WhatsApp Image 2020-01-06 at 19
Sport

Marko sanja Evroligu, studira u Beogradu a igra košarku na Siciliji

"Nekad imamo kondicione treninge tako što odemo na plažu i trčimo ili na daskama za surfovanje treniramo noge zbog održavanja balansa."
07 Januar 2020, 9:57am

Novine pišu o velikim zvezdama košarke, njihovim formiranim karijerama i „čudu od deteta“ koje već sa šesnaest godina igra u Barseloni. Oduvek sam mislila da sam proces ponekad zaslužuje veću pažnju od blistavih momenata košarkaških ideala. Treninzi, odluke, samopuzdanje, nesigurnost, uspeh, želja, snovi. Koliki broj sportista sa 20 godina zapravo igra profesionalno košarku? Neki su pojurili za zlatnim američkim stipendijama, drugi su ostali u Srbiji, a manji broj njih razbežao se po klubovima Evrope.

Kako je Marin Sedlaček pisao 2006. godine za Politiku - „nikada nismo imali više klubova, škola košarke, a manje tehnički i taktički obučenih košarkaša. Oni koji o tome vode računa su se preračunali i stvorili sistem takmičenja koji stvara rezultate, a ne igrače.“

Kao što važi za sve u životu najbolje se o sportu uči u detinjstvu. No, nije sada poenta da pišem tužnu priču sličnu onoj o odlivu mozgova ili ucenjenim rukovodiocima koji ucenjuju svoje trenere. Kao i sa bilo kojim sportom, već u detinjstvu imamo želju da budemo profesionalci ili nove NBA zvezde. Vidimo sebe sa 20 godina kako lupamo banane Lebronu ili driblamo Karija, a onda kad pogrešimo, ne opraštamo sebi greške i povlačimo se pred svojim snovima.

Sigurna sam da je svaki sportista prolazio kroz period niskog samopouzdanja, mišljenja da je samo deo osrednjosti, sistema koji funkcioniše po principu ucena i nepravde koja ga je zadesila. Zbog toga skidam kapu svima onima koji pored vremena oslikanog rezultatima, medijima koji predstavljaju zvezde kao vanzemaljce, pritisku, nepravdi i niskom samopouzdanju nastavljaju dalje. Skidam kapu što veruju da i iz nižih liga za 5 godina mogu da budu deo sportske scene i na kraju što imaju strpljenja i vere za ono što se zove uspeh. To je lekcija koju bi trebalo da nas uče u školicama sporta - da u periodu najnižeg samopouzdanja zapravo postajemo igrači.

Čemu mladi igrači nižih liga teže i šta ih inspiriše da veruju i dalje u svoju igru?

Kako je biti veran svom snu, a biti daleko od porodice, prijatelja i devojke? Kako je već tri godine igrati u seriji C na samom jugu Italije? Da li je moguće obezbediti budžet na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a igrati košarku na Siciliji?

Imala sam sreće da upoznam jednog takvog momka i skoknem do Sicilije kako bih videla kako njegov život nakon odlaska iz Srbije izgleda, na koji način gradi svoj put uspeha i čega je sve morao da se odrekne. Zapamtite prezime Bakula.

Sicilija

Rupe na putu na svakih 10 metara, uske uličice i uzbrdica kojom je gotovo nemoguće svaki dan ići peške osim ukoliko niste odlučili da ozbiljno trenirate svoje telo ali i strpljenje. Šarene posteljine, Fiat i kiša – Dobrodošli na Siciliju. Dobro došli u okruženje koje na prvu loptu ne biste povezali sa košarkom već pravim južnjačkim hedonizmom.

U stilu ostrva u blizini jednog od sto kružnih tokova nalazi se sala. Čuo se eho, tapkanje lopte je nadjačavalo kišu, a košarkaši su završili svoj večernji trening. Sačekao me je Bakula u klasičnom apa-drapa duksu iznenađen što sam ga nazvala Marko. Iako kaže da ne voli da se vraća onome što je bilo juče i priča mnogo o sebi pristao je da za VICE Srbija podeli svoju priču.

Znajući koliko sam precizna u šutu, predložila sam mu da odigramo jednu partiju "Amerikanca" pod uslovom jedan šut za jedan odgovor.

