Zašto Irkinje i dalje prelaze granicu da izvrše abortus

Parlament Severne Irske nije zasedao više od 900 dana. Stanje u zemlji je takvo još od 16. januara 2017, kada je sada pokojni lider Sinn Féin-a, Martin Meginis, podneo ostavku nakon skandala u koji je bio uključen. Od tog dana, DUP i Sinn Féin, dve najsnažnije stranke u severnoirskom Parlamentu, nisu bile u stanju da se dogovore i nastave sa zasedanjima.

U isto vreme, Bregzit bi potencijalno mogao da ugrozi mir na ovom ostrvu. Nakon decenija ispunjenih konfliktima - lojalisti, koji su želeli da Severna Irska ostane u sastavu UK, nasuprot republikancima, koji su želeli da se priključe Republici Irskoj - odnosi između ove dve strane normalizovani su Sporazumom na Veliki petak 1998, koji uključuje aranžmane za preseljenje ljudi sa dve strane. UK koje napušta EU uspostavilo je meku granicu između Severne Irske i Republike Irske, a konačni mirovni sporazum potpisan je 1998.

Nedavno, krajem jula 2019, Borisu Džonsonu poverena je pozicija novog konzervativnog premijera UK. On je obećao da će osigurati da država napusti EU do 31. oktobra 2019, ali naravno, i dalje je neizvesno kako on to planira da uradi, posebno kada se radi o rešenju za irsku granicu.

Usred ove političke zavrzlame našla se grupa ljudi na koje će buduće uspostavljanje granice direktno uticati, a o kojima se malo priča. Kako će Bregzit uticati na Irkinje koje u Britaniju putuju kako bi abortirale?

Nelegalni abortus za koji postoje zakonske sankcije Irkinjama je postao dostupan 2018, kada je održan referendum u Republici Irskoji kako bi se uklonila ova zabrana. Pre toga, abortus je bio ilegalan na obe strane irske granice. Zapravo, čak i kada je abortus u većini UK bio dekriminalizovan decenijama, u Severnoj Irskoj ova zabrana ostala je na snazi zbog toga što je ovo pitanje prepušteno na odlučivanje lokalnim parlamentima.

I tako je bilo, sve do prošlog meseca, kada su članovi Parlamenta u Domu komuna koje vodi premijerka iz redova laburista Stela Krizi glasali da prošire pitanje istopolnih brakova pitanjem o abortusu u Severnoj Irskoj po prvi put. Ipak, zakon ne može stupiti na snagu istog trenutka - ukoliko severnoirska vlada ne završi raspravu do roka koji ističe 21. oktobra ove godine, britanska vlada će preuzeti legislativnu ulogu u ovom slučaju, što će možda dovesti do toga da abortusi u Severnoj Irskoj budu dekriminalizovani.

Usled ovakvih pravnih i političkih uslova, Irkinje godinama putuju u UK kako bezbedno abortirale. Sve do 2000. godine, njima su pomagali iz organizacije The Irish Women's Abortion Group, koju je osnovala En Roziter. Ona je spisateljica, aktivistkinja i autorka, u svojim sedamdesetim, a ispričala mi je da je počela da pomaže ženama kojima je pomoć potrebna nakon što je imala abortus na crno u toku sedmadesetih. “Žene se oduvek međusobno podržavaju,“ objasnila mi je ona.

Roziter nije želela da i druge žene prolaze kroz istu traumatičnu situaciju kroz koju je i ona prošla, i želela je ohrabri žene da odu u Britaniju kako bi se podvrgle ovoj proceduri. Ona je reklada je u toku godina ugostila stotine Irkinja. Počele su da dolaze devedesetih, koristeći low-cost letove. Kako Roziter objašnjava, CEO Ryanair-a Majkl Oliri bio je heroj za mnoge aktiviste u borbi za pravo na abortus, jer je jutarnji let iz Dablina ka Londonu često prevozio i po nekoliko žena koje su na put krenule kako bi abortirale. “Jednom kada ih primetiš, videćeš ih uvek,“ rekla mi je ona.

A pošto su low-cost letovi i ekonomski procvat u Irskoj kasnih devedesetih olakšali putovanje ženama, organizacija The Irish Women's Abortion Group je zatvorena 2000. godine. Ipak, nakon ekonomske krize 2008, broj žena kojima je pomoć potrebna ponovo je porastao - što je primetila aktivistkinja Mara Klark, koja je osnovala organizaciju Abortion Support Network (ASN) 2009. godine.

