Kako je manjak parking mesta u jednom holandskom gradu doveo do izmene zakona o drogama u toj zemlji

Radniku u prodavnici trave Maxy’s u Mastrihtu prilaze tri nervozna francuska turista sa rutinskim pitanjem. Jedan od njih, naizgled vođa grupe, uručuje radniku pasoš i pismo, dok njegova dva prijatelja preko njegovog ramena pokušavaju da vide kako prodavnica izgleda iznutra. Izgledaju upravo kako bi izgledali ljudi koji su po prvi put u ovakvoj kupovini.

Nakon što je lik iz obezbeđenja pogledao pismo, pustio je prvog Francuza da uđe u lokal. Sada i druga dvojica treba da dokažu da obojica žive u Holandiji, kao i da su stariji od osamnaest godina.

Zaposleni u Maxcy’s ne govori ništa, već samo pruži ruku i čeka pismo u na kome mora biti ispisana adresa neke lokacije u Holandiji. Ipak, ovi momci nemaju takvo pismo. Probali su da se ponašaju kao da su iznenađeni, ali znali su šta će se desiti: ukoliko ne možeš da dokažeš da živiš u Holandiji, neće te pustiti da uđeš ni u jednu prodavnicu trave u Mastrihtu.

“U poseti smo kod našeg drugara preko vikenda,” objašnjava Žak, koji nije hteo da kaže i svoje prezime. “Kontali smo da ćemo probati da uđemo. Sada će on kupiti travu, pa ćemo popušiti buksnu negde napolju.”

I upravo se to i desilo: Prvi lik je kupio priču, a druga dvojica su čekali napolju. A onda su svi otišli, misija polu-uspešna.

U toku prethodnih nekoliko godina, turisti koji su samo želeli da lako dođu do trave nisu se najbolje provodili u Holandiji. Da li će ih pustiti u kofi šop ili neće? Jasno je zašto su u konfuziji. Takozvani ingezetencriterium, što otprilike znači ’kriterijum na osnovu boravišta’, je holandski zakon koji postoji kako bi odbio turiste, izmenjivan je puno puta od kada je prvi put uveden. Pravilo je implementirano na nacionalnom nivou nakon što je nekada lokalni problem prerastao u internacionalnu kontroverzu.

Mastriht se nalazi na sammom jugu Holandije, a sa njegove zapadne strane okružen je belgijskim stanovništvom koje govori flamanskim jezikom. Motoput A2 obezbeđuje brz put do jeftinog plina za ljude koji žive u Mastrihtu, s obzirom na to da su i Nemačka, i Francuska i Luksemburg jako blizu. Mastriht je jedan od najstarijih gradova u Holandiji, i možda je baš to delom razlog zbog koga toliko turista hrli u ovaj grad. U pitanju su većinom nemački penzioneri i parovi koji su došli jer vole "vlaai", najpoznatiju lokalnu pitu.

Ipak, postoji i druga vrsta turizma u Mastrihtu: Ljudi koji tu dođu isključivo u potrazi za travom. I to stanovnike Mastrihta izuzetno nervira.

“Prodavnice trave prepune su kojekakvih ljudi,” objašnjava Žerd Lers. On je bio gradonačelnik Mastrihta u vreme kada je oko 2007. godine problem ovih prodavnica postao lokalno političko pitanje.

Lers je član CDA, konzervativne stranke koja je održala poprilično liberalan stav kada se govori o potencijalnoj legislativnoj regulaciji koja je poreski prevashodno usmerena na proizvodnju, a dozvoljava prodaju u lokalima koji su poznati kao “kofi šopovi“: “Mislim da je to licemerno,“ kaže Lers. “Ovakvi zakoni teraju kofi šopove da svoju travu nabavljaju iz legalnih izvora, što je problem za jednog administratora.“

Iz ovog razloga, ljudi koji nikada nisu kročili u kofi šop često automatski pretpostave da je u pitanju sumnjivo mesto. Stanovnici ovih komšiluka gde se nalaze kofi šopovi imali su problema da nađu parking mesta, a i pored toga imali su razne probleme - većinom izazvane dilerima koji bleje svuda okolo. “Bilo je užasno“, uzdiše Lers. “Dešavalo se da ljude koji su krenuli u posetu kofi šopu po tri dilera prate u stopu od trenutka kada uđu u zemlju. Dileri ne prodaju samo travu, već i ceo dijapazon drugih teških droga.“

Ipak, na površinu je isplivalo jedno rešenje: šta ako bi kofi šopove izmestili iz centra grada? Bivši gradonačelnik Lers uzeo je to u obzir. “Razmatrali smo industrijsku zonu u blizini motoputa. Odatle bismo lakše kontrolisali situaciju a centar grada ne bi više bio preopterećen.“

Grad je unajmio konsultantsku firmu, koja je osmislila idejno rešenje za budući izlaz sa motoputa kako bi se stiglo do takozvanog “Coffee Corner“-a. U međuvremenu, sa druge strane granice u Belgiji, Lersove kolege nisu mogli da veruju svojim očima.