Prvi koš – Prvi koraci

Foto: KSS

“Bavim se sportom od svoje šeste godine tako da se slobodno može reći većinom svog života. Rekao bih da je sport aktivnost koja sigurno pruža mnogo više od toga što se razvijate fizički. Kroz to iskustvo vi gradite svoj karakter, osećaj zajedništva, težnje ka istom cilju, učite da prihvatate poraz i osećate veliko zadovoljstvo u pobedi. Život svih sportista sastavljen je od mnogo odricanja i napornog rada da bi se dostigao cilj koji je postavljen. Vrlo mali procenat sportista dostigne najviši nivo ali i pored toga vi se konstantno trudite da postanete deo tog procenta, idete svaki dan na trening i dajete sve od sebe čak i onda kada vam nije dan.”

“Iako sam kao većina prvo priželjkivao fudbal, pre nego što sam krenuo da treniram promenio sam mišljenje. Vremenom sam se u mlađim kategorijama izdvajao kao košarkaš koji je obećavao, te sam počeo da idem na treninge i kampove gde selektuju bolje igrače Srbije u mlađim kategorijama. Na klupskom planu kao mlađi sam igrao na regionu Beograda do 16. godine, dok nismo ušli u prvu ligu Srbije za kadete. Sa 18 godina sam zaigrao za 3x3 reprezentaciju Srbije u kategoriji ispod 18 godina, gde smo izgubili u četvrtfinalu Evropskog prvenstva. Nakon toga odlučujem da odem u italijansku seriju C, gde se već nalazim treću sezonu. Prvo je to bio Napulj, zatim Kalabrija i sada sam na Siciliji.

Drugi koš – drugo samopouzdanje

„Ne znam šta je tačno doprinelo tome da u celom ovom procesu imam manje samopouzdanja. Našao sam se u situaciji gde sam pre toga bio kapiten u svom klubu, vodio tim i igrao prosečno 30 minuta, a zatim se situacija promenila. Jednostavno mi je bilo teško da prihvatim tu činjenicu i odgovorim sebi šta je tačan razlog za to, samo znam da nisam nisam više igrao koliko sam smatrao da zaslužujem. Nakon toga sam prešao u drugi klub gde sam opet osetio da nisam „korišten“ koliko je trebalo da budem i zbog toga sam želeo da promenim situaciju u kojoj sam se nalazio.

„Jednostavno počnete da mislite kako niste dovoljno sposobni da dostignete taj nivo koji želite. Možda je to stvarno zbog nepravde koja smatram da se događala prema meni ili sam samo počeo da preispitujem svoje sposobnosti. Svakako da je to uticalo da izgubim neke orijentire u svom životu i prestanem da verujem u svoju igru. Međutim i pored toga, i kada nisam verovao u sebe, uvek sam odlazio na treninge. Smatram da tada možda nisam imao mnogo izbora. Činilo mi se da je ponuda u Italiji, iako u slabijoj ligi definitivno imala više potencijala za mene od ostajanja u Srbiji.“

Treći šut – treća sreća

“Odluka da odem u Italiju se desila tako što sam jednog dana sreo u autobusu druga sa kojim sam nekada igrao basket u kraju. On mi je ispričao kako je prošlu sezonu igrao u italijanskom klubu na Siciliji i zaljubio se u nju. Tražio sam mu broj od menadžera, on mi je u roku od nedelju dana pronašao novi klub, a ja sam prihvatio tu ponudu želeći da napravim neku promenu. Naravno da mi nije bilo lako da odem u nešto potpuno nepoznato ali jednostavno nisam želeo ceo život da se pitam - „Da sam prihvatio ponudu možda bih mogao da postanem košarkaš“. U roku od par dana sam otišao na probu i bio primljen. Tek tada sam dobio neku svest da zapravo više ne igram u Srbiji.”

