Želećete da gledate ’Black Mirror: Bandersnatch’ mnogo puta

Možda vas još drži praznični duh, sa lepim mislima o porodičnim okupljanjima i poklonima. A onda dođe Čarli Bruker, i poželi vam dobrodošlicu nazad u mašinu koju je napravio Čarli Bruker. Dobro znate seriju Black Mirror, koja vam je napola spržila mozak i podsetila vas da je svakog narednog dana onaj ajfon ispod vašeg jastuka spreman da vas ubije u snu.

Ovog puta, Bruker nam nije dao čitavu sezonu, već jednu-jedinu epizodu pod nazivom "Bandersnatch". Ona omogućava gledaocima da u određenim trenucima biraju tok priče, kao u video igrici, gde vam daje izbor između dve opcije, u tipičnom stilu knjiga "izaberi svoju avanturu".

Što se tiče zapleta, on prati mladog programera (Fion Vajthed) koji polako ludi zbog ideje da nema kontrolu, a vi možete birate najgore ili najbezbednije opcije za razvoj njegove priče; izbor je uglavnom vaš, kao gledaoca. Posle prvog gledanja jutros, iskoristio sam priliku da zapišem neke utiske posle ovoga, kao na primer, o tome koje pahuljice izabrati za doručak.

Slede manji spojleri, bar kada je u pitanju moje viđenje epizode.

Budimo iskreni: ovo je bila prva i najvažnija odluka, i ideja o izboru je u tom trenuku bila uništena. Mislim, svi ćemo izabrati Frosted Flejks, zar ne? Nismo zveri. Takođe je smešno koliko je priča na više mesta protkana ovim sitnim izborima, zbog čega ti ostaje da se zapitaš da li ti je suđeno da dočekaš užasan blekmirorovski kraj, zahvaljujući ljubavi nekog bolesnog reditelja prema Šugar Pafsima.

Najčudnija stvar kod "Bandersnatch" je nedostatak sredine i kraja. Uvid koji imamo zbog toga što biramo kada šta možemo da gledamo nas je prilično razmazio. Znamo svoje mesto u svakoj priči (Pritisni, tajmlajn, pusti ponovo). I znamo kada da prekinemo, a kada da strpljivo sačekamo zaključak. "Bandersnatch" je ukinuo tu opciju. Zaboravite na pauzu za taj numerisani tajmlajn koji daje oduška vašem umu načetim poremećajem deficita pažnje.

U nekom trenutku, nećete znati da li ovo gledate 40 minuta, ili se to pretvorilo u 60, ili možda u dva sata. Sa filmovima koji već imaju problem da održe pažnju gledalaca, interaktivna priča koji vam na ovakav način krade vreme je predivno metafizična, pošto se poigrava na temu „vremena“.

Kada smo već kod navedene poente, pretpostavio bih da sam ja proveo oko 80 minuta sa filmom kada sam naleteo na tri različita kraja koji su možda rezultat oko šest različitih odluka. A to je najveća prednost bilo koje interaktivne priče. To je skoro izluđujuće, u smislu da nemaš nacrt, pa moraš stalno da pokušavaš da ga shvatiš. Svakako, odluke kao takve deluju binarno, ali vožnja nikada nije strogo od tačke A do tačke B, veći više kao od ABC do D. Pola zabave je u tome što moraš da shvatiš sve napomene koje si propustio, i čak i sada, kada ovo pišem, želim da mu se vratim. Za koliko filmova, bez obzira na to koliko su dosadni, to može da se kaže?

U prošlosti smo imali nešto što se zvalo FMV video igrice (potpuno realan video), kada bi gledao neko sranje koje igraju pravi glumci, onda bi došlo do pauze, i dobio bi priliku da biraš (Serijal Wing Commander je izgleda bio jedina dobra verzija ovoga, po rečima mog urednika). Metoda donošenja odluka koju koristi Netliks daje isti taj osećaj, samo sa boljom režijom/glumcima, 4k rezolucijom, i HDR kvalitetom.

Takođe je interesantno kako ovo funkcioniše dobro samo sa mišem, ili kontrolerom (danas nije radio na mom Epl TV-u), zbog čega su sličnosti još očiglednije. Kod celog paketa i dalje postoji nešto zbog čega deluje kao daleko manji treš. Možda je u pitanju to što ga je snimio multimilionski studio, ali ako studiji mogu da kombinuju sjajne priče sa stvarnom interakcijom, ovo bi mogao da bude evolutivni iskorak, posle serije pogrešnih koraka koje smo imali.

