Autor svih fotografija: Manuel Nieberle

Obišli smo kontroverzni klub za bogataše u kom je ženama zabranjeno da govore

Žene u minhenskom Contenance Club govore samo kada im se muškarac prvi obrati, a članarina košta oko milion evra godišnje.

|
jan 30 2018, 8:50am

Autor svih fotografija: Manuel Nieberle

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Nemačka.

U šest popodne nalazim se sa nemačkim biznismenom po imenu Mihael*, na parkingu nedaleko od Trga Terezinvise u Minhenu, gde se milioni ljudi okupljaju svake godine povodom čuvenog Oktoberfesta.

Mihael se ne zove stvarno Mihael; nije želeo da se javno identifikuje jer je prethodnih par meseci već bio žrtva negativnog publiciteta. Pažnju javnosti privuklo je njegovo carstvo ispod parkinga, četiri metra ispod mojih nogu – prava mala palata osvetljena blistavim lusterima, ukrašena pompeznim rokoko nameštajem koji kao da je deo neke operske kostimografije.

Mihaelov privatni klub za gospodu po imenu Contenance Club počeo je sa radom u decembru 2017., ali trenutno je otvoren samo za privatna okupljanja. Mihael se nada da će uskoro privući dovoljno novih mušterija da bi klub bio otvoren svakog radnog dana.

Mihael nam otvara vrata

Arhaični izraz contenance na francuskom označava umerenost i uzdržavanje, ali Mihaelova vizija je nešto sasvim drugo. Želi da njegov drski glasni klub postane utočište za uticajne bogate muškarce u društvu lepih žena – koje će po klupskim pravilima smesti da progovore samo pošto im se neko drugi obrati.

Privatni klubovi za gospodu počeli su da se otvaraju po Londonu u 17. veku, kao ekskluzivni prostori za pripadnike visokog društva. U Nemačkoj ovaj koncept nikad nije profunkcionisao na taj način. Za razliku od Mihaelovog, nekoliko drugih klubova postoji u ovoj zemlji ali ne kao neukusno uređene pećine za bogataške žurke. Upravo to je privuklo negativne medijske komentare i gnev javnosti po otvaranju Countenance Club. Želela sam da vidim da li klub takvu reakciju zaista zaslužuje.

Stepenište Contenance Club-a vodi četiri metra ispod zemlje

Malo posle šest, Mihael otvara vrata i izlazi na parking gde ga čekam. Nosi isključivo crnu odeću – prilično mu dobro stoji, ali pogled mu je umoran. U društvu je svog ivent menadžera, crnomanjaste žene od dvadesetak godina koja nije želela da mi se predstavi.

Na brzinu se upoznajemo, a onda me Mihael vodi u klub. Prvo što mi privlači pogled je ogromni luster koji visi sa plafona. Sa jedne strane glavne prostorije nalazi se plava sofa natpisom Beluga izvezenim zlatnim slovima. „To je jedna vrsta kavijara“, objašnjava Mihael kao da ne znam, i vodi dalje niz stepenice. „Sto grama, tristo evra“, nastavlja on. „Meni se već smučio, ne mogu više da ga jedem.“

Sprat niže nalaze se četiri prostorije od ukupno 400 kvadratnih metara. Zidovi su od cigle, tavanica je u obliku kupole. Mihael planira da ovde napravi bar koji će služiti ostrige i Kobe teletinu. „Kobe je neviđenog ukusa“, kaže on. „Meso se ceo dan gnječi i masira.“

Sa zidova vise ogromne slike – prizori Poslednje večere, nagih anđela, i žene koja u vazduhu opšti sa trojicom partnera. Mihael kaže da je za svaku od ovih slika potrebno po mesec dana; radi ih jedan student slikarstva iz večernje škole.


O Mihaelovom privatnom životu znam samo da ima 63 godine i da je iz Minhena. „Publicitet više ne jurim“, kaže on. Ipak mu je drago da ga pamte kao „prijatelja bogatih, slavnih, i lepih ljudi.“ Uporno pominje nemačke muzičare, glumce, i druge javne ličnosti – na primer, kaže da je Borisa Bekera upozorio da mu izbor prve žene nije bio najbolji.

Seli smo na kauč u budućoj pušionici, u kom planira da članovi jednog dana gledaju prenose fudbalskih utakmica. Trenutno je koristi kao skladište za apsurdnu količinu zlatno tapaciranih sofa. Duboko zavaljen, otkriva mi da nije uložio sopstvena sredstva u klub. Glavni investitor je njegov prijatelj, a Mihael lično je samo sklopio nekoliko sponzorskih ugovora sa proizvođačima šampanjca i votke.



Ipak, za koncept i dizajn je sam zaslužan. „Nisam koristio dekoratera“, kaže ponosno. „Već pet godina sanjam o ovom prostoru.“

Mihael ne želi da mi otkrije koliko članova klub trenutno ima, ali kaže da prima po dva nova zahteva svakog dana. Nedavno je, hvali se on, sin jednog čuvenog fudbalera izrazio želju da ga prime u klub. Ako mu zahtev budu prihvatili, moraće da plati godišnju članarinu negde u rasponu od 10,000 do 1,000,000 EUR. „Za ceo milion, u klub ćemo ga dovoziti privatnim letom sa bilo koje lokacije u Evropi“, obećava Mihael.

