10 pitanja koja ste oduvek želeli da postavite radniku u krematorijumu za kućne ljubimce

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Columbia. Leer en Español.

Kućni ljubimci su uspeli u životu. Imaju svoje spa centre, salone lepote, dnevne boravke, marihuanu,organsku hranu, psihologe, pa čak i firmiranu odeću: to su samo neke od privilegija u kojima mogu da uživaju psi, mačke i druge životinje čiji vlasnici imaju mnogo para.

Postoji čak i tendencija da im se proslavlja rođendan, Božić, i posebni dani, kao da su ljudi. Kada neko odluči da drži kućnog ljubimca, on za njega može da postane više od životinje – još jedan član porodice. I to je razumljivo: životinja je fantastično društvo, koje je nekad nezamenljivo za srećan život.

Ljudi obožavaju svoje ljubimce. Što neizbežnu smrt krznenog prijatelja čini veoma teškom. Možda zbog tog trenutka iskušenja neki ljudi osećaju potrebu da kremiraju ili sahrane svog kućnog ljubimca, da bi odali počast njegovom životu, i oprostili se s njim s ljubavlju i poštovanjem. Imajući to na umu, razgovarali smo sa Henrijem Kortezom, veterinarom i osnivačem Funeraveta, prvog pogrebnog preduzeća sa kućne ljubimce u Kolumbiji. Ova ustanova uključuje i krematorijum, i nudi usluge psihološke podrške za ožalošćene. Ova kompanija, baš kao i pogrebna preduzeća za ljude, pomaže i rešava proces preuzimanja pepela, kao i sahrane.

VICE: Kako izgleda proces kremiranja životinje?
Henri Kortez: Što se tiče kremacije, telo kućnog ljubimca se stavi u peć na temperaturi od 800 stepeni Celzijusa i, u zavisnosti od veličine životinje, potrebno je između 20 minuta i dva sata. Mašina je automatska, i kada kremacija bude završena, mi uzimamo pepeo, odložimo ga da se ohladi, a onda ga meljemo da bismo mogli da ga spakujemo u plastičnu kesu, koja onda bude stavljena u drvenu urnu i predata ožalošćenom.

Pored kremacije, koje druge usluge nudi Funeravet?
Što se tiče sahrana na našem groblju koje se nalazi u La Kaleri – oko 45 minuta od Bogote – obavljamo mali obred opraštanja, čitajući poemu pod nazivom „Most duge“. Trenutno imamo oko 3000 grobnih mesta. Pored toga, nudimo našim klijentima usluge psihologa, koji svakih 15 dana dolazi u naše prostorije u Bogoti.

Funeravetovo groblje u La Kaleri, Kolumbija. Fotografija je vlasništvo Funeraveta.

Šta misliš, zašto ljudi pribegnu ovim uslugama?
U poslednjih par godina, društvo životinja je sve važnije za ljude. Veza životinja i ljudi se zasniva na dubokoj ljubavi, i za mnoge koji izgube svog ljubimca, taj gubitak je nenadoknadiv.

Bol koji može da se javi zbog gubitka ljubimca može da bude dubok koliko i onaj zbog gubitka ljudskog bića. Mnogi klijenti odluče da kremiraju svog kućnog ljubimca kao vid zahvalnosti zbog toga što im je tokom godina pravio društvo. Drugi to čine zato što zakon to nalaže, a neki drugi ato što veruju da je to ekološkije i sanitarnije.

Imaš li ti kućne ljubice? Ako da, kako je to baviti se ovim poslom, kao vlasnik kućnog ljubimca?
Trenutno imam mačku, koju su moja deca tražila. Imao sam dva psa, a u kući moje majke – uvek smo imali kućne ljubimce. Kao što je slučaj i sa pogrebnim preduzećima za ljude, u kojima rade ljudi koji imaju porodice, kao veterinar sam spreman da zaštitim živote. A takođe sam spreman i da se, kada životu mog kućnog ljubimca dođe kraj, s njim oprostim na smislen, topao način.

Koliko te kremiranje životinja emotivno pogađa?
Bavim se ovim više od 17 godina, i kremirali smo više od 65 hiljada kućnih ljubimaca, a sahranili skoro 3000 njih, tako da je ovaj posao kao i svaki drugi, u smislu da ima svoje dobre i svoje loše dane. Pomalo me pogađa kada dođu deca da se oproste sa svojim voljenim ljubimcem, ili kada se neka starija osoba oprašta sa svojim vernim drugom.

Henri Kortez u svojoj kancelariji u Funeravetu. Fotografija: Sebastián Comba/VICE Columbia

Koja je najčudnija životinja koju ti je neko doneo?
Kada su cirkusi smeli da drže životinje, kremirali smo jednu tigricu i jednu žirafu. Neki klijenti imaju patke, kokoške, papagaje, kornjače i razne vrste glodara.

Kakvi su tvoji klijenti?
Imamo klijente iz svih društveno-ekonomskih klasa, ali pre svega, to su ljudi koji obožavaju svoje životinjske prijatelje; mnogi od njih svoje ljubimce smatraju za svoju decu ili članove porodice. Mnogi od njih su ljubitelji životinja koji možda ne znaju mnogo o tome šta vlasništvo ljubimca podrazumeva, kao ni zlostavljanje životinja, ali to su ljudi koji vole svoje krznene prijatelje. Imamo klijente koji su ekološki svesni i vole svoje ljubimce, ali ono što ih zaista zanima je da ne bace leš, već da umesto toga iskoriste usluge poštovane, ozbiljne službe kojoj je stalo do životne sredine. Drugi klijenti su ljudi koji imaju veoma velikog ljubimca i ne mogu lako da ga sahrane, pa se onda obrate nama.

Koje su najluđe stvari koje su klijenti zahtevali?
Neki klijenti su tražili da sačuvamo deo tela životinje, da bi kasnije mogla da bude klonirana; drugi su tražili da se kada oni umru njihov pepeo pomeša sa pepelom njihovog ljubimca, a da onda članovi porodice taj pepeo rasuju po okeanu.

Takođe postoje i kompanije – u Brazilu i Španiji, sa predstavništvima u Kolumbiji – koje nude da od pepela ljubimca naprave dijamante. Ima i onih koji pitaju da li možemo da balsamujemo ili mumifikujemo životinju – što je posao za one koji prepariraju životinje.

Koja je bila najteža ili najčudnija kremacija koju si obavio?
Imali smo veoma teške klijente, koje nisu želeli da puste svog ljubimca iz ruku. Neće da ga puste, i žele da telo mnogo duže ostane u njihovim rukama. To su obično samci, ili ljudi koji imaju neke lične probleme.

Što se tiče najčudnije.. viđao sam ljude koji odseku glavu svom ljubimcu, da bi je sačuvali kao trofej. Takođe ima ljudi koji organizuju celonoćno bdenje, i traže da sveštenik obavi bogosluženje.

Ovo su frižideri u kojima se čuvaju tela životinja. Fotografija: Sebastián Comba/VICE Colombia

Postoji li granica između toga šta bi uradio, i onoga što ne bi?
Jasno stavljamo do znanja sledeće: ne želimo da još više humanizujemo ljubimce. Neki zahtevi su normalni, i ako nikoga neće povrediti ili ugroziti nečiji integritet, mi sa njima nemamo problem. Trudimo se da pomognemo ljudima da shvate da život ide dalje, i da bi trebalo da zatraže pomoć od porodica i prijatelja. Ako vidimo da neko užasno pati, i da će mu biti teško da to preboli, uputimo ga na psihologa.