Dobro došli u Seborgu: Priča o italijanskom selu koje misli da je država

Prvobitno objavljeno na Amuse.

Ako vam selo Seborga zvuči kao da je pobeglo pravo sa stranice neke bajke, znajte da tako i izgleda. Locirano na vrhu planine, uz srednjevekovne ulice i tradicionalnu katoličku crkvu, uklapa se u stereotip razglednice iz ruralne Italije.

Osim što Seborga uopšte nije deo Italije. Makar ne prema njenim stanovnicima, koji tvrde da je ona glavni grad ponosne nezavisne države – sa sve zastavom, valutom i da, sopstvenim knezom.

Možda će vam zvučati suludo (pošto je ovo 21. vek i tako to), ali iako su njegovi najveći sledbenici Vitezovi Templari (red koji je gotovo u potpunosti nestao u vreme krstaških ratova), i knez Marčelo I i njegova tvrdnja da polaže pravo na tron veoma su aktuelni i veoma stvarni. Zapravo toliko stvarni da je bilo uljeza koji su pokušali da ga uzurpiraju (o tome nešto više malo kasnije).

Garda Seborge jaše konje (sa sve grejačima za uši) u specijalnim prilikama. Foto: Posredstvom Principality of Seborga

Ako posetite Seborgu, dokaze o njenoj nezavisnosti videćete svuda. Portreti monarha vise u svim građevinama. Njihova livrejisana garda, raskošno okićena sa plavim beretkama, dočekuje turiste gracioznim salutiranjem dok se približavaju prilaznim putem, a seboržanska zastava, mešavina plavih i belih štrafti, vijori se na mnogim zgradama. Lokalne prodavnice ističu obaveštenje da prihvataju seboržanski liguino (trenutno ekvivalent šest američkih dolara), a grb se ponosno nalazi na seboržanskim registarskim tablicama. Kako je uopšte došlo do toga da se ovo mestašce proglasi nezavisnom državom? I još važnije, zašto?

“Nismo se jednog jutra samo probudili i pomislili da treba da se osamostalimo zato što je to kul”, kaže kneginja Nina Menegato, Marčelova žena. “Imamo dokumenta prema kojima nikad nismo zvanično bili pripojeni Italiji, tako da se to praktično desilo greškom.”

Njihova tvrdnja zasniva se na činjenici da je 1729. godine Seborgu i četrnaestak kvadratnih kilometara oko nje navodno kupila Kraljevina Sardinija (koja je kasnije i sama pripojena Italiji). A opet, kao što objašnjava kneginja Nina, “kupoprodajni ugovor nikad nije zvanično potpisan, pečatiran i isplaćen. Dakle, zapravo nije punovažan.” Postoje dokazi da je pre tog dokumenta kneževina sama upravljala sopstvenom teritorijom još od 954. godine. “I zbog toga polažemo pravo na našu nezavisnost.”

Centralni trg u Seborgi sa prelepom katoličkom crkvom. Foto: posredstvom kneževine Seborge

Ono što izgleda kao birokratski propust mogao je samo to i da ostane da, međutim, nije bilo napora jednog upornog kopača po arhivama. Šezdesetih godina je šef lokalne zadruge uzgajivača cveća Đorđo Karbone počeo da istražuje istorijat grada – prvo kao predstraže obližnjeg manastira Lerins (danas u Francuskoj), a potom kao autonomne kneževine kojom su vladali monasi, uz podršku krstaškog reda Vitezova Templara.

On je otkrio dokaz o nezavisnosti Seborge i ubedio meštane da glasaju za njenu samostalnost na referendumu. Odlučivši da se prikloni seboržanskoj monaškoj tradiciji biranja sopstvenih vladara, stanovništvo sveže nezavisne zemlje potom ga je prikladno izabrala za kneza Đorđa I – iliti “Njegovu uzvišenost kneza Đorđa I”, kako glasi njegova puna titula.

“On je definitivno bio živopisan lik”, kaže kneginja Nina, prisećajući se Đorđa sa ljubavlju. “Bio je veoma pametan čovek, govorio je nekoliko jezika. U redu, bio je malo i lud, zato što je to što je uradio bilo pomalo ludo, naročito u početku. Ali na kraju, ucrtao je Seborgu na kartu, tako da je ono što je uradio bilo i izuzetno.”

Đorđova želja za nezavisnošću nesumnjivo je bila potpomognuta snagom lokalne zajednice i njegovog položaja u njoj. “Seborga je kao velika porodica – svako zna svakoga”, kaže Nina. Ali bili su tu i ekonomski razlozi. “Selo živi od poljoprivrede i posla sa cvećem, to su glavni izvori prihoda”, objašnjava kneginja Nina. “Ali priča o kneževini bila je od velike pomoći i za turizam, naravno.”

Njegova uzvišenost knez Đorđo I od Seborge. Foto: posredstvom kneževine Seborge

“Restorani i prodavnice suvenira, na primer, opstaju od turizma. Ljudi su radoznali tako da dolaze da nas vide – ‘zašto je ovo kneževina, šta se tu događa?’” Broj turista, smatra ona, i dalje je u porastu kao posledica toga. “Sada imamo japanske turiste u Seborgi, što nikad nismo imali ranije.”

Ono što je na kraju uverilo meštane (svih 300 njih ili koliko god da ih već ima) da glasaju za nezavisnost bilo je da su iskreno poverovali da polažu pravo na nju. “Ljudi su se istinski tome posvetili”, kaže kneginja Nina. “Ako ih pitate koje su nacionalnosti, reći će vam ‘Ja sam Italijan i Seboržanin.’”

