Reklame
seksualno zlostavljanje

Zavisnost nije izgovor za seksualne napade

Slavni muškarci optuženi za serijsko neprimereno seksualno ponašanje stalno govore o "lečenju" kao da je zavisnost od seksa tu na bilo koji način relevantna. E, pa nije.

pisao Maia Szalavitz
07 Novembar 2017, 2:21pm

Prošle nedelje je Kevin Spejsi postao najnoviji slavni muškarac optužen za serijsko seksualno nasrtanje koji je najavio odlazak na lečenje. Kao i drugi pre njega — uključujući Harvija Vajnstina, koji je pobegao na program rehabilitacije kao da je manastir kad je optužen za serijsko zlostavljanje i silovanje — izgledalo je kao da Spejsi traži oproštaj grehova (ili makar želi da stiša oluju) aludirajući na zavisnost u vreme kad je epidemija opioida klasifikovana kao ozbiljna kriza javnog zdravlja. A ako je suditi po poplavi novih svedočanstava o seksualno zlostavljanju širom Amerike, ova dvojica neće biti poslednji.

Ali može li zavisnost biti izgovor za zloupotrebu moći — i konkretno za seksualne prestupe kao što su oni za koje su optuženi Spejsi i Vajnstin? Zavisnost od seksa nije priznata u Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja (DSM-5) i ostaje predmet žučne rasprave. A čak i da seks zaista može da bude adiktivan, ne postoji oblik zavisnosti — bilo da se radi o seksu ili nekom drugom obliku — koji zapravo objašnjava (a kamoli služi kao izgovor) za seksualno nasilje. Razlog je jednostavan: zavisnost ne pretvara inače bezopasne ljude u nasilne grabljivce.

Za početak, neuronaučnica Nikol Praus sakupila je značajnu količinu dokaza koji u pitanje dovode samu ideju zavisnosti od seksa. Kao bivša naučnica-istraživačica sa UCLA i skorije osnivačica Liberos-a, nezavisnog istraživačkog instituta za seksualnost, njen rad sugeriše da se ono što zovemo zavisnošću na više načina ne uklapa u trenutno prihvaćeni model zavisnosti. Kod svake druge zavisnost koja je proučavana — uključujući kockanje, koje, poput seksa, ne traži uzimanje supstanci sposobnih da fizički izmene mozak — ljudi pokazuju ono što se tehnički zove "reakcija na nadražaje". Na primer, kad ljudi zavisni od ubrizgavanja droga vide sliku igle, oni generalno reaguju mnogo jače na nju nego na nešto što možda ne asociraju sa dejstvom opijata. Reakcija je često žudnja za drogom. Ista intenzivna reakcija dešava se kod kompulzivnih kockara kad vide stvari kao što su točkovi ruleta.

Ljudi koji tvrde da su zavisni od seksa, međutim, kao da imaju suprotnu reakciju. "Simboli navedene zavisnosti, seksualne slike, izazivaju manju moždanu reakciju od kontrolnih simbola", rekla mi je Praus. Ako ovi rezultati nastave da budu potvrđeni, oni ozbiljno podrivaju ideju zavisnosti od seksa.

Druga često navođena razlika između zavisnosti od seksa i droge jeste pitanje simptoma apstinentske krize. Ali budući da zavisnost od kocke i zavisnost od kokaina podrazumevaju malo znakova fizičke krize posle prestanka, za većinu eksperata ta razlika nije dispozitivna. Konačno, tu je pitanje da li zavisnost od seksa podrazumeva gubitak samokontrole, koji je, prema kriterijumima iz DSM-a, zajednički za mnoge zavisnosti. Štaviše, objasnila je Praus, ljudi koji tvrde da su zavisni od seksa "žale se da imaju osećaj kao da nemaju kontrolu nad sobom, ali pokazuju bolju kontrolu nad svojim seksualnim nagonima u laboratorijskim studijama od ljudi koji nemaju taj problem."

Važno je napomenuti da Praus ne tvrdi da se ljudi koji osećaju da su zavisni od seksa ne muče ili da im nije potrebna pomoć — samo da njihovom stanju ne odgovara model zavisnosti. A povećavanje stigme i izlaganje duhovnim i apstinentskim programima koji nisu realistični niti efikasni zapravo bi moglo više da šteti pacijentima.

Džoš Grabs, vanredni profesor psihologije na Državnom univerzitetu Bouling Grin u Ohaju, svoje je istraživanje zasnovao na ukrštanju seksualnosti, moralnosti i religije. Njegovo istraživanje je pokazalo, na primer, da čovekovo verovanje da je korišćenje pornografije amoralno i njegov stepen religioznosti imaju mnogo više veze s njegovim uverenjem da je zavistan od pornografije od pravog stepena njegovog korišćenja pornografije.



Grabs je skloniji da kompulzivno seksualno ponašanje etiketira kao zavisnost od Prausove. "Za neke ljude, seksualno ponašanje može da postane toliko nekontrolisano da praktično izgleda i funkcioniše kao zavisnost, baš kao i kockanje", rekao mi je on. Dodao je i da je rad Prausove fascinantan, ali misli da nam je potrebno više podataka da bi se definitivno dokazalo da seksualna kompulzivnost ne odgovara modelu zavisnosti.

U svakom slučaju, bez obzira da li je zovete seksualna kompulzivnost ili zavisnost, i Grabs i Praus se slažu da ona nije relevantna prilikom optužbi za serijsko zlostavljanje ili napastvovanje.

