Reklame
Ljubav

Kako izgleda kada jedna romska svadba postane antička tragedija

Jedno decembarsko veče na svadbi u Beogradu.

pisao Dragana Nikoletic
24 Decembar 2019, 9:53am

Foto: Dragana Nikoletić

Demuš Zorjani je dobri duh neformalnog naselja u Vuka Vrčevića, kako sam ga i predstavila u tekstu objavljenom u okviru Vice serijala o mladim Romima, pre izvesnog vremena. Demuš je i moj anđeo čuvar od tada, kad smo postali pravi prijatelji.

Zato mi često izdvoji najbolji komad garderobe iz svoje buvljačke, a skoro nove - nemačke ponude. Zato je i uoči svadbe svoje rođake, na koju me je pozvao, insistirao da mi depilira lice, s naglaskom na brkove, da budem „lepša“ nego inače.

U tome nije uspeo jer je ispunjavao drugi anđeoski zadatak – ispravljao krive Drine vezane za salu restorana gde se veselje odigralo. Prepirući se sa majkom neveste da to treba da bude prostor sa većim kapacitetom od onog koji je ona odabrala, možda baš i zbog viška u broju što smo ga mi „beli“ formirali.

Poprište dešavanja neću otkriti, kao ni imena drugih protagnista, zbog krajnje neobičnog epiloga. Početak je bio uobičajen, bezmalo, ako se ne računa lutanje po mraku, u cilju pronalaženja mesta proslave, zabačenog u Luku Beograd.

Sala beše modernistički dizajnirana, premda su stolice bile ukrašene po starinski, mašnama, dok je glavni zid dekorisan sa dva spojena srca, direktno iza stola mladenaca.

Međutim, prisutna je samo snajka, mladoženja je u Nemačkoj, pa već svedočimo izvesnim nedoslednostima u odnosu na u nas rasprostranjeno shvatanje svadbene svetkovine.

Nije po JUS-u ni to što na stolu nema alkohola, a šta se objašnjava na dva načina. Prvom, da su svečari muslimani, a islam ovo strogo zabranjuje. I drugom, da gosti od pića znaju da pobenave, pa da od svečanosti naprave cirkus.

1577102877252-romska

Demuš nam je, istina, obećao da ćemo po ovom pitanju biti privilegovani i adekvatnim pićem opskrbljeni. Među te njegove specijalne goste, spadala je i jedna zajednička prijateljica, zaslužna za zajednicu jer je sa svojom umetničkom ekipom sagradila kuću žiteljima, izgorelu u požaru krajem 2017.godine. Tako je naknadno ubačen astal koji je samo nama bio namenjen. Ispod njega smo sakrivali buteljke crvenog i belog vina, pustivši ih u opticaj tek kad su izneti sokovi. Čisto da nikog ne uvredimo.

Atmosfera je isprva tunjava, svi su zaronjeni u ovale sa goveđim mesnim prerađevinama. Ima tu i raznih vrsta sireva i turšije, pita, čime se podmiruje uglavnom glad najmlađih.

Dečurlije ima na pretek, po sali se guraju kolica, majke doje bebice, a kad krene muzika, one se njišu sa potomstvom oklebešenim o kukove. Žene su srž veselja, obučene u skupocene nošnje ili firmirane haljine, sa kilogramima zlata oko vrata i viseći sa resica ušiju. Kolo se spontano razvija, iako su većina lica kamena. Štrči samo Demuševa rođena sestra, plesu potpuno predana.

Pogled na stopala upućuje da će ova noć biti dugačka. Manje ih je u cipelama sa visokim štiklama, dok ih je mnoštvo u papučama, a pogotovo starije žene. Koraci su ujednačeni, ali im mi „beli“ ne hvatamo logiku, i ne prihvatamo pravilo ukroćenih izraza.

Muškarci su prilično igrački pasivni, pomeraju samo gornji deo tela, njihajući se za stolovima. Ima ih u odelima, ali i obično obučenih, a nešto skupljim majicama i trenerkama.