“Takva mesta postala bi kao McDrive za kanabis,“ kaže Mark Vos, koji je 2007 već bio gradonačelnik u blizini flamanskog naselja Riempt. “Skokneš do tamo, uzmeš travu, i nazad si na putu. Mastriht je imao u planu da svoje zakone koji tolerišu droge izveze i u susedne zemlje, a mi za tako nešto nismo zainteresovani.“”

Ovaj gradonačelnik udružio se sa još dva belgijska sela i jednim holandskim gradom sa kojima dele isto mišljenje. Zajedno, oni su tužili Mastriht kako bi sprečili da kofi ćoškovi ikada ugledaju svetlost dana.

Ovakav razvoj situacije pretvorio je lokalnu tenziju između gradova suseda u internacionalni konflikt, pošto ne postoji prava granica koja bi Mastriht delila od gradova koji nemaju isti stav prema drogama. Holandska vlada se postiđeno susrela sa svojim belgijskim kolegama u Briselu, pogotovo zato što oni nikada nisu sa odobravanjem gledali na zakone koji ovu oblast regulišu u Holandiji. Političari na nacionalnom nivou su se uključili, i odjednom, problem koji stanovnici Mastrihta imaju kada traže parking postali su pokriveni na nacionalnim vestima.

Holandska vlada je jako osetljiva - ako ne i alergična - na internacionalne kritike na račun njihovih zakona o drogama, a koja se zasniva na kompromisima i dizajnirana je sa idejom da se spreče sukobi. Belgijanci su bili jasni u svojoj tužbi: “Mislimo da su ovi zakoni loši, i zato ih ne želimo ovde,“ objašnjava Vos.

Holandsko Ministarstvo pravde u to vreme kontaltiralo je gradonačelnika Lersa kako bi od njega zahtevali drugi mogući plan: specijalne propusnice koje omogućavaju posetu kofi šopovima, a koje bi bile odobravane samo onim ljudima koji bi se prijavili i registrovali. Ovaj plan trebalo je da se testira na jugu zemlje, a onda bi ovakva “propusnica za travu“ bila uvedena i širom zemlje. Ova propusnica označila bi kraj anonimnosti povezane sa kofi šopovima, ali bi makar onemogućila turizam koji se razvija oko trave.

Lers se slaže sa time, jer, kako kaže, “sve ideje su dobrodošle“. Nedugo nakon toga, novi gradonačelnik Ono Hes stupio je na vlast, a on je trebalo da nastavi tamo gde je Lers stao kada se radi o implementiranju novih zakona.

Ipak, trebalo je vremena pre nego što je nacionalna vlada odobrila ovu propusnicu. Prvog maja 2012. godine, u južnim graničnim pokrajinama Zilandu, Brabantu i Limburgu počela je proba. Mastriht je pokrenuo kampanju kako bi se Francuzi i Belgijanci obavestili o novom zakonu. Za reklamu su odabrali pank rok saundtrek i objavili video na Youtube-u, prikladno naslovljen "New rules no drugs French.mp4".

Aragon Verharen, koji je u to vreme radio kao menadžer kofi šopa Toermaljin u Tilburgu koji se nalazi u pokrajini Brabant, rekao je: “Morali smo da uvedemo sistem za skeniranje, koji je uključivao i fotografisanje mušterija. Ljudi to nisu želeli - neki su u potpunosti odustali od kupovine, a drugi su se okrenuli uličnim dilerima.“

“Za samo jedan dan, broj mušterija spao je sa nekoliko stotina na samo tri čoveka. Tri!“ Liza Lankes, vlasnica kofi šopa Pink u Ajdhovenu i dalje je ljuta zbog toga. “Osam ili devet odsto naših mušterija dolaze iz Belgije; to stvarno ne pravi veliki problem ovde. Ipak, bili smo primorani da počnemo da tražimo propusnice.“

Nije trebalo da prođe puno vremena kako bi se došlo do zaključka da cela situacija sa ovom propusnicom ne valja ništa. I lokalci i turisti su počeli da izbegavaju kofi šopove, što je proširilo tržište na kome posluju dileri. Iz dana u dan, hašiš, kokain, trava i tablete lako su se nalazili na svakom ćošku širom Brabanta i Limburga.

