Jeo sam nedelju dana kao Novak Đoković

Sve fotografije: Nenad Vujanović

Novak Đoković je veliki car. Nalazi se na samom vrhu svetskog tenisa, poliglota, filantrop i pored Nikole Tesle verovatno jedini Srbin koji je planetarno poznat, a da pritom nikada nije koristio automatsko oružje. U istraživanju koje je sproveo TIM Centar iz Novog Sada u saradnji se EXIT fondacijom, Đoković je broj jedan domaći uzor za studente i srednjoškolce. I verovatno bi trebalo tako da bude. Ne postoji ništa loše u tome da jedan takav tip bude uzor mladima.

Moj problem sa uzorima je taj što nikada nisam mogao da se ugledam na ljude koji si mi gotovo međugalaktički nedostižni. Nisam mogao da se poistovećujem sa nekim čije znanje i veštine nikada ne bih mogao da imam. Morao sam da imam mogućnost da ih barem iskopiram ili da se makar obučem isto kao oni. Zato su mi uzori bili jako jako loši pisci i socijalno neprihvaćeni slučajevi, a ne Novak Đoković. Trenirao sam tenis i shvatio da, šta god radio, nikada ne bih mogao da budem tako dobar u tome kao Nole. Ne bih mogao ni da pocepam majicu kao on.

Lista stvari u kojima ne bih mogao da budem kao Novak Đoković bi verovatno probila dozvoljeni limit karaktera koji imam za ovaj tekst, ali postoji jedna stvar u kojoj bih možda mogao da se oprobam, a to je ishrana.

Mogao bih da se hranim kao Novak Đoković.

Novakova ishrana je najveći predmet kontroverze njegove karijere. Internet se već mesecima bavi glasinama oko toga da li je ponovo počeo da jede meso. Kad god bi nešto krenulo nizbrdo, uvek bi za to bio kriv hleb koji ne jede. Ako bi ispao sa turnira – to je zato što ne jede meso. Ako bi izgubio u finalu od Endija Mareja – to je zato što mu fali glutena. Ali izgleda da niko ne pominje negativni uticaj njegove ishrane kada pobeđuje. Tada nije problem što ne jede meso, već je eto, samo šteta što ne može da ode u Orač, poruči dvadeset ćevapa i razbije se kao stoka.

Bilo bi mi neverovatno da tip jede specijalnu hranu samo kako bi reklamirao zdrav život. Pa nije on jebeni Džek Lalejn koji dobija pedeset dolara i tikete za tombolu kako bi reklamirao sokovnik. To je Novak Đoković, sin Srđanov, kruna Balkana, on nema prostora za grešku. Osim za duplu servis grešku i to kada igra protiv Mareja.

Ako njemu ide (okej, išlo mu je) dobro s takvom ishranom, zašto ne bi i meni? Uzeo sam Novakovu knjigu Serviraj za pobedu i nedelju dana se hranio kao on. Naravno, shodno s budžetom kojim raspolažem, ponudom na domaćem tržištu i mojim kulinarskim sposobnostima, koje su nepostojeće.

Novak ima tu naviku da čim ustane popije dve čaše vode sobne temperature. Kaže da je prošlo osam sati otkako ništa nije popio i da telo mora da se rehidrira kako bi počelo maksimalno da funkcioniše. Za razliku od Novaka, kod mene najčešće prođe jedva pet sati otkako sam poslednji put uneo nešto tečno u organizam, pa mi je onako pospanom bilo neverovatno teško čak i da podignem čašu vode sobne temperature. Međutim, imao sam rešenje.

Specijalno pomagalo koje mi omogućuje da se hidriram u polusnu. Ta prva čaša koju popijem na slamčicu, nespretno žmirkajući slatkim okicama, dovoljno me razbudi da mogu vrlo brzo da krenem na drugu. Samo moji organizam nije navikao na ovoliki napor od ranog jutra, pa mi druga čaša vode nije najbolje legla. Jebote, pripala mi je muka od čaše vode. Ništa nije lako u životu Novaka Đokovića, čak ni buđenje.

Zatim slede dve kašičice meda. Ovo je zapravo jako kul navika, jer mi dan u tom slučaju startuje nečim slatkim. Bilo bi idiotski kada bih uzeo snikers čim ustanem iz kreveta, tako da dve kašičice meda zvuče dovoljno zdravo i slatko. To mi je popravilo raspoloženje i potisnulo negativno iskustvo sa vodom.

Voda i med nisu dovoljni za doručak, čak ni super ljudima kao što je Novak Đoković, pa sam morao u svoje telo da unesem nešto što se zaista može nazvati hranom, nešto što mora da se žvaće i kasnije vari. Nešto što Novak opisuje kao super pahuljice. Kako nisam uspeo da saznam šta su super pahuljice, uzeo sam neke koje su mi izgledale super na oko. Imaju nacrtano vođe i crtež zgodne ljudske figure. To potpada pod super kriterijume, zar ne?