"Ne postoje dokazi da su seksualno zlostavljanje ili seksualno napastvovanje povezani sa navedenim obeležjima seksualne zavisnosti", rekla mi je Praus. "Na primer, ljudi koji napastvuju generalno se ne osećaju kao da nemaju kontrolu [kao oni koji su zavisni] — već zlostavljanju ili napadu pribegavaju upravo zato što osećaju da drže stvari pod kontrolom."

Štaviše, veći deo stigme povezane sa modelom zavisnosti potiče od načina na koji se taj koncept često koristi kao izgovor za svaku vrstu lošeg ponašanja — i načina na koji se rehabilitacioni centri doživljavaju kao mesto za započinjanje restitucije i pokajanja. Tome ne pomaže činjenica da je većina američkih centara za rehabilitaciju zasnovana na modelu 12 koraka, gde se učesnici ohrabruju da se prepuste "višoj sili", izvrše "moralni inventar", zatraže od Boga da ukloni njihove "karakterne manjkavosti" i iskupe se pred onima kojima su naudili. Činjenica da je veliki broj rehabilitacionih centara u prošlosti koristio degradiranje i kaznene taktike koje podrazumevaju da su učesnici egoistični manipulativni lažovi takođe ide na ruku ideji da je zavisnost zapravo greh.

Ali zavisnost zapravo ne izaziva zombijevsko ponašanje, kada inače normalni ljudi postaju sposobnosti za bilo šta — bez obzira koliko to štetno po druge bilo — kako bi zadovoljili svoju kompulzivnost. Ogromna količina podataka pokazuje da ne samo da većina zavisnika poseduje stepen samokontrole nad svojim ponašanjem, već i da nije nužno da budete loša osoba da biste postali zavisni.

U međuvremenu, većina ljudi sa zavisnošću koji čine zločine rade to da bi mogli sebi da priušte udovoljavanje zavisnosti — a u slučaju heroinske zavisnosti, većina je počela da čini druge zločine pre nego što je postala zavisna; zavisnost je to ponašanje samo pogoršala. Ali za ljude koji sebi mogu da priušte onoliko droge koliko žele, zavisnost ne pretvara, recimo, bogate biznismene u kradljivce po prodavnicama ili ulične pljačkaše. Kriminalitet se ne pojavljuje u vakuumu čisto od upotrebe droga.

Isto tako, iako alkohol navlači otprilike proporcionalno istu količinu korisnika kao heroin ili kokain, viđamo relativno malo zločina počinjenih da bi se došlo do novca za piće. Činjenica da je legalan znači da je čak i alkoholizam generalno dostupan većini ljudi. A ideja da zavisnost ljude pretvara u kompulzivne lažove takođe nije potkrepljena: ljudi sa zavisnošću o svojim iskustvima govore jednako iskreno kao i bilo ko drugi kad mogu da ostanu anonimni ili se ne plaše da će zbog toga biti kažnjeni.
A što se tiče nasilnih zločina koji se obično — ali ne i uvek — vezuju za ilegalnu upotrebu droga: studije pokazuju da je velika većina povezana sa ilegalnim tržištem droga, koje nema pristup sudovima ili regulatornim telima kako bi rešavali sporove. Drugim rečima, najveći deo zločina čine dileri i povezani su sa ilegalnošću droga, ne sa njihovom farmakologijom ili dejstvom na ljude sa zavisnošću. A ljudi sa zavisnošću koji se upetljaju u nasilne zločine obično su izloženi nasilnim iskustvima u ranoj fazi života, poput zlostavljanja dece.

Zavisnost onakva kakvu je poznajemo praktično pogoršava i oslobađa postojeće probleme, umesto što pretvara obične ljude u čudovišta.

Imajući u vidu da se seksualna zavisnost često modeluje po zavisnosti od droge — ili čak drugim tipovima kompulzivnosti koje na sličan način štetno utiču na proces donošenja izbora — bilo bi neverovatno kad bi ona vodila do većeg gubitka kontrole nego u slučaju, na primer, heroina ili kokaina. Naravno, seksualna zavisnost može da vas navede da više trošite na prostitutke ili striptiz klubove ili ekskluzivne tipove pornografije. Može da vas izoluje od vaše porodice, uništi vaše postojeće veze i možda vas čak finansijski uništi. Ali vas neće naterati da počnete da zlostavljate — a kamoli silujete ili na neke druge načine seksualno napastvujete — druge.

Ako je Amerika ozbiljna u nameri da pomogne ljudima sa bilo kakvom vrstom zavisnosti — i da skine stigmu sa tih poremećaja — preko potreban razgovor o seksualnim napadima i drugim zlostavljanjima mora da bude odvojen od razgovora o zavisnosti i rehabilitacije. Ako neko ima istinsku zavisnost a sklon je i užasnom ponašanju, ta zavisnost mora da se leči kako bi se zauzdalo ono drugo ponašanje. Ali to ne znači da je zavisnost dovela do drugog problema ili da ga opravdava — i ne znači da vas rehabilitacija lišava vaših grehova ili da treba da postane neka vrsta mesta za kajanje ili iskupljenje.

Još na VICE:

Sve gadosti koje je Harvi Vajnstin navodno radio u Miramaksu

Odgovorila sam muškarcima koji me seksualno uznemiravaju na Instagramu

Ljudi iz Srbije kojima su ukrali identitet na internetu