Reklame
Музика

Eminemov album 'Kamikaze' je bajati ćorak

Reperov deveti studijski album donosi nam Eminema nezadovoljnog narativom i spremnog da se osveti kritičarima, ali čini se da nije dobro razumeo zver sa kojom se uhvatio u koštac.

pisao Paul Thompson
06 Septembar 2018, 6:00am

Eminem nastupa u Bonaruu. Foto: Jeff Kravitz / Getty Images.

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Ovo je video dugokosokog čoveka po imenu Styxhexenhammer666, koji ima više od 277.000 pretplatnika na Jutjubu i koji, prema Patreonu, zarađuje tačno 4.182 dolara mesečno, što mu izađe 50.184 dolara godišnje bez poreza. On često postuje o okultnom i o svojoj bašti, a u vlogovanje se upustio u kožnoj jakni bez majice ispod. Neću ni pokušati da vam dočaram raspon tema na kanalu Styxhexenhammer666, zato što on šeta od “300 miliona pomoći Pakistanu otkazano zbog odsustva napretka u borbi protiv militantnih snaga” do “Da, moramo da #Zaustavimo predrasude protiv tvoraca sadržaja”, od “U stilu Staljina! ABC i MSNBC izbrisali Farakana sa sahrane Arete Frenklin” do “Moje iskrene ocene filmova iz serijala o Ratu zvezda (Slede spojleri, naravno).” Hvališe se navodno Trampom podstaknutom potrošačkom samouverenošću i postuje video snimke sebe kako jede vojničke obroke (“ovde ćete čuti zveckanje kašike”). Skoro svaki snimak počinje sa “U redu, narode.” Stvari kao što su reklamni modeli naziva “retardiranim”, a stvari poput ovih svojim “književnim delima”. Govori naširoko o “okultnom” i izdaje se za znalačkog političkog buntovnika sa margine; ima skoro 50.000 pratilaca na Tviteru i koristi fid da bi promovisao svoje teme — Flint drže Demokrate i tako dalje — koje su školski primeri republikanskog zamajavanja.

“Levica napada Eminema zbog klevetanja: Recite mi kako vam se to dopada” preteruje već u svojoj osnovnoj premisi. Ima, da se ne lažemo, ljudi kojima smeta što Tyler, the Creator-a Eminem naziva “pederom” na Kamikaze, njegovom devetom albumu, koji je bez najave objavio prošlog vikenda. Ali nema sablažnjavanja na način na koji Styxhexenhammer666 i njegovi gledaoci zamišljaju sablažnjavanje. Nema mitinga roditeljskih grupa i nema spontanih protestnih okupljanja dvadesetogodišnjaka. Neki ljudi vrte glavom na sredovečnog repera, dočekuju da im tvitove Jahu sakupi na gomilu, i nastavljaju dalje sa svojim životima. “Levica napada” posvećuje neko vreme prisećanju na Eminemov komercijalni vrhunac, ali se uglavnom pretvara u tiradu protiv levice — iliti “ne-desnice”, ispravlja se Styxhexenhammer666 — i objašnjava kako ljudi koji prevrću očima na sredovečnog repera dok i dalje izvikuje reč “peder” u etar pokušavaju da “uspostave dominaciju” nad drugima, kako bi borci za slobodu sa desnice bili “nesrećni, jednako kao i oni.” To je već decenijama glavno obeležje američke desnice: ljudi koji se žale kako su osetljive i meke stvari postale skandalizovani su najbezazelnijim napadom. Kamikaze se sada nalazi u svim prodavnicima.

To je, manje ili više, politička klima na koju je osuđen Eminem — i svi mi zajedno s njim. Prošle jeseni je imao iskren i na neki način plemenit pokušaj da se uhvati u koštac sa Trampom, i sa nezanemarljivim delom svoje fan baze koja je glasala za Trampa. Problem je što Revival nije bio mnogo dobar. Njegova centralna pesma o Trampu bila je sva od zašećerenih opštih mesta i Ališe Kijz, okružena pesmama u kojima repuje o guzama na rif iz “I Love Rock N Roll” i/ili repuje o kondomima pocepanim na pola u sprdnji na flou Migosa. Najupečatljivija pesma iz perioda tog albuma nije bila čak ni pesma sa albuma: bila je to a kapela izvedba sa dodele BET nagrada, koja je sama po sebi predstavljala mikrokosmos Eminemovih kreativnih i političkih stanja, ostrašćena, dobronamerna i potpuno robotska. Kamikaze želi da se predstavi kao ispravka albuma Revival — ne izvinjenja za prošli album, za koji Eminem ovde tvrdi da je potcenjen, već napad na sve one koji su se usudili da ga kritikuju. Ali on nam pokazuje Eminema koji je mučno spor u prilagođavanju današnjim vremenima, na mnogo različitih nivoa.

Prvo, imate njegovu fiksaciju reperima koji su mlađi od njega: u različitim navratima on se podsmeva Lil Pampu i pokušava da parodira huk iz “Bad & Boujee” na ponovljeni ritam iz “Look Alive”. Zbog toga deluje matoro i čangrizavo, kao KOD via AARP. Ljudi su već tvrdili da su pop zvezde koje je kasapio na ranijim albumima takođe bile lake mete, ali Britni Spirs i NSYNC su bili masivni pop-kulturni totemi u najmanju ruku u nivou njegove slave, i u toj fazi Em je delovao makar u skladu sa dominantnim vetrovima američkog života. Na Kamikaze, on se sveo na osamljenog čoveka koji se dere u izolaciji. Za koga je, tačno, “Not Alike”— pesma sa Tajem Kitom? U njoj, Em napada Machine Gun Kelly-ja, što u najmanju ruku deluje opterećeno ličnim animozitetom; oponašanje Migosa, s druge strane, izaziva direktnu nelagodu, baš kao i hvalisanje da je inspirisao Hopsina.