Sad, fora je što nisam mogao da koristim obično mleko, već sam morao da uzmem bademovo ili pirinčano. To je strava, jer otkako je ispalo ono sranje sa nivoom aflatoksina, nije mi prijatno da pijem mleko, pa mi napitak od badema deluje kao dosta bezbednija varijanta. Postoji samo jedan problem – mleko od badema ima ukus vode pomešane sa korektorom koji ste koristili za domaće zadatke u osnovnoj. Ima samo boju mleka, mada je i ona diskutabilna.

Samo sam sišao do supermarketa i kupio jedan avokado, ne razmišljajući previše o njegovim karakteristikama i nutritivnim vrednostima. Kada sam došao gajbi i spremio se da užinam, shvatio sam da nemam predstavu kako se uopšte otvara avokado, a kamoli kako se jede. Morao sam da pustim jutjub tutorijal za sečenje avokada sa ljubaznim Ronijem Vuom. Jedino što sam uradio uspešno bilo je vađenje koske. Sve ostalo je delovalo kao propali naučni projekat. Znate ono kada vam se roditelji razvedu, pa se ćale ponudi da vam pomogne nešto iz OTO-a i dobijete trojku. E pa to sam ja sa avokadom.

Na kraju sam uspeo da ga oljuštim onom spravicom koju ljudi najčešće koriste u kombinaciji sa krastavcem. Ne, nije kondom, ne mogu da se setim imena, ali poenta je da s njim sve lako ljušti.

Servirajući obrok sam sebi (ha, kakav kulinarsko-teniski majndfak, kapiram da isprva niste znali na šta sam mislio jer sam jebeni car doskočica), trudio sam se da što više uživam u čitavom procesu. Novak ističe da se mora jesti polako. Ne smete da gutate kao plovan, jer onda u želudac šaljete krupne, polusažvakane komade hrane, pa će telo tražiti više snage kako bi tu hranu svarilo. Tu sam ponovo naišao na prepreku – hteo sam što pre da pojedem užinu.

Nije mi se svideo avokado. Kad god bih ga ranije probao u salati, bio je okej, nekako kremast. Ali ovaj moj je bio užasan. Kao da jedem plastičnu Pertini verziju hrane koji deca imaju u igraonicama. Pokušao sam da jedem sporo, ali tako sam samo još više osećao ukus.

Morao sam da smislim nešto novo. Srećom, na 84. strani sam naišao na nešto što je ličilo na rešenje. Novak je opisao kako je u Londonu bio u restoranu Dans le Noir koji je specifičan po tome što je deo osoblja slep, pa gosti jedu u potpunom mraku. Prema njegovim rečima, kada jedete u mrklom mraku, pooštrena su vam čula ukusa i mirisa, pa vam ukusi eksplodiraju u ustima. Probao sam da rekreiram tu atmosferu, kako bih izvukao nešto iz ovog plastičnog avokada.

Nije vredelo. Šta god da sam uradio, jebeni avokado je bio odvratan. Ipak, nisam smeo da odustanem od zadatka, pa sam poneo avokado na posao. Koleginica, koja se može nazvati izuzetnom ljubiteljkom avokada, oduševila se kada je videla da sam ga doneo u plastičnoj činij, onako fensi, već oljuštenog. Pitala me je da li može da proba. Ha, naravno da možeš da dobiješ malo mog savršeno izbalansiranog obroka.

– U, jebote, koliko je nezreo ovaj avokado – rekla je nakon što ga je jedva zagrizla.

Znači to je u pitanju. Izgleda da moram da imam stručnog konsultanta za ovakvu ishranu. Eksperta koji će umesto mrene proveravati zrelost avokada.

Za ručak je najčešće trebalo da jedem zelenu salatu, što je okej, jer mislim da barem njenu zrelost umem samostalno da procenim, a i ima je u većini restorana. Jesti zelenu salatu svakog dana je super stvar. Ne mogu da nađem ništa loše u tome da svakoga dana jedem zelenu salatu. Čak mi je i teško dosadila.

Popodnevna užina je bila dosta bolja od prepodnevne samo zbog činjenice da ne uključuje jebeni avokado i da mi nudi da jedem puter od indijskog oraha u različitim kombinacijama. Obično sam birao jabuku, iako mi je trebalo malo vremena da se naviknem na tu kombinaciju kiselog i kremastog. Smaralo me je to što mi se, pored meda, ponuda slatkog završavala kod jabuke. Znate ono kada pitate kevu da li ima nešto slatko, a ona kaže "Uzmi jabuku" i vi se smorite? A pa, Nole se očigledno ne smara. Nole skače od sreće. Nole pizdi kada mu neko pojede jabuku. Nole se smori kada ima samo jedna jabuka.

