Reklame
9. mart

Smrt Jugoslavije počela je ubistvom Brane Milinovića devetog marta 1991. godine

Život naglo postane nasilna i tragična stvar. Koja se okonča u sedamnaestoj godini. Na trotoaru. Metkom.

pisao Bane Gajić
09 Mart 2018, 7:07am

Brana Milinovic i autor, žurka na Novom Beogradu, daleko od kuce, avgust 1990. Foto: privatna arhiva B.Gajić

Svaku generaciju obeleži neki događaj koji stoji u svesti, podsvesti ili čemu god, svih onih koji su njeni „pripadnici“ - atentat na Đinđića, koncert Prodidžija u sred sankcija, prvi Egzit, bombardovanje - da se setim samo onih novijih, iz poslednjih dvadesetak godina. Moju generaciju obeležio je rat u Jugoslaviji koji je počeo u leto 1991. godine, i posle koga više ništa nije bilo isto, a rekao bih ni dobro. Ne samo nama, nego i svima koji su stigli iza nas, kao i onima koji su već bili tu.

U toj generaciji ima nas desetak koje je zauvek, pre leta te ogavne 91', kamiona i tenkova koji bukte u plamenovima na tada novim i uglađenim autoputevima Slovenije, obeležila jedna nasilna smrt, čija tamna senka eksplicitno iskoči svakog 9. marta da nam pomuti taj dan. Kakav god nam on bio u toj nekoj godini.

Nas desetak i dalje nosi u sebi ružan ožiljak - podsetnik na to kako smo izgubili naivnost i nevinost u samo jednom popodnevu, jednom pucnju, jednom samrtnom ropcu na trotoaru koji je trajao nekoliko minuta i okončao se izdahom na beogradskom asfaltu uprljanom krvlju, blatom, nekakvom vodurinom, garom i tragovima hiljada cipela, zaogrnut u dim i suzavac.

Ima nas desetak, kažem, u toj mojoj zbunjenoj generaciji koju je sistem prethodno zdušno i, čini mi se, čak iskreno uljuljkivao u neka uvrnuta utopistička verovanja. Od rođenja tamo negde kraja šezdesetih, početka sedamdesetih, ta verovanje usađivana su nam kroz školu, vaspitanje, filmove, čitav socijalni kontekst - život lep, stabilan, korektan, predvidiv i lako ostvariv, novac nije važan i meri samo kakav je ko čovek, bla, bla... Nas desetak, ponavljam, i dalje ne zaboravlja strašnu spoznaju da tako, u samo tom jednom danu, život naglo postane nasilna i tragična stvar. Koja se okonča u sedamnaestoj godini. Na trotoaru. Metkom.

Dzoni, autor i Brana, NBG, avgust 1990. Foto: privatna arhiva Nikole Senića

Ne srećem više većinu od te desetine, osim N. i dve M., pa ni sa njima ne pričam o tome, čak ni tog svakog devetog marta. Mi se razumemo u ćutnji o ličnim traumama, i ne pominjemo ih. Češće hoću da se sa nekim poznanicima sa kojima ne delim nikakvu uspomenu na 9. mart ispričam o onome čega se sećam. O tom jednom Iskustvu, o toj nekoj, kako vreme prolazi, sve setnijoj uspomeni. O sopstvenoj oduzetoj mladosti ogrubeloj u toploj prolećnoj večeri dok je spiker „Dnevnika“ profesionalno hladno čitao ime dečaka koji je tog dana poginuo u demonstracijama u centru Beograda.

Branivoja Brane Milinovića.

Smrt Jugoslavije počela je njegovom smrću. U Ulici Kneza Miloša, na tom umazanom i zauvek oskrnavljenom trotoaru.

