Svaka Đinđićeva godišnjica je prilika za samosažaljenje

Zoran Đinđić nije "simbol savremene Srbije". On je nešto drugo, nešto mnogo strašnije i tužnije.

|
jan 25 2018, 1:04pm

Komentar predstavlja stav autora.

Godišnjice su grozna stvar. Podsećanje, razmišljanje o njima, samo njihovo postojanje ukazuje da je vreme prošlo. Da se nešto desilo i da ga više nema. Na današnji dan pre 17 godine izbabrana je prva srpske demokratske vlade u kojoj je Zoran Đinđić bio premijer - što je godišnjica koja spaja sve moguće emocije u želju da što je pre moguće potisnete sve misli koje imate i nastavite dalje.

Svi volimo da se pretvaramo da se "sećamo Zorana". On se, odmah posle atentata, pretvorio u još jednog srpskog mučenika kog su nam "dušamni" oteli (što je nešto što se u sličnoj meri sada dešava Oliveru Ivanoviću). Njegove reči su pretvorene u kompilaciju "najboljih metafora" koje se vade u svakoj mogućoj prilici kao argument za bilo šta, čak i predviđanje da bi, da je živ, "podržavao Dveri".

On je pretvoren u simbol "čoveka koji je želeo dobro Srbiji" i koga "nismo dovoljno cenili dok je bio tu". On je izvučen iz bilo kakvog konteksta u kome je postojao i u kome je radio. Iz konteksta stvarne istorije. Da bi bio pretvoren u još jedan mit kojim srpsko društvo žali sebe i svoju sudbinu. Da bi bio transformisan u još jedno opšte mesto savremene Srbije. To da Zoran kao Zoran Đinđić, političar i prvi demokratski izabrani premijer Srbije koji je ubijen u atentatu u kome su učestvovali delovi državnog aparata, više nikome nije bitan pokazuje reakcija na izbor spomenika. O njemu se razgovaralo samo u kontekstu dnevno-političkih borbi između vlasti i opozicije. Pošto je to jedino što je važno u Srbiji. Srbiji u kojoj se ništa ne rešava.

U prvom govoru kao izabrani premijer, obraćajući se tadašnjoj opoziciji, Zoran Đinđić u jednom trenutku kaže "Mi hoćemo da probamo nekim drugim sredstvima da rešimo probleme koje vi niste rešili. Od ekonomije do Kosova, nijedan problem nije rešen".

Sedamneaest godina kasnije, u trenutku kada će punoletstva slaviti ljudi koji su rođeni nakon 5. oktobra, nijedan od ta dva problema nije rešen. Niti izgleda da će biti.

Za to nisu odgovorni samo tadašnji Điniđićevi politički protivnici. Od trenutka kada je izgovorio ove reči, i kasnije, od momenta kada su ga na pragu Vlade Srbije ubili ljudi koji su i dalje živi i zdravi - te šalju preteća pisma iz zatvora - praktično sve političke opcije su bile na vlasti u Srbiji. Što znači da problem nije stvar odnosa političkih snaga ili neke spoljne nedaće koja nam ne da da se pomerimo dalje.

U mesecima pred ubistvo, Đinđić je u pojedinim medijima, poput tadašnjeg Nacionala - model za ono što je današnji medijski "mejnstrim" - bio zlo koje uništava Srbiju. Podrška Đinđićevoj Demokratskoj stranci nije bila visoka, njegova popularnost kao političara takođe. On, živ, većini Srbije je bio protivnik. Ali čim je ubijen, prebačen je u narativ "mučeništva" i "herojstva".

Naravno, ljudi mogu da greše i ta iznenadna promena raspoloženja je pretvorena u nismo-znali šta-smo-imali priču, ali samo šest meseci kasnije, njegovi politički protivnici su došli na vlast. SPS, koji je nakon izbora 2003. godine podržao Koštuničinu manjinski vladu, uz vlast je praktično do danas. Okolnosti njegovog atentata su, kao i celo Đinđićevo političko nasleđe, brzo gurnuti pod tepih - a ako se o njima ikada raspravlja, to je u kontekstu toga da ubice nisu stvarno ubice, nego da im je podmetnuto, i da su oni odgovorni i dalje na slobodi. Zbog svega ovoga je teško razmišljati o ovoj godišnjici, kao i o onoj drugoj godišnjici za mesec i po dana, koja će isto biti obeležena kroz jeftinu sentimentalnost i dnevno-političke borbe.

Zoran Đinđić nije "simbol savremene Srbije". On je nešto drugo, nešto mnogo strašnije i tužnije. Njegova politička karijera, njegovi postupci kao premijera, on kao istorijska činjenica - sve to je bio je skup svega protiv čega je Srbija bila i protiv čega jeste. Od izručivanja Miloševića, preko privatizacije, do definisanja Srbije kao zemlje koja je saveznik "Zapada" - te stvari su duboko nepopularne u Srbiji. Bile su, jesu i biće.

Da bi se te dve stvari pomirile – to da sa jedne strane Srbija nije bila uz njega, a sa druge da je ubistvo kao takvo neprihvatljivo civilizovanom društvu - kontekst u kome je radio, živeo i postojao izbrisan je i zamenjen opštim mestima o "prokletstvu Srbije", samo da bi sve moglo da bude što pre zaboravljeno. Da, i dalje se obeležavaju godišnjice njegovog izbora za premijera i ubistva, ali one društvu više ništa ne znače. Jer, ako bismo ozbiljno razgovarali o njemu i njegovom mandatu, brzo bismo shvatili da je ono što je radio i dalje dubinski nepopularno. Na primer, hitno razrešenja pitanja Kosova podelom, što je ideja koju 14 godine kasnije zastupaju i njegovi tadašnji politički protivnici.

Sa druge strane, njegovi poštovaoci trenutke godišnjica koriste da bi pisali besne, ljutite tekstove kao što je ovaj - što je opet neka vrsta žaljenja nad samim sobom.

Jer, da, godišnjice su jako teške i ništa dobro ne proizvode. Pošto niko od nas nema sposobnost, želju i ambiciju da pogleda Srbiju i kaže "ne, ja ću sam pokušati da je gurnem u pravcu u kom znam da treba da ide, ali neće". Što je razumljivo, u stvari.

On je to hteo i pokušao – i zbog toga završio mrtav.

JOŠ NA VICE.COM:

Peti oktobar: izgubljene nade, kajanja i sećanja

Sve je počelo u Nišu: 20 godina od najvećih protesta u Srbiji

Pobednici "Beseda u Zoranovu čast", trinaest godina nakon ubistva premijera

Više na VICE
Vice Channels