Klark je isprva pomagala ženama u kojima je bio neophodan abortus dok je živela u Njujorku, gde je pomagala ljudima kojima je trebalo prenoćište nakon zahvata u svom jednosobnom stanu. Nakon što se preselila u London 2005, videla je da je stanje među Irkinjama urgentno, te je osnovala ASN kako bi im pomogla finansijski i obezbedila bezbedan smeštaj.

Referendum održan 2018. godine predstavlja ogromnu pobedu za žene u ovoj zemlju, ne samo zbog svog sadržaja, već jer je stvorio izazov za patrijarhalne katoličke autoritete koji su odigrali krucijalnu ulogu u stvaranju nezavisne Irske. Po prvi put u istoriji ove države postalo je legalno okončati trudnoću na zahtev u toku prvih dvanaest nedelja.

Klark mi je objasnila da je ASN danas kontaktira nešto manje žena u odnosu na početke rada. Još jedna pozitivna promena je to što, kada je nazovu telefonom, ove Irkinje, kako ona kaže, “mnogo su otvorenije i manje se izvinjavaju kada traže pomoć.“ Ipak, iako je broj poziva koji im stižu sve manji, novac koji je potreban kako bi se ovim ženama pomoglo nije sve manji: ova organizacija u dobrotvorne svrhe uplatila je preko devedeset hiljada funti samo u toku 2018.

Prema podacima Departmana za zdravlje Ujedinjenog Kraljevstva, ukupno 4633 žene različitih nacionalnosti došle su u UK kako bi abortirale u toku 2017. Šezdeset jedan odsto njih došle su iz Irske, a dvadeset i dva iz Severne Irske. Od referenduma u Irskoj prošle godine ovi brojevi su se u maloj meri promenili. Sudeći prema izveštaju iz 2018, 213 žena manje doputovalo je iz Republike Irske kako bi abortirale, ali je zato čak 192 žene više iz Severne Irske učinilo isto u 2018, u odnosu na prethodnu godinu.

Glavni razlog zbog koga žene i dalje lete preko Irskog mora povezan je sa tajmingom. Mnoge žene ne znaju da su trudne u toku prvih nekoliko nedelja trudnoće - a i kada znaju, ovaj proces u Irskoj može potrajtai dovoljno dugo da se probije dozvoljeni termin za abortus, koji je u Irskoj dvanaesta nedelja trudnoće, dok je u Britaniji abortus je legalan do dvadeset četvrte nedelje trudnoće.

Klark mi je rekla da su mnoge žene koje kontaktiraju ASN starije, a često već imaju decu, ali ne misle da su u stanju da ponovo zatrudne. Mnoge od njih čak i veruju da su ušle u menopauzu u trenutku kada saznaju da su trudne, tako da često već bude prekasno da odluče da trudnoću okončaju u Irskoj.

Takođe se često dešava da se žene u nasilnim vezama, ili žrtve reproduktivne koerkcije nađu u ovakvoj situaciji. Neke od ovih žena žive pod stalnim nadzorom, tako da ne mogu da odu kod lekara opšte prakse. U ovakvim slučajevima, većina posla koji Klark radi svodi se na pomaganje u pronalasku strategije za beg, kako bi ove žene otišle neprimetno u Englesku, tamo abortirale, a onda se vratile u Irsku pre nego što iko primeti da ih nema.

Mnoge Klarkine klijentkinje dolaze iz centara koje je irska Vlada osnovala nakon velikog broja prijava za azil 1999. godine. Ovi “akomodacioni centri“ pružaju dom za potražioce azila koji i dalje čekaju da budu procesuirani, a taj proces često traje godinama. ASN podržava ove žene, kao i one žene koje nemaju dokumenta u Irskoj.

Klark mi je objasnila da je u ovim slučajevima proces daleko komplikovaniji, pošto ovim ženama ne samo što treba Viza da izađu iz Irske, već im ona treba i kako bi ušle ili izašle iz UK. Dobijanje viza postalo je mnogo teže od referenduma o Bregzitu, pošto su pravila pooštrena. Klark navodi da ASN nije politička organizacija, tako da ne učestvuje u kampanjama, ali su glasni kada se radi o tome kako izlazak Britanije iz EU može uticati na ove žene koje su već ranjive.

Nakon referenduma u Irskoj, postalo je očekivano da će većina severnoirskih žena voziti na jug Republike kako bi imale abortus, umesto da putuju avionom ili brodom u Britaniju. Ipak, prema podacima koje obezbeđuje Departman zdravstva, ovako nešto nije se desilo.

