Zastrašujuća porodična trauma je nova fora u hororu

Ovo je bila godina Velikih ideja u hororu. Ovo nije iznenađenje, ako uzmemo u obzir da je ovaj žanr uvek bio sredstvo za komentarisanje kulturoloških anksioznosti – svega, od rasnih odnosa, preko konzumerizma, ratnih zverstava i prismotre, do usta prišivenih na nečiji anus.

Međutim, primetno je da se u trenutnoj politički užasnoj i burnoj eri veoma malo horor filmova bavi apsurdnim, okrutnim, institucionalnim nemarom trenutnih vladajućih struktura (Osim korisnih filmova Čistilite, kao i nove Noći veštica Dejvida Gordona Grina, za koje se može reći da su savršena alegorija za borbu antifašista protiv fašizma koji se ušunjao u našu zemlju).

Umesto toga, najbolji horori ove godine su se okrenuli ka unutarnjem, fokusirajući se na intimne traume koje se u porodicama prenose s kolena na koleno. Manifestacija traume baš i nije nova teritorija u hororu, ali filmovi kao što su Hereditary (prokleto najstrašniji film u proteklih nekoliko godina), SajFajev neverovatni serijal Channel Zero: Butcher’s Block, HBO-ov Sharp Object i Netfliksov najnoviji fenomen Haunting of Hill House svi poseduju jedinstveni kvalitet korišćenja horora za priče o traumama koje su posledica genetskih predispozicija – zlo, zloba i ukletost puze kroz porodične loze kao kancerogene ćelije.

U ovim filmovima i serijama – naročito Haunting of Hill House – porodice uništavaju same sebe iskopavajući ožalošćenost, zlostavljanje, mentalne bolesti, posrano roditeljstvo i neiskazane tenzije zakopane u svom nasleđu. Nasleđena porodična trauma je novi oblik telesnog horora – samo je emocionalan, umesto fizički. I neizbežan je.

Haunting of Hill House, roman Širli Džekson iz 1959, možda je najbolja proto-analiza mentalnog zdravlja, depresije i anksioznosti u popularnoj kulturi. Da, to jeste priča o „duhovima“, sa četiri neznanca koji bivaju pozvani u zloslutnu kuću na brdu, da bi istražili njenu navodnu ukletost, ali zapravo govori o mentalnom raspadu glavne junakinje Elenor, čija emocionalna krhkost je rezultat represivnog porodičnog života, kontrole muškaraca i emotivnog – ali i okrutnog i manipulativnog – odnosa sa drugom ženom u priči, Teo. Takođe možda ima i duhova, ali koga je jebeno briga? Za svakoga ko pati od anksioznosti, očigledno je da je Elenor anksiozna i depresivna, ali u društvu koje je tek počelo medicinski da leči mentalna oboljenja, duhovi su bili svarljivija zamena za depresiju. Takođe vredi primetiti da je Hill House izašla četiri godine pre The Bell Jar, ključnog dela Silvije Plat o toj temi.

U Netfliksovom viđenju knjige Džeksonove ima mnogo smelih odluka, od kojih je najbolja ta što su likove stavili u rodbinski odnos – porodica Krejn – i što se radnja premešta iz sadašnjosti u prošlost, i obrnuto. Imamo priliku da vidimo porodicu Krejn kako stiže u zlokobnu kuću na brdu, sa namerom da je renoviraju i prodaju (što je glup i tužan zaplet, jer izgleda da čak ni vile iz viktorijanskog doba nisu imune na poznu fazu kapitalizma). Čak i pre nego što krenu sranja sa duhovima, jasno je da u porodici Krejn ispod vedre površine kuljaju tenzije. Majka, Olivija, boluje od migrena, postaje sve više ubeđena da joj se život pretvorio u noćnu moru, i često fantazira o tome kako ubija svoju decu. Njen muž Hju – u veoma muškom stilu – obuzet je poslom i ne pokazuje naklonost. Kada Olivijini problemi počnu da se manifestuju na zabrinjavajuće načine (Hju se probudi i zatiče Oliviju koja je prislonila šrafciger na njegov vrat, na primer), on insistira da ona ode na odmor. On je šalje na put. Daleko od očiju, daleko od srca.

Ali Hju ubrzo shvata da je izbegavanje veoma nezdrav odbrambeni mehanizam.