Večera je bila nešto čime se Novak nagrađivao za kraj napornog dana. Kaže svom telu "Hoću da popraviš štetu koju sam napravio. Molim te uzmi ove proteine i uradi sve što je potrebno". Da, tip ima malo čudan odnos sa sopstvenim telom. Sve je to lepo objašnjeno u knjizi, da ja ne prepričavam sad.

Naravno, obični ljudi bi se nagradili palačinkom, gurmanskom pljeskavicom u skrami ili kobasicom, ali ne i Nole. Večera: Sveža zelena salata sa avokadom i domaćim sosom. Zaista, brate?

Dobro, bilo je tu i super burgera (stvarno nikako da otkrijem šta ovo super znači u kulinarskom svetu Novaka Đokovića), piletine i brancina. Kada je pisao ovu knjigu, još uvek je jeo meso, a valjda ga sada ponovo jede, ne znam više. Ja sam se fokusirao na super burger, jer sam mislio da stvarno treba sebe da nagradim nakon one jebade sa avokadom.

Doručak mi je bio maltene isti. Voda i med su bili obevezni, samo se glavno jelo menjalo. Ako nisu bile super pahuljice, onda je bila banana sa puterom od indijskog oraha, koji je strava. Jedino što mi se nije dopalo kod putera, a što mi se zbog odvratnog ukusa još manje dopadalo kod bademovog mleka, jeste cena. Bademovo mleko košta 350 dinara, dok za puter od indijskog oraha treba da ispljunete 600 dinara. Da biste se hranili kao Novak Đoković, izgleda da treba da imate platu barem kao Boris Beker.

Ručak je uključivao i bezglutensku pastu, zbog koje bi me prodavci pogledali kao da sam zatražio da mi skuvaju poklopac od šahta, pa sam se zadovoljio običnom pastom, a i ona je bila više budžet frendli.

Ne, stanite, lažem. Malopre sam napravio fatalnu grešku. Moja ponuda slatkog nije se završavala jabukom. Tokom popodnevne užine sam mogao da pojedem i štanglicu od voća i orašastih plodova. Moje lice jasno reflektuje oduševljenje štanglicom od voća i orašastih plodova.

Trećeg dana je sve otišlo u pizdu lepu materinu. Krenulo je da mi ponestaje love. Najbrže sam pojeo puter od indijskog oraha, a nije bilo šanse da kupim drugi. Avokado sam izbegavao u svakoj mogućoj situaciji, a postalo je previše toplo da bih pio vodu sobne temperature. Trebalo je da pijem vodu, a ne klot čaj. Pomešao sam popodnevnu užinu sa jutarnjom, a zbog nedostatka novca sam sa kvalitetnijeg burgera morao da pređemna onaj u Meku, što ne bi bio toliki problem da Novak makar jede hleb, a ne samo meso. Jesti jedino burger iz Meka bez zemičke i dresinga je jednako ukusno kao i jesti grilovanu Tigar gumu. Mada i za Tigar gumu znamo da je domaće.

Četvrtog dana sam krenuo da se raspadam i iz očaja uzeo da prelistam knjigu. Onda sam shvatio gde sam pogrešio. Preskočio jedno dve trećine knjige u kojima piše o meditaciji, treningu i kvalitetnom snu. Da bi vam bilo bolje, morate da ujedinite telo i um. Da nadoknađujete sve što potrošite. Novak svakog dana spava osam sati, ja spavam po pet sati. Novak pola dana proved u treniranju, ja za kompjuterom. Novak trećinu dana provede sa fizioterapeutom i masažerom. Ja trećinu dana takođe provedem za kompjuterom, bindžujući serije ili čitajući debilske rasprave na strip forumima.

Ovo je bio preveliki zalogaj za mene (ponovo savršena nutricionistička doskočica, čak i u ovim teškim trenucima). Shvatio sam da biti Novak Đoković uopšte nije lako. Novaka ne čine Lacoste majice sa kragnom, fensi ishrana ili obroci u mraku. Da biste bili ili se osećali kao Novak Đoković, potrebno vam je nešto mnogo veće. Potreban vam je Andrea Agasi. Jer Borisa Bekera je otpustio zato što je klošar.

I da, ako mu karijera krene nizbrdo (internet kaže da već ide tako, ali nisam ja tu da sudim), ne tražite razlog u nedostatku mesa. Okrivite jebeni avokado.

Još na VICE.com:

Pojela sam 15 sladoleda za jedan dan i opet ću

Moji tragični pokušaji da se ugojim

Probao sam da budem trudan da vidim da li stvarno treba da ustajem u prevozu