Autori serije "Jutro će promeniti sve" o generacijskim luzerima

RTS će konačno emitovati seriju za čije se autore može reći da pripadaju mlađoj generaciji, kao nekakvu kontratežu igranom materijalu na kome se iznova i iznova potpisuju jedna te ista imena. Pored trilera „Pet“ čiju smo jednu epizodu mogli da vidimo u okviru novogodišnjeg programa tu je i serija „Jutro će promeniti sve“.

Iako serija okuplja mlade ali već afirmisane glumce u svojstvu glavnih likova, interesantna je i ekipa iza kamera. Nju čini skup uspešnih dramaturga čije smo radove navikli da gledamo u pozorištu kao što su Maja Pelević, Milan Marković Matis, Dimitrije Kokanov, Filip Vujošević sa kojima je kao specijalno pojačanje Boris Grgurović čiji će se kratki film pojaviti u takmičarskoj selekciji na predstojećem festivalu u Veneciji.

Kreatori serije su takođe reditelji mlađe generacije Vladimir Tagić i Goran Stanković koje na tom mestu zamenjuje i Milica Tomović. E sad, cela ta generacijska stvar kojoj se daje ili ne daje prostora postaje malo opšte mesto, ali u ovom slučaju je važna jer se serija bavi tridesetogodišnjacima koji su zarobljeni u nekakvom vakuumu. Što bi davno rekla Britni Spirs – nisam više devojčica, ali nisam još ni žena.

Tako su i junaci ove serije srpske verzije junaka koje smo mogli da gledamo, na primer, u seriji Girls, milenijalsi koji su u godinama svojih roditelja kada su ih dobili, ali nit' imaju stalan posao niti porodice u planu, a nisu više ni dvadesetogodišnjaci tek raspušteni sa fakulteta.

Za ovu seriju imam utisak da se obraća direktno meni i od nje imam velika očekivanja. Zato sam uhvatila kreatore serije Vladu i Gorana u kombiju na putu za Sarajevo, gde je serija imala pretpremijeru na filmskom festivalu, da mi o njoj kažu nešto više.

VICE SRBIJA: Po sinopsisu koji sam pročitala, serija se bavi generacijama kojima su „tridesete nove dvadesete“, šta je ono što je dramski najzanimljivije kod ljudi koji se još nisu „skrasili“?

Goran: Zanimljiva je nestabilnost i količina neizvesnosti sa jedne strane, a sa druge da ukoliko nisu ispunili društvene norme koje se od njih očekuju, automatski se smatraju neuspešnim. Bilo nam je zanimljivo da od tih antiheroja i uslovno rečeno luzera napravimo junake naše serije.

Da li ste imali uzore u stranim produkcijama kakva je serija „Girls“ ili „Love“ ili pa, bilo koja serija koja u fokusu ima tu generaciju koju vi opisujete?

Vladimir: Imali smo razne uzore i inspiracije, ali smo želeli da se oslobodimo bilo kakvog direktnog uticaja i da razmišljamo o autentičnosti naših junaka, njihovih sudbina, o duhu Beograda, koji je takođe, na neki način, jedan od junaka serije.

Šta je u „Jutru“ ono autentično iskustvo sa ovih prostora?

Goran: Autentične su teme koje se otvaraju kroz seriju, neke od njih su tabu, neke su lične i intimne, pa samim tim i nedovoljno istražene, pošto naizgled ne odišu nikakvim spektaklom dok im se ne priđe vrlo blizu.

U opisu serije piše da je sitkom. Da li je to navedeno zbog dužine epizoda ili se scenario stvarno drži te dramske matrice studijskog prostora i formule dve replike panč lajn?

Goran: U pitanju je samo trajanje epizoda koje podseća na formu sitkoma, inače je serija snimana na preko 170 realnih lokacija i uključuje preko 200 glumaca, rađena je „filmskim jezikom“, što znači da je snimana jednom kamerom, a ne u studijskom sistemu tri kamere, i žanrovski je drama sa elementima komedije, koja nema mnogo dodirnih tačaka sa komedijom situacije.

Kakva su vam očekivanja ili nadanja od pretpremijere na Filmskom festivalu u Sarajevu?

Vladimir: Sarajevo je izuzetno značajan festival i najbolji način da osetimo reakcije publike, koja pritom ima izuzetno istančan ukus. Dobro je to što je publika tu pored nas, ispred filmskog plata, i što s njom možemo direktno da iskomuniciramo, to je nešto što većina televizijskih projekata nema prilike da iskusi.