Reklame
Film

Da li je 'Almost Famous' u stvari sranje od filma

Prisećamo se priče o mladom rok-žurnalisti u režiji Kamerona Kroua.

pisao Frankie Caracciolo
09 Novembar 2017, 2:16pm

Fotografija: Dreamworks

Dijagnoza glasi: rokenrol je umro. Vreme smrti je 1973. godina, ista ona u kojoj je postao kul. Tako kaže Lester Bengs, rezignirani muzički kritičar koga u Almost Famous tumači Filip Simor Hofman. Ovaj lik je mentor Patrika Fugita u ulozi mladog protagoniste Vilijama Milera, koji kroz ceo film pokušava da dokaže da stariji kolega nije u pravu.

„Znam te ja dobro. Definitivno nisi kul“, kaže Bengs Mileru pred kraj ovog pseudo-biografskog filma kog je 2000. godine snimio Kameron Krou, dok novinar-tinejdžer pokušava da se oporavi od profesionalnog razočaranja i slomljenog srca. Realno je u pravu, ali Bengs nastavlja da priča da bi nagradio kako Milera tako i gledaoce sentimentalnim iskupljenjem: „U ovom bezvrednom svetu, jedino što vredi je ono što si spreman da podeliš sa nekim u trenutku kad nisi kul.“

Za početak, vredelo bi prisetiti se da je u ovom filmu Čehovljeva puška Rolling Stone. Ne može se petnaestogodišnjem mladiću pružiti prilika da napiše reportažu za naslovnu stranu časopisa koji postavlja standarde muzičke industrije, osim ako se do iznemoglosti ponavlja koliko je taj časopis kul. Svi likovi iz Almost Famous klanjaju se pred Rolling Stone oltarom. Čak je i ciničnom Bengsu suzica u oku tok pljuje po časopisu. Rekli bi se da je kapitalistička mašina samlela i tog prekaljenog profesionalca.

U samom filmu, Rolling Stone je uvod u Milerovo bildungsroman iskustvo: ceo narativ zasniva se na ideji da samo jedan izrazito ne-kul klinac može da napiše priču o Stilvoteru, o svetu gracioznih rok zvezda, i o lepim ženama koje ih okružuju. On je za sve njih kriptonit, što su duže u njegovom društvu to više sazrevaju. Vilijam Miler se izlaže svetu rokenrola da bi primorao odrasle ljude iz tog sveta da se uozbilje.

Uloga frontmena u fiktivnom bendu Stilvoter poverena je skejteru-glumcu Džejsonu Liju, koji se kroz ceo film suočava sa zgodnim gitaristom Raselom Hemondom (Bili Kradap) čija je jedina mana što pred kraj razvije grižu savesti. Film prati mužjačko nadmetanje ove dvojice muzičara dok su ostali članovi benda praktično statisti. Bubnjar progovori tek posle dva sata i četrnaest minuta, samo da bi rekao „Ja sam gej, jebiga!“ i zatim ućutao sve do kraja.

Prvog menadžera benda glumi Noa Tejlor, danas najpoznatiji po tome što je odsekao ruku Džejmiju Lanisteru u „Igri prestola“. Drugog menadžera tumači Džimi Falon, u to vreme sa SNL što se lako prepoznaje. Kejt Hadson se proslavila u glavnoj ženskoj ulozi Peni Lejn, lika čije je pravo ime podjednako apsurdno koliko i umetničko. Kao muza gitariste Rasela, ona je savršena žena u očima mladog reportera. Rastrzana između njih dvojice, ona se na kraju odluči da pobegne u Maroko.

Almost Famous se bavi „kul“ fenomenom – kul je ovde sirovina, stanje duha, poza – ali film sam po sebi nikako nije kul. Nostalgični pristup jeste impresionirao kritičare, osvojen je Oskar za najbolji scenario, ali iz današnje perspektive lako je uočiti koliko se loše Almost Famous kotira po modernim standardima.

Te ni po čemu posebne 1973. godine, film umesto „neshvaćenog tinejdžera“ prati doživljaje starmalog štrebera koji lažima ubeđuje odrasle ljude da ga prihvate kao osobu i poveruju mu da ima pojma o bilo čemu. Američki tinejdžeri verovatno ne bi trebalo da toliko često nose radnju filma, ali pop kultura je fascinirana konceptom premudrog pubertetlije. Možda je tako samo u Kaliforniji, ko zna.

Prikazano nam je da je Miler odrastao u jednoj od jelisejsko-kalifornijskih ulica na kakvima smo poslednjih godina pratili odrastanja likova iz Transparent, Palo Alto, i 20 th Century Women. U tim pričama nezadovoljni mladi ljudi takođe se motaju po predgrađu, mršte se na svoje autoritete, izbegavaju odgovornost i gube nevinost. Ipak, ta se deca danas prikazuju kao da poseduju neki unutrašnji svet, kao pesimisti koji tu i tamo nađu poneko mladalačko zadovoljstvo. Miler, sa druge strane, uredno sluša svoju mamu i juri intervju Rasela Hemonda.

Naravno da se Miler ne drogira i ne upušta u vandalizam. Jebao, doduše, jeste: tri od grupi devojaka u pratnji benda zavedu ga ritualno iz čiste dosade. Peni Lejn stoji po strani i gleda, što mladog Milera uzbuđuje skoro koliko i njeno trovanje alkoholom.

Lik Peni Lejn završava svoj razvoj u pomenutom predoziranju alkoholom i pilulama. Miler joj spase život, usput stigne da je poljubi i prizna da je zaljubljen u nju. Nikad manje seksi scena nije snimljena ako ne računamo radove Hodorovskog: Miler sav napaljen gleda dok Peni povraća sedative koje je progutala.

Stariju sestru protagoniste glumi mlada Zoi Dešanel, koja naglašava svaki slog svog teksta. Eksplicitno mu kaže „Bićeš ti kul jednog dana“. Dve decenije kasnije, još uvek čekamo da ovaj film postane kul. Za sada je samo šarena predstava jedna ozloglašenog stila življenja. Baš kao i sam Stilvoter, ova fiktivna stvarnost ophrvana je samoljubljem i solipsizmom.

Ovaj antikvitet iz milenijalske perspektive, možda se sećate, završava se hepiendom za Vilijama Milera. Odrastao je i postao Kameron Krou, da bi četvrt veka kasnije snimio film o samom sebi kao mladom reporteru iz nepostojećeg vremena u kom je sve bilo kul, čak i ako nije.

Još na VICE.com:

Apsolutno mi ništa nije jasno iz trejlera za film "Princ Rastko srpski"

Šta se dešava kad postanete mem

Šta se dođavola dešava tokom ovog intervjua sa Benom Aflekom iz 2004. godine

Tagged:
vice
ροκ
kritika
Recenzija
Kalifornija
Filmovi