Upoznajte zvaničnu crkvu Dijega Armanda Maradone

El Pibe je, složićete se, jedan od najboljih fudbalera ikada. Ali neki u njemu vide i boga lično.

|
aug 11 2018, 7:23am

Dijego Armando Maradona je po mnogima najbolji fudbaler svih vremena, ali velik je i broj ljudi koji u njemu vide ne igrača nego božanstvo. Ne, ne božijeg proroka ili inkarnaciju nekog starog fudbalskog boga, već...boga lično. Ili, da kažemo bolje, D10S - što je igra rečima za špansku reč "dios" koja znači "bog", a ujedno je i formulisana i kao njegov broj na dresu. Maradona je verovatno čovek sa najfanatičnijim obožavateljima u svetu fudbala, i strast ovih ljudi je predivna koliko i zabrinjavajuća.

Maradona često govori o sebi u trećem licu, ali koliko mi znamo, nikad nije tražio da ga ljuti fakat deifikuju. Međutim, šta je fudbal ako ne religija, i to religija sa najvećim brojem poklonika širom sveta. Pa ako stvari pogledamo tako, onda je Maradona definitivno fudbalski bog. Lako je priključiti se njegovoj crkvi - za mnoge, dovoljna je i samo upotreba "lajk" funkcije na ovoj Fejsbuk stranici.


Crkva me je pozvala u svoje stado pre oko osam godina. Nisam imao neko proviđenje, niti mi je na vrata pokucao misionar koji mi je udelio brošuru. Nije došlo ni do uličnog susreta sa navijačima, niti ništa slično. Ne, ja sam pristupio na digitalni način - neko me je pozvao da postanem član Fejsbuk grupe po imenu "Crkva Maradone".

"Ovo je hram koji ujedinjuje hiljade Maradoninih obožavatelja širom sveta", piše u opisu stranice. "Naša vera je fudbal, a kao i sve religije sveta, i ova ima Boga".

Crkvu su osnovali Alehandro Veron i Ernan Amez, dva novinara koji vode radio program o fudbalu. "Crkva Maradone" dejstvuje primarno preko interneta, i njeni poklonici služe se religijskim superlativima kako izrazili svoju ljubav prema argentinskom velemajstoru. Na Fejsbuk stranici crkve, članovi često dele Maradonine citate, fotografije, te uspomene na njega i klipove njegovih najboljih golova i poteza. Naravno, svi ga oni brane što god ovaj uradi van terena, jer po njihovom shvatanju, ono što je on radio na terenu je božija rabota, te ga obični smrtnici nikako ne smeju osuđivati za bilo šta.

Veron i Amez takođe organizuju okupljanja u gradu Rozariju u Argentini, gde njih dvojica drže "propovedi". Ova religija ima i svoje sveto pismo i svoju verziju deset božijih zapovesti, među kojima su i "obznani čudesa Dijegova diljem vaseljenje" i "voli fudbal iznad svega".

Prisustvovao sam "liturgiji" u Rozariju održane jedne subote u prostorima lokalnog sportskog društva. Na ulazu se osećao miris ćumura i kobasica koje su cvrčale, a uz mene bilo je još i dvadesetak muškarac koji su nosili dresove Argentine ili štogođ slično. Raspon godina u redovima vernika bio je od petnaest do sedamdeset - ako izuzmemo njihovu ljubav prema El Pibeu i tetovaže njegovog lika na svojim telima, ovi ljudi nisu imali bukvalno nikakvih dodirnih tačaka po bilo kom osnovu. U prostoriji je i nekoliko žena, koje mirno igraju karte u drugom kraju iste. Povremeno, one bi uputile par apatetičnih pogleda u našem pravcu, kao da su svesne naših religijskih ubeđenja.


Amez i Veron su brižno spremili sve crkvene relikvije kako bi dosledno proslavili žitije Dijegovo. Bili su tu posteri iz raznih perioda njegove karijere, kopija pehara svetskog prvaka, kao i njegove biografije koje se smatraju crkvenom doktrinom. Jedan član, po imenu Valter Rotundo, je doveo svoje petogodišnje bliznakinje koje se zovu Mara i Dona. Za njih dve, ovo je poseban dan - dan njihovog krštenja. Kao i svi ostali, i one nose plavo-beli dres sa brojem deset na leđima.

"Trebalo bi da zauvek penzionišu taj broj", naglas govori čovek pored mene, koji se upravo sprema da obnovi "Dijegove zapovesti".

"Misliš u reprezentaciji?", pitam ga ja.

"Ne. U fudbalu. Niko više nije vredan desetke", odgovara on.

Iako je aktivnost crkve na društvenim mrežama velika, njihova okupljanja su sporadična. Sve se brzo ugovori na Fejsbuk stranici, a onda Maradonijanci dođu iz daleka i iz bliza ne bi li zajedno učestvovali u zajedničkim obredima. Ipak, utisak je da crkva ima previše čanova. Svi bi malo da ćaskaju o Maradonu, zameze uz pivo i kobaje i odaju počast svome bogu.

"Sve ovo postaje malo suludo", priznaje Veron noć pred krštenje Mare i Done. Teško je uopšte shvatiti da li su Maradonijanci ozbiljna religija, ili puka sprdnja kojoj se čak i Dijego lično podsmeva negde iz Dubija, Moskve ili Karakasa.


Ernan Amez (levo) i Alehandro Veron (desno).

Liturgija ovog puta ne odlazi u produžetke, a o penalima nema ni govora. Nakon onog formalnog dela prelazimo na neformalni, ali i jednako bitan deo - roštilj. Članovi crkve se slikaju sa Marom i Donom, koje su upravo krštene. Devojčice sada nose dresove Argentine sa svojim imenima na leđima, koje je iz Emirata poslao Dijego lično. On, inače, ne dolazi da se druži sa ostalima, ali razume koliko ga njegovi fanovi vole.

Devojčice su naizgled srećne. One misle da je sve ovo igra - što je i logično. Ali njihov otac je mnogo ozbiljniji. Nakon krštenja, on prosi svoju devojku i njihovu majku, i ona pristaje. Ubrzo se sve pretvara u veliko slavlje u plavo-belom, i svi se grle kao da je Argentina upravo dala gol iz penala u poslednjem minutu. Ljudi onda i polako počinju da se razilaze.

Mara i Dona.

Na kraju balade, mi preostali skidamo naše dresove i sedamo za sto, okruženi praznim pivskim konzervama i flašama od vina. Roštilj je odavno ugašen, sunce je na zalasku, a mi? Mi smo i dalje tu, pričamo o golovima, igračima i pobedama. Drugim rečima, jedan običan religijski razgovor.


Više na VICE
Vice Channels