Na nacionalnom nivou, projekat usmeren ka borbi protiv javne smetnje i kriminogenog ponašanja“ bio je povezan sa mnogim prestižnim političkim figurama - čak je i Ivo Opstelten, tadašnji ministar bezbednosti i pravde, otišao u Mastriht sa kamerama kako bi iz prve ruke video da li propusnice funkcionišu. Odjednom, tema povezana sa kofi šopovima - ali i zakonima o drogama - vraćena je u centar pažnje na nacionalnom nivou. Opstelten je došao i video da njegovi zakoni zapravo samo prave još veći haos.

Dalje, Opstelten je odlučio da ukine propusnicu i da se umesto toga fokusira na “kriterijum boravišta“ - možete kupiti travu samo ukoliko dokažete da živite u Holandiji kada ulazite u prodavnicu. Strani studenti i oni koji tu žive samo privremeno ponovo su mogli da uđu u prodavnice, ali turisti i dalje ispaštaju. Probni period ove nove ideje počeo je u predelima u blizini granice, a kasnije će ove regulacije početi da budu primenjivane širom zemlje.

U međuvremenu, internacionalni mediji prenosili su da će Amsterdam uskoro za turiste zatvoriti vrata svojih poznatih kofi šopova - baš kao što je vlada i planirala. Ipak, ovo se nije desilo. Eberhard van der Lan, gradonačelnik Amsterdama u to vreme, napravio je dogovor sa Ministarstvom pravde. Propusnica nije uvedena u Amsterdamu, a za uzvrat, desetine kofi šopova u blizini škola zatvoreni su kao dokaz da se gradonačelnik sa ozbiljnošću ophodi prema problemu koji je nastao oko droga.

I dok ovaj potez ne deluje preterano smisleno, Van Der Lan je na ovaj način uspeo da spreči haos u kakav je upao Mastriht u trenutku kada su turistima onemogućili da legalno dođu do trave.

Belgijski gradonačelnik Vos bio je jako zadovoljan ishodom. “Sjajno je što je ovo postalo nacionalno pitanje - trebalo bi čak da bude i evropsko pitanje. Holandija je kao supermarket za droge. Zakoni o toleranciji ovde su se pokazali kao loši.“

Ovih dana, holandski gradovi sami za sebe odlučuju da li će pustiti turiste u kofi šopove ili ne. U Roterdamu, Amsterdamu i Groningenu oni su dobrodošli, dok su u Brabantu i Limburgu zakoni drugačiji od grada do grada. Sitard, u Limburgu, na primer, odlučio je da na neko vreme svima omogući legalan pristup travi, ali ih je onda navala turista koji bi inače išli u Mastriht naterala da uvedu slične zakone.

U daleko liberalnijim gradovima kao što su Ajdhoven i Tilburg, gradska veća odlučila su da ponovo prihvate turiste. To nije izazvalo puno problema, tako da su i stanovnici kao što je Ahmed iz francuskog grada Lil zadovoljni. “Sviđa mi se što mogu da pušim na otvorenom, i da niko ne pravi frku oko toga,“ kaže on dok pokazuje ka svojoj buksni. “Tamo odakle ja dolazim ljudi prave veliki problem oko ovoga, a u Holandiji ne možeš da se osetiš diskriminisano ili loše zbog toga.“

Određeni gradovi žale se na to da ovi i kriterijumi i dalje turiste šalju u ruke uličnih dilera. Ipak, prema rečima belgijskog gradonačelnika Vosa, ovaj kriterijum zapravo funkcioniše. “Sve ovo jako je uspešno. Ima manje krijumčara, a sada možemo da zaposlimo i policiju kako bi radili na tome da se dileri i korisnici proteraju iz naših gradova.“

Tužba koja je u centar pažnje stavila ovaj problem završila se neslavno za belgijske gradove 2014 godine. Sudija je odlučio da je žalba neosnovana, zbog toga što je problem lokalni i to u Mastrihtu.

U međuvremenu, zakoni povezani sa kanabisom ponovo su u centru svake agende holandskih političara. Nakon godina u kojima se radilo na deliberaciji, sadašnja vlada pristala je novi kompromis - eksperiment u koji je uključena legalna trava, a koji će se održati u deset manjih gradova. Onemogućavanje pristupa travi turistima već je postalo sastavni deo novog konceptualnog zakona.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.