Früher lagerte eine Brauerei hier Bier. Jetzt will Michael Kobe-Rind und Kaviar servieren

Širok raspon cena odraz je kvaliteta usluge: što se manje plati članarina, to će teže biti rezervisati prostor za određeno veče. Mihael objašnjava da bogataši ne vole liste čekanja, pa se nada da će biti spremni da dodatno plate za prioritetni status. „Običnim ljudima“, kaže on, pristup neće biti dozvoljen. „Previše se žale. Ne treba mi gost koji će da sedi sam celo veče, cirka jednu koka-kolu, i mršti se na ostale.“

Mihaelova misteriozna menadžerka zadužena je za angažman animir-dama. U jednom nemačkom tabloidu nedavno su objavljeni kriterijumi koje žena mora da zadovolji kako bi dobila posao: mora imati bar 1.75 cm visine, najviše 35 godina, najviše 60 kilograma, i nula partnera.

Mihael kaže da su ti standardi navedeni samo u širokim crtama. „Evo ja“, ističe njegova saradnica, „i sama imam više od šezdeset kila.“ Mihael dodaje da „žene ovde samo treba da budu elegantne i seksi.“

Šampanjac će se u baru služiti uz ostrige i teletinu.

Nedavno je jedna manekenka odbila da radi za Contenance Club. „Nije joj dovoljna bila dnevnica od 200 evra“, kaže Mihael zapanjeno. Po njemu, nema žene koja ne sanja o skupim cipelama i Guči tašnicama, do čega se najlakše dolazi preko bogatog muškarca. „Devedeset posto žena se već prostituiše ovako ili onako“, objašnjava on.

Ipak, želi da naglasi da nije u pitanju seks klub. „Pogledajte okolo – nigde nema kreveta. Devojke će biti plaćene da strogo nadziru jedne druge, nećemo tolerisati one koje se nude gostima. Za tako nešto sledi otkaz. Jedno pravilo je posebno strogo: hostesama je zabranjeno da iniciraju razgovor sa gostima. Iskreno govoreći, mislim da nam i nije neophodno to pravilo jer normalna žena tako nešto nikad i ne bi uradila.“ U zamenu za ovu učtivu tišinu, Mihael kaže da radnicama nudi mirno radno okruženje; obezbeđenje će uvek biti nadomak ruke kako bi sprečilo previše navalentne goste.

Mihaelova omiljena prostorija u klubu je Bavarska odaja. Na staklenom stubu nalazi se bista Ludviga II Bavarskog, „Ludog kralja“ koji je u 19. veku sagradio kičasti zamak Nojšvanštajn. Mihael kaže da mu ne smeta što ljudi kažu da mu je dizajn enterijera neoprostivo banalan. „Dva miliona ljudi svake godine posete Nojšvanštajn“, replicira. „Jesu li svi oni banalni govnari?“

Contenance Club nije baš Nojšvanštajn – više neka pozlaćena pećina posuta šljokicama – ali poređenje je za Mihaela jasno. „Ja sam monarhista“, ističe on a zatim opisuje divote jednog drugog dvorca Ludviga II: Herenkimze koji karakterišu žičare, niski stolovi, i kitnjasta dekoracija. „Ja sam isto sanjar, ludak“, priznaje on ponosno.

Pušta muziku – Štrausa, Also Sprach Zarathustra. Zaratustra je iranski filozof iz šestog veka koji je, po Ničeu, sišao sa planine kako bi ljudima objasnio da postoje viši ciljevi ka kojima treba stremiti.

Sledi Bočeli; Mihael počinje da pevuši podignutih ruku, kao da nastupa pred publikom iako smo prisutne samo ivent menadžerka i ja. Ubrzo prestaje da peva i samo nasumično podvriskuje uz pratnju muzike. Pitam ga da li je sve u redu, a on kaže „Ma jeste, ja samo volim tako malo da se zezam. Da ljudi u mom društvu nikad ne znaju šta da očekuju.“

U Bavarskoj odaji nalazi se bista Mihaelovog idola, „Ludog kralja“ Ludviga Drugog.

Jasno je da Mihael želi da asocira svoje okruženje sa lepotom, ekskluzivom, i glamurom – ali rekla bih da je uglavnom promašio temu. Klub ostavlja utisak relikta iz nekog drugog doba, u kom muški pogled na svet nikad nije dovođen u pitanje, a žene su bile samo objekti kojima su se uljudno otvarala vrata, nikako ozbiljni sagovornici.

Mihael je odnedavno i na Instagramu. „Tamo razne polugole žene kače svoje slike“, kaže on. „ali kad bi im na ulici prišao muškarac i pozvao ih kod sebe, ili im čak samo udelio kompliment, rekle bi da nisu od takvih devojaka“. U ovom čudnom svetu u kom žene imaju pravo da biraju partnere, Contenance Club je utočište za svog vlasnika.

Mihael gasi muziku. Odjednom mu se žuri – treba da dođe još jedan reporter kako bi slikao „najskrovitiju lokaciju u Minhenu". Prati me do parkinga; pitam ga da li očekuje da mu posao krene. „Naravno“, odgovara on. „Ali i ako ne krene, biće nam bar zabavno.“

JOŠ NA VICE.COM:

Bogatašima je stvarno neprijatno koliko su bogati

Pričali smo sa tipom koji prodaje zgradu SFRJ-a u Njujorku za 50 miliona dolara

Tražeći ljubav sa otmenim, napaljenim svetom na večeri „Elitno zabavljanje“ u Londonu

Više na VICE
Vice Channels