Četvrti šut – liga naroda

„U Italiji je niži rang lige profesionalniji, zaista se dosta ulaže finansijski, a srpski klubovi nemaju taj novac. Samim tim italijanska serija A (prva liga) je na mnogo višem nivou nego prva liga Srbije, isto važi i za rang nižih liga. Dakle, po mom mišljenju serija C u Italiji na košarkaškom planu može da se poredi sa timovima iz druge lige Srbije. Šefovi klubova žele dosta da ulažu u mlade igrače koji dolaze iz drugih zemalja kako bi podigli svoj klub na viši nivo i zaigrali u boljoj ligi. Takođe, ljudi na Jugu vole sport i zaista prate seriju C na Sicilij. O našoj igri pišu i lokalne i regionalne novine, tribine su uglavnom pune, a javnost je dosta uključena i interesuje se za košarku.“

“CIlj kluba za ovu sezonu je da se plasiramo u Drugu ligu Italije, trenutno smo prvi na listi i mislim da imamo veliki potencijal. Ja igram poziciju pleja, najbolji sam strelac u timu, imam neku konstantnost ali to nije ona konstantost koju ja priželjkujem i koju verujem da mogu da postignem. Mislim da sam trenutno daleko od svog cilja ali može sve da se promeni jako brzo, možda sledeće godine već dobijem bolju ponudu. Moja trenutna ideja jeste da uvedem tim sa kojim igram u seriju B, stavim to u CV i time nađem neku bolju ponudu ili da me neko jednostavno primeti zbog toga što sam kao mladi plej uveo svoj tim u seriju B. Možda klubovi na Siciliji koji su serija A jer u seriji B stranci ne mogu da igraju. Uglavnom iznova i iznova dokazivanje ka sve boljem rangu, pa ćemo da vidimo gde će me to dovesti.”

Peti šut – odgovornost i ludost

„Najteži period je bio definitivno taj prelazak kad sam prve godine došao u Italiju. Zapravo najbolje pitanje je šta mi je te godine bilo lako. Nisam jednostavno bio u elementu u glavi psihički. Prvi put ste daleko od bližnjih od jednog koncepta života na koji ste navikli, počinjete iznova da stičete poznanstva i poštovanje drugih. Prvi put igrate za seniorsku ekipu, navikavate se na novi život, jezik i mentalitet drugačiji od vaše sredine. Bilo je potrebno vreme da se naviknem na to da moram da kuvam, spremam i perem, odnosno na činjenicu da sam ja odgovoran za sve u svom životu. Svako bi voleo da ga posle treninga sačeka hrana na stolu ali realnost je takva da se jelo neće samo spremiti. Međutim prođe dva meseca i to postane rutina.”

“Takođe sam u vezi na daljinu, nije lako ljudi ako se zeznete nekada - da znate. Održava vas neka ludost i zajednička ideja ali iznad svega ludost - zato što ste udeljeni 2500 km i održavate vezu. Viđamo se po 10 dana na svakih mesec ipo. Takođe mojim roditeljima je trebalo dosta hrabrosti da prihvate da im sin ne zna ni gde ide ni kod koga ide. Pogotovo kada sam išao u Napulj i Kalabriju, a na Siciliji sam trenutno u mirnijem porodičnom gradu - Raguzi.”

Šesti šut – La Bella Vita

„Sa druge strane vremenom je počelo da mi prija to što sam se osamostalio, dosta sam radio na sebi, vraćalo mi se samopouzdanje i povećavalo strpljenje. Naravno da je mnogo lakše kada neko radi stvari umesto vas ali na ovaj način učite da organizujete svoje vreme i finansije, vi kontrolišete šta želite i koliko želite. Naučio sam tečno da pričam italijanski jezik, a sledeći cilj su mi francuski, španski i nemački. Studiram Ekonomski fakultet u Beogradu i ne znam ni ja sam kako postižem da budem na budžetu, možda tako što ponesem sa sobom 3 majce i 3 tone kniga. Kada imamo slobodnog vremena spremam se i informišem koliko god mogu da bih u junskom i julskom roku dao što više predmeta - ako mi uspe super, ako ne onda “Jovo NANOVO” što bi rekli moji roditelji.”