U kolo me uvlači punačka sedmogodišnja devojčica, sa vlastitim rezonom đipanja, a pridružuje nam se još nekolicina sličnog uzrasta. Domaćin fešte nas sklanja iz fokusa jedne od kamera, da ne remetimo sklad opšte slike, pa ostaje nada da je moje učešće uhvatila ona sa krana, što ceremoniju snima iz pokreta, zahvatajući sve uglove.

Šta ne zabeleže profesionalna sokoćala, ovekovečiće selfiji, pa slabo ko ispušta iz ruku mobilni. Na ovaj način svečari su spojeni i sa svojom dijasporom, pa preko spikerofona šalju poruke, uglavnom u Nemačku.

-Kako su se upoznali mladenci – pitam Demuša. Preko interneta – on odgovara. Kad će se realno spojiti, želim još da saznam. Sutra, kad će je mužiću odvesti prijatelji, njegovi otac i majka, koji će skup svojim dolaskom uskoro učiniti primerenijim našem shvatanju.

I mlada je punačka, a sa svojih 16 godina, prerasla vreme udaje, po romskom doživljaju braka. Dok neumorno igra, veo joj pridržava tzv. telakija, što bi se možda moglo prevesti sa „deveruša“.

Koristim retku priliku nevestinog sedanja za trpezu da je priupitam - raduje li se odlasku u Nemačku. Njen odgovor na romskom ne shvatam, ali mi je nešto u njenom neverbalnom govoru sumnjivo. Za šta još nemam indicija da ga posebno razmatram.

Ali, da sam bila upućenija u to ko je tu šta kome, pažnju bi mi skrenula možda i najlepša cura u sali, prilično smrknuta. „U drugom je stanju, pa joj rade hormoni“, tumačenje one prijateljice ne bi mi bilo dovoljno. Uostalom, ona jedina naspram ostalih vedrih zvanica, ne bi ni bila dovoljno relevantna.

-Kakvi nevaspitani kelneri, nikog ne pitaju šta hoće, već samo gledaju devojke- komentar je jednog tamnoputog, pridruženom „izabranom“ društvu. Prodavac je „nove robe“ na Kaleniću, a otac mlade mu je redovna mušterija, iako je i tog zakerala na veselje pozvao Demuš.

Zato se i oseća odgovornim da mu iz kuhinje donese escajg. Pljas-pljas tanjirima dokazuje „nepoštovanje“ konobara na koje je pridruženi ukazivao. Na redu je juneći gulaš, ekstra ukusan.

Meni, pak, smeta muzika, isuviše tužna za ovu priliku. U tom stavu sam usamljena, jer pevaču prisutni zadevaju novčanice za traku oko glave. Nekada, dok smo svi bili siromašniji, glavu vokalnog interpretatora okruživao je selotejp, ali su novčanice bile vrednije, čemu sam svedočila kao gošća jednog ispraćaja u vojsku, u slamu ispod Gazele (Karton-sitiju, za neupućene)

U pauzi između blokova numera, aktuelni pevač u kesu istresa banknote od 50, 100 i maksimum 200 dinara. Nagrada nije adekvatna uloženom trudu, čiji je proizvod „teški“ melos, po oceni drugih „belih“ zvanica.

I onaj tamnoputi mrgud primećuje: „Veruj mi, na našim svadbama mnogo je drugačije“, prisvojnu zamenicu „naši“ on spaja sa – pravoslavci. I restorani koje ortodoksni Romi zakupljuju, mnogo su otmeniji, što se vidi i po ponašanju kelnera, između ostalog, kako me upućuje u razlike.

Fluktuacija poseta toaletu prikriva trenutak kad su se sve žene preodenule, u manje upadljivu odeždu. Osim neveste, koja je sad poput jelkice, obujmljena skutovima sa krinolinama. U korak je i dalje prati telakija, šuškajući drugi veo, još namreškaniji.

Ujedno, to je i momenat kad nastaje opšta euforija, a na to ne liči samo kolo mumificiranih učesnica. Ostali su praktično podivljali, na čelu sa „belima“, kojima je štimung dopingovan. Sve više praznih flaša završava pod „specijalnim“ astalom, kamuflirane dugačkim stolnjakom.