Jedan od mogućih razloga za ovo je to što je ovaj proces u Republici Irskoj i dalje dosta zakomplikovan. Žene moraju posetiti lekara opšte prakse makar dva puta, i platiti te dve posete, kao i lekove za abortus, ali i putne troškove. To ukupnu cenu abortusa podiže na približno 400 evra. Rezultat toga je da je jeftinije i efektivnije leteti low-cost letom do Engleske, gde se uz pomoć ASN-a može dobiti besplatni smeštaj i zdravstvena nega.

Britanija je trenutno jedna od samo tri zemlje u Evropi koje nude mogućnost za abortus na zahtev nakon četrnaeste nedelje trudnoće. Švedska ga dozvoljava do osamnaeste, a Holandija do dvadeset druge nedelje - ipak, u Holandiji je ova medicinska usluga omogućena samo u dve klinike koje bi potencijalno ovu proceduru izvršile na nekome ko nema boravište zemlji. To Britaniju čini jednom od najvažnijih država za žene u Evropi kojima je potreban kasniji abortus. Izlaskom iz EU mogu nastati problemi ne samo za Irkinje, već i za žene širom Evrope - posebno za one koje nemaju privilegovano poreklo, ili za one koje nemaju pasoš EU.

Osmog marta ove godine demonstranti sa obe strane irske granice okupili su se u Belfastu, odakle su zajedno marširali za ljudska prava i slobode kada se radi o izborima povezanim sa sopstvenim telom. Jedna od demonstrantkinja bila je i Zioban Šils, koja deluje sa obe strane granice kao deo Kampanje za pravo na abortus. Ona je takođe povela grupe žena od Donegala, u Republici Irskoj, sve do Belfasta u Severnoj Irskoj, a sve to kako bi podigla svest i ukazala podršku onima koji vode kampanju na Severu, kao i onima koji se bore za uvođenje i menjanje zakona koji uređuju ovu oblast.

Šils mi je ispričala kako je Stranka Alijanse Severne Irske takođe došla na jug u Republiku kako bi ih podržala za vreme kampanje koja se odvijala pre referenduma, kao i da sada čine isto za žene na Severu.

“Izvući ćemo žene Severne Irske iz ovog arhaičnog vremena, baš kao što smo to učinili i na jugu - a to ćemo uraditi zajedno. Ne vidim kako bi nas čvrsta granica sprečila da podržavamo jedna drugu,“ ispričala mi je ona.

Kada sam nazvala Šils kako bismo popričale o tome šta ona misli o skorašnjem glasanju koje se odvijalo u Parlamentu na temu proširivanja dekriminalizacije abortusa na Severnu Irsku, ona je zvučala ekstatično. “Ovo je jedini način na koji će žene na Severu dobiti svoja prava, posebno pošto je severnoirska vlada sve nas predugo držala u ovim mračnim vremenima,“ rekla mi je ona.

Kada sam kontaktirala Roziter kako bismo popričale na istu temu, ona mi je rekla da nikada nije mislila da će doživeti da vidi da abortus postaje dostupan. Ipak, ona je takođe jako zabrinuta kako bi Bregzit i trenutno jačanje nacionalizma na globalnom nivou mogli uticati na prava žena. Ona navodi primer zabrane abortusa u američkoj državi Džordžija, kao i moć koju je severnoirska stranka DUP, inače protivnik abortusa, dobila u Vestminsterskoj palati, u zamenu za obezbeđenu konzervativnu većinu u Domu komuna. Ona misli da je porast moći desničarskih stranaka kao što su Lega nord u Italiji i VOX u Šaniji, između ostalog, pretnja za slobode Evropljana koji su oni gajili i negovali još od Drugog svetskog rata - delimično zahvaljujući sredstvima koje su dobijali od Evropske Unije.

Jedna od ovih sloboda koja je najugroženija definitivno je sloboda kretanja - koja je blizu svog kraja, makar kada se radi o granici između UK i EU, a koja će biti uspostavljena One of the freedoms most likely to be undermined is the freedom of movement – which is already set to end between the UK and the EU zahvaljujući Džonsonovom Bregzitu kasnije ove jeseni. A kako žene u Irskoj i Severnoj Irskoj mogu da posvedoče, ova sloboda od vitalne je važnosti za ljude koji žive u zemljama sa anti-abortivnim zakonima. Postaje i sve očiglednije da će Bregzit imati uticaja na veliki broj nevidljivih života najranjivijih stanovnika Ujedinjenog Kraljevstva.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.