Ali tu je i Eminemova očigledna nesposobnost da prepozna način na koji je Internet izmenio našu politiku i naš diskurs. Obećanje digitalnog života bilo je da će demokratizovati informacije i kreativnost — da ćemo svi biti bolje informisani i da ćemo moći da delimo naše kreativne/akademske/ine radove. U stvarnosti, Internet nas je sve pretvorio u političke analitičare. Kamikaze otvara “The Ringer”, frontalni napad na one koji su popljuvali Revival. Postoji bogata tradicija repera koji istom merom uzvraćaju kritičarima, ali ovo je svet u kom Styxhexenhammer666 zarađuje 50.184 dolara godišnje bez poreza. Društveni internet je isuviše izdeljen, sklizak, pun kriptičnog memogovora i reaproprijacije iz zle namere kako bi se digao glas protiv (npr.) XXL da bi on nešto značio. Neke od značajnijih negativnih reakcija, štaviše, potekle su upravo od muzičara koji su radili na Kamikaze: odmah po objavljivanju albuma, Džastin Vernon tvitovao je svoje nezadovoljstvo što pesma na kojoj sarađivao, “Fall”, sadrži dotičnu klevetu. Vernon tvrdi da je tražio da pesma bude promenjena pred njeno objavljivanje, očigledno uzalud. Danas je objavljen video spot za “Fall”; pesma počinje besnim Eminemom koji baca telefon nakon što dobija gomilu notifikacija o negativnim kritikama za Revival, a završava se stopalom koje lomi fizičku kopiju albuma.

I dok je prošle jeseni Eminem bio potpuno tonalno nesposoban da se uhvati u koštac sa Trampom i njegovim pristalicama, na Kamikaze čini se da ne razume zver protiv koje se okrenuo dok je želeo da se suoči sa svojim kritičarima, a njegove pritužbe zvuče histerično i samosažaljivo. Tu je i skeč —omaž Eminemovim ranim radovima — u kom njegov menadžer Pol Rozenberg ostavlja poruku na govornoj pošti s upozorenjem da album koji odgovara kritičarima nije dobra ideja. To bi trebalo da posluži istoj svrsi kao oni njegovi stari skečevi: da Eminema predstavi kao nekontrolisanog buntovnika koga ne mogu da ukrote advokati, ugovori ili društvene norme. Ovde, međutim, to prosto zvuči kao dobar savet.

Kao gotovo svi Eminemovi radovi ove decenije, Kamikaze želi da živi i umre od svog zanatskog umeća: monotona baražna vatra verbalne pirotehnike. Sećate se kad je bio razigran? Nema više otkačenog, promumlanog “I’m triple-platinum and tragedies happened in two states.” Postao je glasan, iritantan i ukočen kao samrtni grč, nabijajući slogove u rigidne obrasce koji postoje radi njih samih. (U drugom skeču, Eminem odgovara na Polov poziv, lažno besan zbog blog posta koji nije razumeo složenost Eminemovog tehničkog rada na Revival.) Eminem je izuzetno talentovani tehničar, ali ove pesme tek neodređeno ukazuju na njegov talenat: na “Lucky You”, na primer, ono što izgleda kao ozbiljni stihovi u kojima Eminem počinje da razmišlja o svom položaju u repu pretvara se u prosečan dabl-tajm. Nema poleta, zabave ni slobode, samo besnog istovarivanja vokala koji su možda, u materijalnom smislu, tehnički precizni, ali su muzički nespretni i prebrzo postaju neraspoznatljivi.

Ne bave se sve pesme na Kamikaze kritičarima i odgovorima na kritike povodom Revival-a. “Stepping Stone” je neprijatno iskreno pismo njegovim drugarima iz D-12, prema kojima oseća ogromnu grižu savesti (i, očigledno, nemali prezir). Nažalost, tu su i tri pesme o vezama — “Nice Guy”, “Good Guy” i tugobna “Normal”, od kojih je najmanje dve trebalo da ostanu duboko u bunkeru: “Normal” je ispočetka glupava i mehanička a onda se pretvara u fantaziju o osveti koja se ne bi našla ni među Eminemovih Top 20, dok u “Nice Guy” neodređeno besni o ženi koja je napustila njegovu kuću u tesnim farmerkama.

Ništa od svega ovoga ne znači da ne možete da se identifikujete s Kamikaze. Ko ove 2018. godine nije opsednut i istovremeno potpuno skrhan našim kanalima komunikacije? Najveći problem s ovim albumom je način na koji pokušava da se izbori sa kritikom, koji nisu ažurirani još od ranih dana Džordža Buša i njegova tehnička rigidnost. A opet, ako samo površno pretražite internet, pronaći ćete ostrašćenu odbranu albuma — protiv uglavnom umišljenih optužbi da je Eminem suviše politički nekorektan da bi preživeo današnje vreme. Ali realnost je da kritike na račun albuma imaju malo veze s tim narativom o političkoj korektnosti koji nameću Eminemovi fanovi. Umesto toga, nema ničeg šokantnog na Kamikaze, ništa što ne zvuči kao okasnelo ponavljanje onoga što je delovalo agresivno krajem devedesetih. Omot je omaž Licensed To Ill, debitantskom albumu Beastie Boys-a, koji je nekoliko svetlosnih godina opušteniji i zabavniji od Kamikaze, a koji je grupa želela da nazove Don’t Be a Faggot pre nego što se opametila i odustala. A bilo je to 1986. godine.

Pol Tompson je pisac iz Los Anđelesa. Pratite ga na Tviteru.

Tagged:
Hip-Hop
Eminem
kamikaze
eseji
Rep muzika