Pogledaj i:

Nećemo vam mnogo otkriti rasplet ako kažemo da visoki nivo stresa i tenzija u okruženju kulminira majčinom samoizazvanom smrću. Ovaj događaj duboko pogađa petoro dece – Širli, Stiva, Luka, Teo i Nel – do kraja njihovih života. Njihova sećanja na kuću na brdu su toliko rascepkana da mogu da se oslone samo na ono što im je njihov nestabilni tata ispričao, što je odrasli Stiven proslavio u svojoj ekspolatatorskoj, ispovednoj knjizi. Svi su odrasli sa nekom vrstom posledice zbog boravka u kući na brdu, bilo da je u pitanju Širlina kompulzivna pravednost, Stivova taktika izbegavanja, Lukova zavisnost od droge, Tein bukvalan i figurativan strah od intimnosti, i Nelina depresija.

Kada Nel umre u sličnim okolnostima kao i njena majka, sva burna porodična prošlost proključa. Trauma koja sve vreme nagriza porodičnu lozu izbija na površinu, i tada Haunting of Hill House postaje subverzivnija od priče o ukletoj kući (mada, ima nekih prilično bolesnih duhova u ovoj seriji). Postoji trenutak u šestoj epizodi kada Stiv – uprkos tome što je lik koji najviše nervira u seriji – iznosi bolnu istinu, nakon što njihov otac nastavlja da insistira da su duhovi odgovorni za smrt njihove majke i Nel: „Ne znam zašto je ovoj porodici toliko teško da prizna mentalnu bolest“. Par epizoda kasnije, on razlaže „bolest Krejnovih“, insinuirajući da je sve loše što im se događa „u našim genima“, što bi bilo malo smelije da Stivova metoda nošenja sa traumom nisu disocijacija i obeležavanje drugih kao žrtvenih jarčeva. Ipak, donekle ima pravo.

Generalno gledano, zamisao Haunting of Hill House da postoje genetske predispozicije za traumu mnogo je zanimljivija u teoriji, nego što je izvedena u praksi, u samoj seriji. Dijalozi su često klimavi, scene koje treba da izazovu strah su isforsirane, a glumci toliko šmiraju, da moraš da se zapitaš da li su možda mislili da igraju u pozorištu, a ne na filmu. Pored toga, poslednja epizoda gotovo podriva sve, time što Hjuu i Stivu daje iskupljenje, dok učvršćuje Olivijinu reputaciju nepokolebljive kučke. Stiv čak otima i ikoničnu repliku iz romana Džeksonove („Šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo.“) u naraciji na kraju: „Šta god da je hodalo tamo, hodalo je zajedno“, time se postaravši za to da sinematički Hill House zauvek progoni kolutanje očima i pokreti drkanja.

Već znamo da trauma može da se prenosi preko mišjih gena, a postoje i čvrsti naučni dokazi da ljudi dele ovu osobinu. Možda smo svedoci toga da horor trenutno ne komentariše pojedinačnu anksioznost, već je kulminacija svih anksioznosti koje postoje u kulturi – sranja koja su se nagomilala, i pogađaju generaciju za generacijom, naročito žene. Ne mislim da je podudarnost to što su u fokusu Haunting of Hill House, Hereditary, Channel Zero: Butcher’s Block i Sharp Objects upravo žene – majke i ćerke – koje su toliko dugo u sebi držale to breme traume, i tek su sada u stanju da je kanališu. Ovaj kolektivni bes izbija iz Teo i Širli na kraju Hill House, kada moraju da spasu Hjua, Stiva i Luka, koji se upuštaju u avanturu kao iz Skubi Dua, i odlaze da zapale kuću. Bes koji je rezultat nakupljene traume takođe curi u skoro svakoj sceni u Sharp Objects, a savršeno ga je dočarala i Toni Kolet, koja bukvalno puzi uza zid u Hereditary.

U još jednoj smeloj izmeni romana Džeksonove, deca Krejnovih u Netfliksovom Haunting of Hill House se suprotstavljaju svojim demonima, umesto da im se predaju. To je optimističan kraj, koji sve pakuje u jedan uredan paket. A zbog toga je i nekako bezveze. Čak i u seriji o prokletim duhovima, ideja da neprestana trauma može biti okončana – ili mentalna bolest izlečena – je najnerealnija stvar u vezi sa njom.

Pratite Rajana Bradforda na Tviteru.