Ovo deluje kao tipična Black Mirror-ovska priča, sa distopijom, mržnjom prema tehnologiji i paranojom, od početka do kraja. Imamo društveno neprilagođenog klinca, Stefana Batlera (Fion Vajthed), koji živi sa samohranim ocem. Ali on ima svoj cilj; da bude sledeći ambiciozni dizajner igrica, tako što će u video igricu adaptirati roman u stilu "izaberi svoju avanturu", pod nazivom Bandersnatch. Srećom, dobro poznati izdavač (Asim Čodri) mu daje šansu, i u preokretu uobičajenom za Black Mirror, nevolje ga dovode do tačke ludila.

Dogma Black Mirrora ovde ne prestaje. Tokom čitave vožnje, reference na prošle epizode kao što su "Nosedive", "Metalhead" i "San Junipero" slede jedna drugu, kao da je u pitanju ljubavno pismo seriji. A tu je i komentar o iluziji da imamo izbora, i slobodnoj volji, koji odabira da se izruguje baš onoj prokletoj stvari koju tvorac Čarli Bruker koristi da bi ispričao priču – interakciji. U fazonu, Brukeru, aman, kapiramo, skapiraj i ti, više.

Ovaj izraz se koristi previše, ali koji drugi imamo? Samo razmislite o tome, imamo tog programera video igrica koji stvara interaktivnu avanturu, kada je njegov život serijal binarnih izbora. Kao gledaoci, mi smo u interakciji u okviru ovih binarnih pravila (A ili B), i guraju nas ka tome, zato što su članci kao što je ovaj promovisali ovo iskustvo na binarnom nivou (gledaj ili ne gledaj). Ali u određenom trenutku, naš dečko Batler počinje da ruši četvrti zid, i da preispituje svoje mesto u sopstvenoj avanturi, dok mi menjamo njegovu. Koliko kontrole on zaista ima? Koliko kontrole imamo mi? Da li je činjenica da to što gledamo seriju i pričamo o njoj kao i svako drugi manje izluđujuća i binarna od Batlerove lične situacije? Hm.

Već smo išli ovim putem – pre 50 godina, da budemo precizni, kada je interaktivni film po prvi put uveden preko Kinoautomata, interaktivne zamisli češkog kinematografa Raduza Činčere, koji je bukvalno tražio od publike da se uključi u odlučivanje u određenim trenucima. U skorije vreme, Netfliks je okušao svoju sreću u tome, sa naslovima kao što su Buddy Thunderstruck: The Maybe Pile i Puss in Boots: Trapped ina an Epic Tale. Kompanija za interaktivne filmove HelloEko radi to već neko duže vreme, dok je Telltale Games to radio na polju video igara (sve do svoje propasti). U tome je stvar, bilo je i uspeha i promašaja, uglavnom po pitanju toga koliko je ograničen ovaj filmski žanr. Kada imaju izbora između toga da ubiju nekoga, i toga da nastave sa dosadnim tokom, većina gledalaca se odluči za ubistvo; najtrenutnije zadovoljenje. Gde je draž u interaktivnoj zabavi, ako nije vođena različitim nivoima konfliktnosti?

Kod "Bandersnatcha", skoro svaki put kojim možete da krenete ohrabruje vas da učinite nešto suludo (uključujući i ubistvo). Stefan Batler kao takav je dosadan lik, zajedno sa svojim ocem, što to olakšava. Isto može da se kaže i za ljude koji ga okružuju, i u jednom trenutku čak i Batlerov terapeut iznosi ovu činjenicu Batleru, a tada imamo izbor da našeg junaka ubacimo u niz različitih okolnosti. Lepota FILMA je u tome što preuzima kontrolu nad besmislom, i često postaje lud onoliko koliko gledalac to želi, dok priznaje da je ova nerazumnost deo dva dublja pitanja. Šta naše odluke govore o nama? I koliku kontrolu zaista imamo nad tim odlukama? Priznajemo, filmovi su retko potpuno uvrnuto ludi kao što su to "izaberi svoju avanturu" naslovi poput Tamnica i zmajeva. Ali pošto je privilegovan zbog toga što ima otkačenu DNK teme Black Mirror-a, "Bandersnatch" funkcioniše na jedini način na koje naše duše željne konflikta mogu da uživaju.

Setite se diskusije koju je izazvala epizoda Igre prestola "Krvavo venčanje". Čist šok je potresao društvene mreže, i katapultirao seriju u viralnu stratosferu. A sada zamislite da se epizoda "Krvavo venčanje" nekima nije dogodila. Zamislite da odete na Tviter da opišete svoje iskustvo, samo da bi ga neko remiksovao u nešto potpuno drugačije. Proveo sam kratkih deset minuta čitajući svoj tajmlajn u vezi sa "Bandersnatchom", i čuo za krajeve koji su mnogo luđi nego što sam mogao da zamislim (junak "1984." otkriva Netfliks). Ovo nije prilagođeno nekom usko specijalizovanom forumu za gejming. Ovo je mejnstrim TV serija koju su prihvatili ljudi koji možda nikada nisu odigrali neku video igricu. Kod toga ima nečega veoma posebnog.