Pol Strand zauzima toliko visoko mesto na pijedestalu savremene umetnosti, da ni publika više ne može da ga vidi. On je 1945. godine postao prvi fotograf koji je imao samostalnu izložbu u Muzeju moderne umetnosti, i njegove urbane scene i apstrakcije su pomogle fotografiji da postane neizostavni deo moderne estetike. Ako je zaista tako, zašto onda nije organizovana temeljna retrospektiva njegovog rada od 1971. godine? Strand se bez sumnje smatra za jednog od najboljih američkih fotografa svih vremena. Zašto onda Gugl na pomen njegovog imena uzvraća sa samo par fotki koje se nalaze na ovoj strani?
Reklame
Strand je mislio da reprodukcija njegovih fotografija neće naškoditi originalima. To se može obrazložiti time što su mu fotografije maestralno obrađene tako da replike ne bi nikada izgledale ni približno dobro kao originali. O Strandovom radu se često diskutuje jer je praktično antiteza pop arta. Slike su crno-bele, uvek na tamnoj strani kolornog spektra, i formalne kompozicije.Džordžija O'Kif je bila prijateljica i Strandov model, i seća se da je Polova žena Rebeka bila veoma živahna i mlada, dok je Strand bio spor i promišljat. Voleo je da dođe na gradski trg i bude tamo satima dok ljudi ne prestanu da obraćaju pažnju na njega. Tek kada bi se potpuno opustili u svakodnevnim aktivnostima, onda bi počeo sa fotografisanjem. Uglavnom je koristio objektiv sa specijalnom prizmom, tako da je mogao da fotografiše ljude, a da oni to ni ne znaju. Mogao je da uperi foto-aparat u jednom pravcu, a da uslika scenu na 45 stepeni levo ili desno od njega.Danas je fotografisanje ljudi bez njihovog znanja prilično problematično, ali je Strand imao takav pristup kako bi se ljudi ispred njegovog objektiva osećali jednakim njemu.Ove jeseni je Muzej umetnosti u Filadelfiji predstavio prvu retrospektivu Strandovog životnog rada nakon četiri decenije. Na izložbi je prikazano 3.000 fotografija i negativa iz "Pol Strand arhive", zajedno sa još 600 radova koje je Strand poklonio muzeju nakon 1971. godine, kada je poslednji put izložen njegov rad.
Reklame
Strand je godinama želeo da fotografiše celo selo, a u tome mu je pomogao Cezare Zavatini, 1949. godine. Zavatini je bio scenarista, i ohrabrio je Stranda da fotografiše italijanski gradić Lucaru, njegovo rodno mesto. Strand je to učinio tokom pet nedelja proleća 1953. godine . Lucara je gradić na obali reke Po, poznat po industriji sira i šeširima. Strand i Zavatini su usmerili pažnju na lokalno stanovništvo i porodice. Jedan od stanovnika Valentino Luseti, koji je naučio engleski tokom boravka u američkom zatvoru u Drugom svetskom ratu, pomagao im je kao prevodilac i fikser. Zato je jedna od najpoznatijih fotografija iz tog mesta, upravo snimak Lusetijeve porodice. Ona se našla na naslovnici časopisa Un Paese iz 1955. godine.Strandov potret Lucare je potpuno iskren. Serija fotografija nastala je korišćenjem spore ekspozicije na prirodnoj svetlosti. Ne postoji nikakva ironija, samo želja da se ovekoveči ljudski ekosistem tako da izgleda sporo i kul. Strand je shvatio da fotografija ima moć da promeni svet i zato je bio spreman da sedi i sačeka da mu prikaže svet prikaže onakav kakav jeste kada ga niko ne primećuje. Zato je sada pravo vreme da primetimo Pola Stranda.
