Zvati ljude „zavisnicima“ od video igara mogla bi da bude ogromna greška

Da li li video igre zaista izazivaju zavisnost? Svetska zdravstvena organizacija dodala je „poremećaj vezan za gejming“ na svoj spisak zdravstvenih problema, Internacionalnu klasifikaciju bolesti (ICD) čije jedanaesto izdanje je izašlo prethodnog meseca. O sličnoj dijagnozi se još uvek razmišlja u SAD, ali za sada se ovaj poremećaj nije našao u američkom psihijatrijskom katalogu (DSM-5). Ako je suditi po iskustvu azijskih zemalja koje su ovu dijagnozu prihvatile, ovaj korak mogao bi da donese mnogo više štete nego koristi.

Niko naravno ne sumnja u moć igara i elektronskih uređaja da ljudima privuku i zadrže pažnju, pa čak i da neke dovedu do samouništenja. Od Farmvillea do aktuelne pomame za Fortniteom, sposobnost igara i interneta da nam oduzmu vreme a nekad i novac je zaista neosporna. I meni se dešava da sam onlajn kad ne bi trebalo da budem, a kome se još nije desilo da gleda u telefon umesto u sagovornika u čijem je društvu?

Ali sporna je šira definicija bolesti zavisnosti, a zbog toga su onda i terapije loše definisane. Ako na ovo dodamo opštu moralnu paniku vezanu za drogu, kocku, i tehnologiju, treba se zapitati da li je uvođenje ove nove dijagnoze zaista dobra ideja. Zavisnost od obrasca ponašanja – među njima je i gejming – ume da izazove probleme, ali mora se znati šta to pokušavamo da izlečimo pre nego što nečiji život iščupamo iz temelja, ma koliko nam problematično delovao.

Kako kaže Dr Alen Francis, jedan od autora DSM-4 i bivši predsednik psihijatrijskog odseka na Univerzitetu Djuk, „Stručnjaci koji uporno izmišljaju sve veći broj psihijatrijskih dijagnoza hvale samo potencijalne prednosti svog pristupa, dok rizike ne procenjuju. Kad god se ostavi prostor za zloupotrebu nekog ovog poremećaja, ta zloupotreba će uslediti – posebno ako neko na taj način može da zaradi.“ Dok mali broj ljudi zaista ima problem, Francis smatra da postoje milioni onih kojima će se samo naneti šteta lečenjem zavisnosti od gejminga.

Kina, na primer, već deset godina unazad tretira zavisnost od interneta kao bolest. Rezultati su poražavajući. Bar 23 miliona lica, po prošlogodišnjim podacima, zavisno je od onoga što država zove „elektronski heroin“. Terapija, ako se takom može nazvati, svodi se na stroge kampove za odvikavanje u kojima je do 2014. bar sedmoro tinejdžera poginulo. Uz minimalni nadzor, sprovode se u delo stotine ovakvih terapijskih programa, što privatnih što državnih.

U kineskim kampovima, decu navodno batinaju, osuđuju na samicu, i izlažu ozbiljnim problemima u radu bubrega. Prošle godine je „Njujork Tajms“ objavio da je bar 6,000 zavisnika bilo kažnjavano elektro-šokovima koji izazivaju bolne grčeve, iako ih je Kina navodno ukinula još 2009. posle protesta. Koreja takođe podleže trendu lečenja gejmera po kampovima.

Ako mislite da toga ko nas nema, grešite. U svojoj knjizi Help At Any Cost: How the Troubled-Teen Industry Cons Parents and Hurts Kids opisala sam kako SAD već ima mrežu ovih divljih kampova i drugih slabo regulisanih programa, u koje roditelji obično upisuju decu kad sumnjaju da su se odala drogama ili ih iz drugih razloga ne slušaju. Tokom prethodne dve decenije, ovi programi koštali su života nekoliko desetina mladih ljudi. Taktike koje se primenjuju slične su opisanim azijskim. Ekonomski kolaps 2008. je naizgled smanjio obim posla ove industrije, ali programi su i dalje spremni da prime svako dete koje roditelja iz bilo kog razloga brine, pa tako i gejmere – ako su mama i tata spremni da plate, naravno. Zvanična nova dijagnoza kao što je „poremećaj zavisnosti od video igara“ samo bi pomogla da im se posao razvije.