Ona i njen muž, aktuelni knez, najbolji su dokaz za to. Nijedno od njih dvoje nije rođeno u kneževini i zapravo su se preselili ovamo iz obližnjeg Monaka početkom 2000-ih. “Zaljubili smo se u ovo mesto. Moj muž je pronašao jednu staru kuću na trgu koja je bila potpuno ruinirana i odlučio da renovira čitavu zgradu. Ljudima se istinski dopalo što je neko odlučio da ulaže u selo. To je dovelo do toga da zatraže od Marčela da se kandiduje na izborima za sledećeg kneza.“

“Prvo sam mu rekla da je lud, ali sve zvuči pomalo ludo”, kaže Nina. “Ali onda sam malo detaljnije pročitala čitavu priču i pomislila da zvuči zaista zanimljivo.”

Kneginja Nina od Seborge, ministarka stranih poslova zemlje, govori na događaju u Ujedinjenim nacijama. Fotografija: Kneževina Seborga

Nekoliko godina kasnije, par je čvrsto posvećen svojim izabranim ulogama. (“Zvanično ne postoji kneginja zato što ne možete naslediti titulu, moraju da vas izaberu”, kaže Nina, ali objašnjava da je ona i ministarka spoljnih poslova Seborge).

Oni predvode povorku Vitezova Templara na Dan državnosti Seborge i čak predvode prekookeanske delegacije (nedavno su posetili Indju). “To je istorija, to su činjenice, nismo mi to izmislili” , kaže kneginja Nina. “Mi smo mnogo drugačiji od svih ostalih mikro država zato što zaista imamo istoriju.”

Tumačenja istorije retko su, međutim, isklesana u kamenu, a državnost može da bude krhka stvar – kao što su pokazali skorašnji referendumi sa tesnim rezultatima u Škotskoj i Kataloniji. Kad je vaša tvrdnja o polaganju prava na državnost malo starija od jedne generacije i zasnovana na istorijskom previdu, možda ne iznenađuje da ćete se susresti sa raznim izazovima.

Garda Seborge u paradnoj uniformi okupljena ispred crkve u specijalnoj prilici. Foto: posredstvom kneževine Seborga

Seborga je otkrila koliko krhke države umeju da budu pre dve godine kada je, na njihov užas, na internetu počeo da se pojavljuje prevarant. “Ne znam da li ste čuli za to, bilo je svuda u vestima”, kaže kneginja Nina. “Bio je to jedan Francuz, uljez koji se pretvarao da je knez od Seborge.“

“Posetio je jednom Seborgu, potom otvorio internet stranicu i pretvarao se da je knez. Francuzi uglavnom padaju na taj sajt zato što je na francuskom i imamo stvarno veliki problem.”

“Mi ne zarađujemo novac ovde u Seborgi, svi zvaničnici kneževine su dobrovoljci – to zaista iziskuje mnogo vremena i onda kad se pojave takvi ljudi koji uništavaju sve što radimo to nije lepo od njih”, kaže Nina. Legalne seboržanske vlasti preduzele su pravne mere da prisile lažnog kneza da prestane sa svim ilegalnim aktivnostima, ali dok god je aktivan na Guglu, “te stvari nije lako zaustaviti”.

Poruka dobrodošlice za posetioce Seborge. Foto: Posredstvom kneževine Seborga

Bilo bi lako smejati se ovom kao sitnoj čarki, ali uz sveži primer Bregzita i s izborom nove nacionalističke vlade u Italiji, Seborgina tvrdnja da polaže prvo na nezavisnost postavlja svakojaka pitanja o nacionalnom identitetu, šta je zapravo država i ko o tome može da odlučuje.

Ako lažni knez može da se odbaci kao obična neprijatnost, odbijanje spoljnjeg sveta da prizna Seborgu potencijalno predstavlja veću egzistencijalnu pretnju. Nina i knez Marčelo su svoj slučaj predali Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, uspostavili diplomatske misije širom sveta i razmišljaju da se prijave za status posmatrača u Ujedinjenim nacijama. “Mi očigledno želimo nezavisnost”, kaže Nina, ali priznaje da je malo verovatno da će je italijanske vlasti ikad priznati.

“Pogledajte samo sve te druge zemlje koje žele da budu nezavisne – pogledajte Kataloniju”, kaže ona, “ali znate da ništa nije nemoguće. Pogledajte samo šta se dešava sa Bregzitom, pogledajte Trampa. Ko zna šta će se desiti u budućnosti?”

Jedna stvar koju kneginja Nina zna jeste da bez obzira na stav Italije, Seboržani nikad neće otići toliko daleko kao Katalonski pokret za nezavisnost. “Naši advokati vode naš slučaj, ali mi nećemo izlaziti na trgove i boriti se s Italijom noževima ili nečim drugim.“ Ona zvuči užasnuto pri samoj pomisli na to.

Na kraju krajeva, baš kao što su oni knez i kneginja jedne ponosne nezavisne države, tako su Marčelo i Nina obični privatni građani s običnim privatnim životima. “Imamo reputaciju, imamo druge poslove, tako da ovo nećemo ugroziti. Sve je 100 posto legalno.”

Seborga noću, sa svetlima Monaka – nezavisna kneževina na koju se ugledaju kao uzor – koje se vide u daljini. Foto: posredstvom kneževine Seborga

Ovo možda ukazuje na to da ideja Seborge kao države neće u skorije vreme dobiti međunarodnu podršku. Ali odsustvu zvaničnog priznanja neće zaustaviti posetioce koji masovno hrle u ovo bajkovito kraljevstvo – a niti bi trebalo. Na kraju krajeva, ono je, kao što sama Nina kaže, “zaista krajnje magično”.

Saznajte više o Seborgi i njenom istorijatu na zvaničnoj Internet stranici kneževine Seborga.