Sedmi šut – Sunce VS. Košarka

„Takođe nije neko iznenađenje da mi se mnogo svidela italijanska južnjačka kultura. Uživam na Siciliji i svemu što ona nosi sa sobom, uskim ulicama, tipičnom doručku i starom gradu, jedino što bi mogli da jedu malo manje paste za doručak, ručak i večeru. Za razliku od zapada gde je pretpostavljam brži život, na jugu se samo životari– more, sunce, kafa. Nekad imamo kondicione treninge tako što odemo na plažu i trčimo ili na daskama za surfovanje treniramo noge zbog održavanja balansa i stava. Međutim, bez obzira što ja obožavam more, plažu i sunce žrtvovao bih sve to za bolju priliku u nekoj kišovitoj zemlji. Eh Bože, šta bih ja sve dao za tu košarku, čak i sunce.”

“Prošle godine jesam imao jako dobru sezonu iza sebe, uradili smo maltene nerealne stvari za taj tim ali jednostavno nisam pridobio ponudu iz neke druge zemlje ili iz neke bolje lige. Kasno sam se javio menadžeru, a ponude koje sam u početku dobijao na severu sam odbio jer sam smatrao da zaslužujem više. Pred kraj prelaznog roka došla je ponuda od mog sadašnjeg kluba koju sam maltene morao da prihvatim, smatrao sam da je to pametno da uradim. Svakako gde god da odem, treniram svaki dan minimum po 4 sata, ne znam da li je to dovoljno, verovatno i nije jer uvek može više, ali to svakako planiram da uradim.”

Osmi šut – Nadmudriti sebe ili protivnika

„Ono što mi daje inspiraciju da se borim i dalje jeste moja ogromna želja da budem najbolji u svakoj utakmici, svakom segmentu igre kao i količina truda koju ulažem. Čini me srećnim kad u igri nadmudrim drugog igrača, kada napredujem, čine me srećnim brzine promena i razmišljanje, probijanje odbrane i na kraju naravno to što moraš da daš koš - taj osećaj za šut. Jednostavno želim iz dana u dan da budem što bolji, da napredujem prema finalnom cilju odnosno igranju košarke na vrhunskom nivou. Taj motiv me tera da svakodnevno dajem sve od sebe, trudim se i nadam najboljem mogućem ishodu.“

„Iako moram priznati da me sve ovo čini malo nestrpljivim, zato što se od igrača koji ima 20 godina već očekuje (ili barem ja očekujem) da bude u boljoj ligi ako želi da se profesionalno bavi košarkom. Ne bih voleo da me taj pritisak sputa i nadmudri jer mi je nekada teško da prihvatim zašto grešim. Želeo bih da imam još veće strpljenje za promašaje, da razumem da je to sastavni deo igre i da će svi ti šutevi doći jer za to treniram uvek.“

Deveti š**ut** – Evroliga

“Moja želja jeste da se za 5 godina nalazim u jednom od boljih timova Evrope, da budem konkurentan i igram košarku na vrhunskom nivou. Da li su odlasci u Italiju vredeli znaću ako jednog dana zaigram u Evroligi. Znam samo da se nikada nisam pokajao zbog svoje odluke iz razloga što mislim da je u tom trenutku bila najbolja za mene. Jedna stvar koju bih promenio jeste to što sam najviše gubio prilike u momentima kada sam sumnjao u sebe i verovao drugima koliko vredim tj. ne vredim.”

“Na kraju dana ako ne uspem Brankov most uvek postoji kao opcija haha. Šalu na stranu, jako bih voleo da postanem jedan od boljih igrača na vrhunskom nivou košarke ali ako se to ne dogodi očigledno da nisam dovoljno dorastao tom cilju. Treniram maltene profesionalno i znam da timovi serije A treniraju prosečno kao ja. Verujem da će se šanse pojavljivati uvek iznova i iznova ukoliko ih budem zaslužio jer ovolika želja za uspehom nosi i veliku odgovornost.”

11:9 za Marka

Ipak bi bilo malo sramota da sam pobedila ili bi u tom slučaju trebalo da se bavim košarkom. Ne znam da gubim kao ni pola ljudi na ovom svetu, potrebno je mnogo životnih utakmica da bismo to prihvatili.

„Promašio sam više od 9000 šuteva u svojoj karijeri. Izgubio sam skoro 300 utakmica. Dvadeset šest puta su mi poverili šut koji odlučuje o pobedi i promašio sam. U svom životu grešio sam iznova, iznova i iznova. I to je razlog zašto sam i uspeo”, citirao mi je Bakula Majkla Džordana.