Brane se sećam u nekoliko slika u kojima se pojavljuje. Mnogo više ga se sećam u slikama u kojima ga već nema: dvorišta kuće u Prokopu kroz koje prolaze mnogi ljudi; uplakane majke i sestre; slomljenih drugova i drugarica; zamrznutih neshvatljivim ledenim dahom smrti u detinjstvu; toplih martovskih večeri u kojim se ćuti i pije; dugog stajanja na ćošku kod „Londona“ gde je preminuo, dok prolaznici prilaze i nešto govore; sahrane; sveske sa stihovima koje je pisao i koje naglas čitamo na putu ka Novom Groblju gde će u zemlju spustiti kovčeg u kome smo tog proleća umrli svi mi.

Branina smrt od policijskog metka, u ulici Kneza Miloša tik ispod raskrsnice „London“, na nizbrdici sa desne strane, bila je prva u ratu koji će ubrzo odneti jednu zemlju, nekoliko naroda i stotine hiljada drugih života. Iako je u vreme kad je olovni projektil ispaljen iz službenog pištolja sa ćoška ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša još uvek bio mir i Jugoslavija delovala samo kao zemlja u građanskoj krizi, Brana je nulta žrtva ludila koje će nas pokopati sve i, kao takav, simbol kolektivnog stradanja Zapadnog Balkana od 1991. do 1999. godine.

Iako su posle mnoge mladosti ginule na tim istim beogradskim ulicama, i ginu i danas, bukvalno dok ovo pišemo i čitamo, čineći nas beznadežno i bespovratno tolerantnim na smrt kao čin uništenja jednog ljudskog bića, Branina pogibija je bila iznad i izvan svega toga.

Smrt Jugoslavije počela je njegovom smrću. U Ulici Kneza Miloša, na tom umazanom i zauvek oskrnavljenom trotoaru.

Za ideale ginu budale. To je rekao, kaže mi Džoni dok se obojica ježimo.

Sećam ga se kako jedne večeri pred novu godinu 1990. godine sedimo u Mekdonaldsu na Banovom brdu, u Požeškoj, za jednim stolom u ćošku koji postoji i danas. Ne idem često na tu stranu ali sam nekoliko puta ušao u taj Mek od tada i uvek bih bacio pogled na taj sto. Uglavnom, nemam pojma kako smo se i zašto obreli tamo, pričali smo o nekim bendovima, toga se sećam, posle toga smo se obreli kod Džonija u „Stevana“ - naselju Stevan Filipović na Topčiderskom brdu prekoputa „Kuće cveća“. On je imao prvi CD i gomilu nekih indi-pop anderground izdanja pristiglih poštom iz Sarah records iz Engleske. To smo nešto vrteli, Brana i on su se drali i kao pevali opskurne stihove engleskih marginalaca o propalim ljubavima. Voleli su taj „brit“ fazon, imali su iste frizure na kojima bi im pozavideo i Šon Rajder iz Happy Mondays (zajednički idol u to vreme).

Sećam se i neke sumanute žurke na Novom Beogradu sa nekim Francuskinjama gde u nekom čudnom stanju vozim bicikl kroz stan i na šipci bajsa njega i Džonija. Te žurke u toploj letnoj večeri, tako daleko od našeg topčiderskobrdsko-senjačko-prokopskog „kraja“, na kojoj se mladalački glupiramo poneti svim i svačim i koju je, srećom, u vreme kad nije bilo mobilnih telefona i kada su fotoaparati bili glomazne i velike sprave samo za posvećene, kompletnu islikala Branina sestra Saška. Zahvaljujući njoj danas imamo neke vizuelne tragove na iščezla vremena, zauvek prevaziđene stilove i Njega koga više, od tada, već 27 godina, jednostavno – nema.

Brana i Džoni, NBG, avgust 1990. Foto: privatna kolekcija Nikole Senića

Sećam se i jednog razgovora sa Džonijem uveče 10. marta, u Braninom dvorištu, kada smo stali malo po strani od svih tih nebrojenih i neznanih ljudi koji su pristizali. Njih dvojica su 8. marta uveče bili na tom istom mestu. Džoni je kao iskusniji - bio je stariji tri godine, prezirao je i Vuka Draškovića i politiku i sva lokalna sranja koja nisu imala veze sa mančesterskom scenom, Šon Rajder frizurama, Sarah records, dobrim pivom i utakmicama „Partizana“ - kazao „koji ćeš bre sutra tamo?“. Na šta je Brana izgovorio jedan stih, iz neke daleko prozaičnije i vremenski udaljenije priče, iz pesme Riblje Čorbe „Na Zapadu ništa novo“: Za ideale ginu budale.

