Kako ćemo u Srbiji dočekati nuklearni rat Amerike i Severne Koreje

Nuklearni rat se, posle mnogo vremena, po prvi put stvarno čini mogućim. U prethodnih nekoliko dana, tenzije između Amerike i Severne Koreje su eskalirale. Prvo, u javnost je izašla vest da su američke obaveštajne službe zaključile da je Severna Koreja razvila nuklearno oružje koje može da bude postavljeno unutar međukontinentalnih balističkih raketa koje uspešno testiraju u poslednje vreme. Zatim im je Tramp zapretio da će biti suočeni sa „ognjem i gnevom kakve svet nikada nije nikada ranije video" ukoliko ne prestanu sa provokacijama, nakon čega je Severna Koreja saopštila da ozbiljno razmatra napad na Guam, ostrvo u Pacifiku gde se nalazi američka vojna baza.

Po ocenama stručnjaka, Kim Džong-Un je ubrzao razvoj nuklearnog oružja da bi stekao međunarodni kredibilitet i zaštitio se od pada s vlasti. Sa druge strane, Tramp je razvio praksu da mnogo preti ali da retko kad to isprati delovanjem. Međutim, događaji uvek mogu da izmaknu kontroli.

Ali, postoje dobre vesti. Konačno će se, po prvi put, hipoteza o prednosti koju Srbija ima „zbog svoje zaostalosti" ispostaviti kao tačna. Rakete ne mogu da dobace do Srbije, i ne postoji nikakav strateški interes za Srbiju. Ako sukob ne eskalira u Treći svetski rat, Srbija neće morati da bira stranu, iako Kim Džong-Un ima fanove u domaćoj javnosti. Bićemo u poziciji običnih posmatrača iz publike. Nuklearni rat ćemo gledati na TV-u i internetu, ukoliko internet bude radio. (Globalni pad interneta je verovatno strašnija pomisao od nuklearnog rata).

Takođe, stvari u svakodnevici bi se drastično promenile, i u prvom momentu, možda čak i na bolje. Malo je teško zamisliti da će, dok nuklearke padaju unaokolo, sve oko nas i dalje funkcionisalo normalno: da će ljudi ići na posao ili provoditi vreme na mestima gde ne žele da budu. Imali bi savršeni izgovor: „Ne mogu, pratim nuklearni rat!"

Zbog svega ovoga, pričao sam sa ljudima šta bi radili u situaciji da su fizički bezbedni od nuklearnog holokausta, ali imaju savršen izgovor da izbegnu sve svoje obaveze, probleme i neprijatnosti.

Kupila bih kantu sladoleda od oraha i sela za kompjuter da napišem bar prvu stranu romana koji se eonima ne usuđujem da napišem jer brinem da će biti sranje. A verovatno i hoće, ali koga briga, ko još čita u osvit nuklearnog rata? Javila bih da ne dolazim na posao i s dečkom i psom otišla na salaš. Pas da trči za kokoškama bez povoca, a nas dvoje da ga gledamo i da patetišemo kako se mnogo volimo i kako nećemo više da se svađamo kad prođe opasnost. Verovatno bih i zvala roditelje i prijatelje da im pričam dirljive besmislice i brinula da će mi od radijacije stopalo porasti s 41 na 44.

Pa ne bih onda ništa spektakularno radio. Svrstao bih se na stranu dobre naše zapadne civilizacije i navijao da sukob bude što kraći, sa što manje žrtava i što dalje od Srbije. Dosta smo bili okidači i ratno-vimbldonski Tereni broj 1, sad ako može malo da budemo oni što šalju tipa humanitarnu pomoć. A i da nas na neki način kači taj sukob, opet ne bih ništa spektakularno radio zato što sam u najvećoj meri zadovoljan stvarima kojima se trenutno bavim u životu. Možda bih se samo trudio da ih radim što bolje, ne bih se bacio na psihodelike. Svrhovito do smrti!! Da nije tako, da se bavim stvarima na koje sam primoran, a ne koje sam izabrao, da sam u odnosima koji su inercija a ne želja, onda bih otišao u prirodu Islanda i arhitekturu Skandinavije.