Štaviše, kamp za prisilno odvikavanje tinejdžera od interneta već postoji u USA, iako ne postoje dokazi da se tu polaznici zlostavljaju. Deca u njemu borave od 9 do 12 meseci, iako zvanična dijagnoza ovoga poremećaja još uvek ne postoji u DSM, a nema ni dokaza da je ova vrsta terapije imalo efikasna. Kako kaže Francis, „Treba očekivati novu industriju skupih programa za odvikavanje od gejminga, u koju će odliti ogromni resursi potrebni za lečenje ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja.“ Da ne pominjemo to što bi mogli da opelješe roditelje i naškode samoj deci.

Posebno je ironično to što se zna da ovaj pristup ne pomaže u korekciji ni adikcije niti delikvencije – podaci su godinama unazad dobro poznati. Po opšteprihvaćenoj definiciji zavisnosti na koju se oslanja i Državni institut za prevenciju zloupotrebe narkotika kao i sam DSM, zavisnosti su kompulzivni obrasci ponašanje koje pacijent ponavlja uprkos negativnim posledicama. Istini za volju, postoje dokazi koji ukazuju na to da se to dešava i pi korišćenju elektronskih uređaja i igara, ali već je po definiciji jasno da zavisnik ponašanje ne menja ni po kakvim merama prinude. Kazne i poniženja nisu efikasne metode kod zavisnosti od droge, pa teško da će biti kod zavisnosti od igara.

Takođe, neprecizne definicije na stranu, ustanoviti šta tačno predstavlja problematično ponašanje kad se radi o gejmingu daleko je teže nego kod zavisnosti od hemikalija ili čak npr. kockanja.

„Internet igre su široka kategorija“, kaže Endru Pžibilski sa Internet instituta Univerziteta Oksford. „Uzmite bilo koje dve mašine za kocku i naći ćete mnogo više sličnosti nego ako uzmete dve nasumično izabrane igre sa interneta. Ako se pravimo da su sve one iste uprkos očiglednim razlikama, naći ćemo se na klizavom terenu. Tako se onda može za bilo koji aspekt života koji potencijalno vodi ka negativnim posledicama reći da izaziva zavisnost.“

Danas mnogi ljudi žive od igranja video igara – reklo bi se da je lakše razviti tu vrstu karijere nego postati profesionalni muzičar u post-Napster svetu. Ipak, da li bismo nazvali „zavisnim od muzike“ čoveka koji je toliko posvećen sviranju gitare da izbegava druženje?

Svaku zavisnost karakteriše nezajažljiva potreba za određenom supstancom ili aktivnošću – taj intenzitet ne smatra se za patologiju ako je usmeren ka ljubavi, odgajanju dece, umetnosti, poslu, ili drugim društveno prihvatljivim aktivnostima. Čak bih rekla da ove pasije dele karakteristiku iz definicije, istrajnost uprkos negativnim posledicama – ko bi mogao da odgaji dete ako ne bi bio spreman da istrpi neke zaista teške periode – i stoga mogu da obesmisle sam koncept zavisnosti ako bismo ih kao takve klasifikovali. Prava zavisnost je kompulzivna do te mere da čovek zna da nanosi sebi štetu a ipak gura dalje; ne može biti u pitanju samo neka trivijalna aktivnost za koju društvo smatra da ne vredi vremena koje joj posvećujemo.

Naučni radovi na temu zavisnosti od interneta, takvi kakvi su, navode vrlo visoke nivoe komorbidnosti, psihijatrijskog fenomena kod kog se jedan problem statistički vezuje za nek druge; zavisnici često već pate od depresije, anksioznosti, ili poremećaja pažnje, i protiv tih problema se bore. Komorbidnost i samostalno lečenje jesu poznate pojave kod svih vrsta zavisnosti, ali ako se planira uvođenje nove dijagnoze, neophodno je konkretno opisati kakve akcije karakterišu taj navodni problem. To još uvek nije urađeno.

Niko ne tvrdi da ljudi ne mogu da postanu opsednuti gejmingom ili drugim onlajn aktivnostima do te mere obuzmu da im to ozbiljno upropasti život. Samo, nisu igre ili internet ono što im upropaštava život, nego je problem u onome što ih je nateralo da potraže beg iz stvarnosti. Ovo treba više istražiti i kada je reč o drogi, ili rizikujemo da se zauvek bavimo samo pojavama koje trenutno izazivaju paniku u društvu, a na uštrb ljudi kojima je pomoć zaista potrebna.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.