To je rekao, kaže mi Džoni dok se obojica ježimo.

Sećam se prvog plakata koji sam video zalepljenog na banderi negde na Senjaku. Na plakatu je bila zvezda petokraka okrenuta naopako i stajao je natpis „TV Bastilja“. Bio je to poziv na demonstracije u subotu 9. marta te sedmice - da se smene neki kreteni koji su sa ekrana trovali javnost. Znam da sam imao neku pomisao da će to da bude uzbudljivo. Početak marta te godine bio je sunčan i topao, bilo je lepo vreme, mirisalo je proleće u vazduhu. Onda je svanulo i to jutro kada je Studio B uz Vangelisovu muziku puštao prve snimke nasilja i tuča po ulicama, policije koja bije demonstratne, vodenih šmrkova, sopstvenog besa prema onome što se dešava, kordona u plavim uniformama koji je stajao na Mostarskoj petlji sprečavajući prolaz na Dedinje ali i odlazak u grad.

Sećam se razgovora telefonom sa Džonijem koji u jednom trenutku kaže, „Ne znam da li je Brana otišao, ložio se sinoć čitavo veče“. Prva vest da je poginuo jedan „milicioner“ - kako se nekad zvala policija - Nedeljko Kosović, eto i njemu sam grešnom ime zapamtio. Odmah zatim vest da je i jedan demonstrant poginuo. U tom trenutku ne znam i ne slutim, u gnevu sedim ispred televizora, ne radim ništa osim što telefoniram besomučno i čekam da se nešto, nemam pojma šta, desi.

I desilo se.

****

Devetog marta 2016. godine bio sam deo tima koji je upravljao opštinom Savski venac. Tadašnji predsednik opštine je Branu poznavao iz osnovne škole, a i drugi funkcioneri su bili tu, „iz kraja“. Imali smo želju da uradimo jednu korisnu stvar: da podnesemo zahtev nadležnoj komisiji koja odlučuje o imenima ulica u Beogradu da se jedan neugledni prolaz u Prokopu, na Maleškom brdu, zvanično ubeležen kao „IV prokopačko sokače“ nazove „ulica Branivoja Brane Milinovića“.

Pre nego što smo podneli zahtev otišli smo da obiđemo ulicu i da odamo počast. Nisam od 1991. godine nikada više ušao u „IV prokopačko sokače“ i čudno me je osećanje obuzelo tog jutra. Prolaz je bio mali, potpuno drugačiji od onoga kako ga pamtim. Branino dvorište izmenjeno u odnosu na moja sećanja, kuća je nekako manja i trošnija. Jedini koga sam u tom trenutku hteo da čujem bio je Džoni, ali sam znao da je rano da ga zovem, i nisam znao šta bih mu rekao.

Nova Godina 1991, naselje Stevan Filipović, Topčidersko brdo, Džoni i Brana i Šon Rajder frizure. Foto: privatna kolekcija Nikole Senića.

Novu godinu 1991. godine dočekali smo na terasi njegovog solitera derući se besomučno uz himnu naše izgubljene mladosti, pesmu „Fiesta“ irske grupe Pogues. Brana je između strofa još vikao i „Toni Kaskarino“. Nisam znao kako bi me kolege i jedna TV ekipa gledali ako bih počeo da u mobilni odjednom glasno pevam:

Come all you rambling boys of pleasure

And ladies of easy leisure

We must say Adios! until we see

Almeria once again

Dve godine kasnije, ulica se i dalje zove „IV Prokopačko sokače“.

Branin lik stoji na jednom grafitu desetak metara dalje od mesta pogibije, i to je to.

Za sad.

Tagged:
Features
1991
Brana Milinović