se svojoj mentalnoj vežbi. Vredno sam radio na tome od kako smo se poslednji put videli, pre nekoliko nedelja. Šta bi bilo da sam ja na slobodi a ona u zatvoru? Želeo bih da mogu da kažem da bih ostao uz nju, da bih je podržao uprkos svemu, da se ne bih okrenuo drugima samo zato što okolnosti komplikuju ovo što imamo. Ali jedva mogu da se setim kako je to živeti na slobodi, tako da nema smisla da se pravim da znam tačno kako bih se ponašao.

Kako da je krivim kad ne znam ni šta bih sam radio u takvoj situaciji?

„Možemo li da popričamo o pismu?"

Misli na pismo koje mi je kroz rešetke ćelije pružio čuvar dva dana ranije. Pismo u kom je rekla da me „voli" i da bi volela da me „i dalje posećuje", ali takođe me obaveštava da je počela da se „viđa sa drugima" i da bi želela da samnom o tome „raspravi".

Odmahujem glavom. Radije bih se udavio, dođe mi da kažem.

Sedimo ćutke.

Pravimo se da brojimo domine. Ona baca pogled ka satu na zidu.

„Trebalo bi da krenem."

Klimam glavom, ustajem. Zagrlim je, trudim se da mi na licu ostane neutralan izraz. Nisam siguran šta bi se inače videlo.

Ona odlazi, ja prolazim između stolova i sedam u jednu od stolica za zatvorenike čija je poseta završena. Gledam kako čuvari sa druge strane proveravaju pečat na njenoj nadlanici. Maše mi iz kabine, prolazi kad se kapija otvori, i više je nema.

Čuvar otvara moja vrata, ja izlazim sa ostalima. Počinjemo da se skidamo, ja od majice.

„Kako je bilo?"

Samo klimam glavom. Ništa me ne pitaj.

Raspertlavam i skidam cipele. Sledeće su pantalone. Dok skidam čarape, primećujem rupu. Zatim veš. Prolazim kroz ritual pretresa zahvalan stražaru koji me ništa više nije pitao.

On prelazi na sledećeg zatvorenika dok se ja oblačim. Veš. Čarape. Pantalone. Majica. Obuvam cipele ali ne vezujem pertle.

Kad vidi da smo svi obučeni, stražar prislanja ruku na metalna vrata.

„Jesmo spremni?"

Još jednom duboko udahnem i klimnem glavom.

Artur Longvort (52) služi doživotnu robiju u Kazneno-popravnom kompleksu Monro u državi Vašington od kako je u dvadesetoj godini osuđen za ubistvo. Piše za Marshall Project, a objavio je i roman Zek: An American Prison Story.

Još na VICE.com:

Seksi posteri i zastave: kako osuđenici uređuju ćelije

Kako je to kada odeš u zatvor zbog zločina koji te je dečko naterao da počiniš

Upoznajte zatvor u kojem su društvene mreže dostupne zatvorenicima