Mene ipak brine to što još nema „prijatelja“, a ponoć se bliži. Da li će se u 12 iznajmljena limuzina pretvoriti u bundevu, a mlada završiti u ritama? Po njenom smeškanju, nevesti ovo ne pada napamet. Jer, ovde je reč-reč, a običaji diriguju društvenim poretkom.

Oni utiču i na dečicu, pa su samo najmlađa zaspala, u svom tom haosu. Nešto starija se klatare na ramenima očeva, a bogami i na nekim „belim“ plećima. Devojčice i plesu manje skloni dečaci, traže mi papire iz bloka, da bi po njima škrabali i prepisivali reči sa etiketa bezalkoholnih napitaka.

Dok je većina još nevešta da arikuliše misli u pisanoj formi, jedna 10-godišnjakinja piše „mrzim policiju“. Ali i upućuje gomile srca na moju adresu, uz jedno „love“ u nastavku. Njihov getoizirani potencijal skreće mi pažnju sa fakta da se situacija zahuktava.

Sve žene se presvlače u crveno. Na „binu“, gde se do malopre đuskalo kolo, iznosi se višespratna svadbena torta, a mladoj sprema muzičko iznenađenje. Za mikrofon staje drugi pevač, salom odjekuje nazalno „živim da te volim“, dok izvođač lije suze. Plače i mlada, i ona prelepa bela (trudna) ženica, cmizdri i telakija, kao i dečica, iako ona jedina ne znaju zašto.

romska svadba u beogradu

A razlog je kao iz španske sapunice: nevesta i taj pevač se ludo vole, ali je njegov brak sa lepojkom već bio dogovoren. A ovde je reč-reč, a običaj teži od zakona.

Posebna bizarnost je to što je dirljivu scenu posmatrao mladoženja preko skajpa. Ko bi mu bio u koži, makar i u Nemačkoj.

Dodatna poslastica je činjenica da je „iznenađenje“ pripremio niko drugi nego Demuš. Iz najbolje namere, naravno, iako se i sam tu i tamo zaplače.

Međutim, ni to nije epilog koji sam nagovestila. Nakon torte, po centralnom delu raspoređuju se stolice u polukrug. Njih će zauzeti mužikova familija, dok će jednog po jednog mlada celivati.

Tome prethode pripreme, na ulazu u restoran. Crveni veo ne može da prikrije ridanje, mlada se od plača presamitila kao starica. Noge su joj teške od duševnog bola, pa je majka i telakija više vuku nego vode. I meni suza suzu stiže zbog romske antičke tragedije.

Jecaji se prolamaju i preko mikrofona, gurnutog ispod nabora vela od tila. Ne prestaju ni prilikom grljenja muževljevih roditelja i rodbine. Atmosfera je sve potresnija, žal za nesrećnom ljubavi širi se i na mladinu familiju, koje ona grli najkasnije, nakon što je „svekrvinu“ dvaput obišla.

To moje srce više nije moglo da podnese, pa napustih (ne)veselje. Po prepričavanju preostale ekipe, ni navedeno nije bilo kraj ceremonije.

Završni čin ovog postdramskog komada označio je novi preokret. Razračunata sa prošlošću katarzičnim plačom, mlada se ponovo odobrovoljila. I s njom i ostali, u novom kolu, cupkajućoj odi radosti.

U duši je tako ostala mešavina raznih utisaka. Melodramatičnih, usled porodičnog amaneta i svadbenih propisa, „obećanja“ i tradicionalne kupovine neveste. Osećanja neke više vrste ispravnosti, gde se životne tuga i sreća mešaju. I krucijalnog, o zabrani alkohola, jer bi pripiti u opisanom ambijentu čaše lomili, i udarali glavom u zidove.

Ovako, i sami švercujući žestinu u flašicama koka-kole tek na samom kraju svetkovine, sami sebe štede bar poslednjeg. Demuš, dobri duh naselja nije popio ni kapljicu, sasvim trezan isprativši komad sa pevanjem, a bez pucanja, osim mladinih živaca.

Tagged:
свадьба
Venčanje
роми
Mladi Romi u Srbiji