Uvek mi je strašno kada čujem na TV-u kako je na drugom kontinentu ubijeno 2000 ljudi. Ali koliko god to zvučalo strasno, uvek je lako ugasiti TV, okrenuti se i nastaviti sa svakodnevnim životom jer vas lično ne pogađa. Bila prestravljena i spavala u podrumu sve vreme '99, jer je u mojoj glavi bomba značila Drugi svetski rat. Ali opet kada su sirene prestajale, igrala sam karte na ulici sa decom i verovatno imala najbolje leto u detinjstvu. Mislim da se u ovakvim momentima osećate bespomoćno i umesto da plačete i kukate (što bi se desilo u nekom momentu sigurno) treba ih iskoristiti najbolje. Verovatno bih nastavila sa svakodnevnim životom i pravila planove za budućnost, što inače stalno radim, iako nisu realni ni sada, jer rat i da je daleko utiče na sve na ovaj ili onaj način i uvek postoji šansa da će nas bomba sravniti sve u jednom momentu, ali tako je lakše. Lakše je misliti i sanjariti i živeti u tom svom svetu gde je sve okej, pa i da ne bude na kraju.

Ne pratim mnogo dešavanja između Severne Koreje i Amerike, ali u meni postoji neka doza straha da to eskalira u nešto veće jer naš narod (pa cak i moji vršnjaci) imaju usađenu mržnju prema Amerikancima. Dešavanja u Severnoj Koreji su nam faktički skroz nepoznata, tako da me ne bi čudilo da Srbija stane na stranu onoga o kome manje zna i onoga zbog kog ne udišemo čuveni osiromašeni uranijum i zbog kog ne moramo da brinemo o HAARPu i drugim super moćnim, intergalaktičkim mašinerijama. Verovatno bih radio isto sto i sad : spavao, jeo, pušio paklu dnevno, gledao neku drugu norvešku tinejdž seriju ili eventualno Bojack Horseman/Rick and Morty jer mi pomažu da pređem preko nekih egzistencijalnih krizica koje se umeju javiti. I dalje imam Tumblr, a ko ga koristi, zna da će se tamo ljudi SIGURNO sprdati sa celom situacijom, koliko god ozbiljna bila. Okej, pratio bih i Twitter zbog informacija, isto kao što sam radio i tokom poplava, ali osećam da bi brzo nastao neki meme ili video kratkog formata koji bi prikazao Trampa i Kimija kao dvoje dece u pesku koji se deru jedan na drugog.

Prvo, ja bih za rat saznala u nekoj notifikaciji ili na Twitter-u, tako da bih verovatno nekoliko sati potrošila na vesti, fotke, snimke i ostalo. Sledeće što bih uradila je odlazak tamo, nekako, da izveštavam odatle. Jebiga, balkansko dete odraslo na lažima iz ratova.

Realnija opcija je da bih nastavila da radim ovo što i sada, samo bih više pratila šta se događa i patila što živim na ovakvom sranju od planete (kao i svim postojećim ratovima). Dobro, tih dana bih češće zvala porodicu i prijatelje.

Ne bih blejao ispred TV-a jer bi mi bilo muka, lakše bi mi bilo da se isključim, mislim ja i ispit kad radim ne proveravam odmah i tražim rešenja nego se isključim i kad izbace rezultate to je što je. E sad, pošto bih se isključio, nema smisla bas da sedim ni kući i šetam po bloku, verovatno bih zapalio na neko more jer planinu mrzim. U suštini isključio bih se totalno. Sećam se da sam kao klinac kad bi u podrumu krenuli o bombardovanju ja ili zapalim u drugu prostoriju ili pustim VHS i odvrnem do daske TV. Možda bih zapalio na neko ostrvo ali da ne znam jezik ljudi koji su tamo. Da se sporazumevam s njima samo koliko moram. I totalni off.

Kad bi počeo nuklearni rat, ja bih konačno odahnuo. Znaš koliko bi meni to značilo. Nema smisla, nema cimanja, samo čist život u patnji i ispomoći sebi i drugima… Nemoj da me imenuješ, prebiću te. <3

Glavna fotografija: Flickr.com, James Vaughan

Još na na VICE.COM:

Kako preživeti prvi sat posle nuklearnog napada

Kako žive ljudi u izolovanoj zoni Černobilja

Umrećete u nuklearnom ratu, ali će elita biti spašena