Reklame
zločin

Stručnjak objašnjava zašto neke žene ubiju svoju decu

„Velika većina njih se gorko kajala, i pokušavale su sa time da se nose na bilo koji mogući način.“

pisao Rebecca Kamm
20 Februar 2018, 7:44am

Fotografija: Shutterstock

U aprilu 2018. godine, pedesetjednogodišnja žena iz Brizbejna Marta Krebtri će „žestoko da se bori“ protiv dve optužbe za ubistvo, jedne optužbe za mučenje, i jedne za nanošenje teških telesnih povreda. Njena ćerka sa invaliditetom, Erin, 18 godina, pronađena je mrtva 2012. Njen sin sa invaliditetom, Džonatan, 26 godina, pronađen je prošle godine. Deca Krebtrijeve, tvrdi policija, ostala su invalidi zbog toga što im je majka godinama samovoljno davala lekove.

Teško je zamisliti gnusniji ili neshvatljiviji zločin od ubistva sopstvenog deteta. Ali čedomorstvo nije ništa novo; i drevna i savremena istorija su, nažalost, prepune njega. Čak se i Aristotel zalagao za smrt dece i beba sa invaliditetom, objavivši: „Neka se donese zakon da nijedno deformisano dete ne preživi“.

Čedomorstvo je takođe mnogo rasprostranjeniji zločin nego što mnogi shvataju. Najnoviji podaci iz Australije, prikupljeni posredstvom AIC nacionalnog programa za monitoring ubistva, beleže 30 slučajeva između jula 2012. i juna 2014 (od 32 dečje žrtve, šestoro je bilo staro 18 godina i više).

Analize studija o slučajevima otkrivaju da su očevi koji izvrše čedemorstvo skloniji tome da to učine „slučajno“, i da često imaju problema s drogom i alkoholom, dok majke češće izvršavaju čedomorstvo iz „altruizma“ ili „nebrige“, i imaju problema sa mentalnim zdravljem.

U međuvremenu, u SAD, za studiju koju je 2014. godine objavio Univerzitet Braun, korišćeni su podaci iz perioda od 32 godine, da bi se zaključilo da američki roditelji izvršavaju čedomorstvo 500 puta godišnje.

Jedan od najistaknutijih stručnjaka za materinsko čedomorstvo, dr Šeril Mejer, intervjuisala je na desetine žena koje služe kazne zatvora zbog ubistva sopstvene dece (što je osnova za njene knjige o ovoj temi), u pokušaju da razume njihovu motivaciju. VICE je preko Skajpa pozvao Mejerovu, profesorku psihologije na državnom Univerzitetu u Ohaju, Oho Rajt, da bi je upitao za njeno mišljenje o tome što neke žene dođu do toga da ubiju svoje dete, i da li su one zaista toliko drugačija vrsta od svih nas ostalih.



Intervju koji sledi je redigovan zbog dužine.

VICE: Počeli ste da prikupljate podatke o ženama u SAD koje su ubile svoju decu, i u rasponu od deset godina ste otkrili 1000 slučajeva – to je oko jedno čedomorstvo na svaka tri dana. Kako je došlo do toga da na kraju zapravo intervjuišete neke od tih žena?

Šeril Mejer: Otišli smo u kazneno popravni centar za žene u Ohaju i pitali, „Koliko imate zatvorenica koje su osuđene zbog ubistva svoje dece“? U ustanovi je u tom trenutku boravilo 1800 žena, od kojih je 80 njih je bilo tamo zbog ubistva svoje dece. To nam govori da je dobar deo njih izvršilo čedmorstvo.
Ukupno smo intervjuisali 40 majki. Ostalih 40 nije učestvovalo – očekivalo ih je ili puštanje na slobodu, ili odluka o pomilovanju. Nekoliko njih je odbilo razgovor, ali ne mnogo. Uz pomoć intervjua smo želeli da prikažemo sliku koja nedostaje u podacima. Fokus je više bio na stvari kao što su, „Kako ste zapravo došli do tačke da ubijete svoje dete, posle veoma tipičnog i zdravog detinjstva?“. Ili, „Možda vi niste imali srećno detinjstvo. Šta vas je kod vašeg detinjstva dovelo do toga da ubijete svoje dete?“.

Šta ste naučili o tim ženama, kao osoba, a ne samo kao istraživač? Da li su bile monstruozne, kao što bi se očekivalo?

To je prva stvar koju bih rekla: upustili smo se u to – kao što bi i većina ljudi – misleći da su te žene sigurno čudovišta. A uopšte nisu. Posle prvog intervjua, pomislila sam, ’Vau, neka nam je bog svima u pomoći’.

Prvi intervju sam obavila s ženom svojih godina – i bila je veoma artikulisana. Odrasla je u porodici više srednje klase; veoma je pametna, fokusirana na obrazovanje, kao da je iz moje porodice. A kada je imala 16 godina, spavala je s jednim muškarcem u tridesetim godinama. Zatrudnela je i oni su se venčali. Onda je u roku od par godina rodila troje dece, a njen muž je svake godine morao da se seli zbog posla.

Tako da je imala 19 godina, troje dece, i muža koji je takođe i zlostavljao. Putovali su po zemlji; nigde nije mogla da pusti korene ili stekne nova prijateljstva, a u njihovom društvu je bilo mnogo droge i razmene žena. Konačno ga je napustila i otišla kući, počela da radi na tome da završi srednju školu, i našla je posao. Ona i njeno troje dece su živeli u kući njenih roditelja, u vlažnom podrumu.

U svakom slučaju, u 19. je počela da se zabavlja sa jednim momkom. Jednog dana ga je čekala da dođe kući, a tu je bio njegov mlađi brat, koji je izvadio pištoj i rekao, „Ako sada ne spavaš sa mnom, pred tobom ću ubiti tvoje troje dece“. Silovao ju je i rekao joj, „Ako ikome kažeš za ovo, reći ću da si me ti primorala na to i da je to sa zakonske strane bilo silovanje“.

Bila je ponižena i smetena, i odlučila je da život više nije vredan življenja. Tako da je smislila plan da ubije svoju decu i sebe. Uspešno je ubila svoju decu i pokušala da se ubije, ali nije uspela u tome. Služi tri doživotne robije.

Rekla mi je, „Znaš, kada sam razmišljala o smrti, nisam mogla da zamislim da odem u smrt bez svoje dece. To mi je bilo kao da pokušavaš da umreš, a da sa sobom ne poneseš svoju ruku. Mislim, ona su moj produžetak“. I takođe je rekla, „Morala sam da ih ubijem“. Osim toga, morala bi da žive s ocem koji je ionako bio sklon zlostavljanju.

A ja sam samo sedela zamo i pomislila, ’Bože – da li bi išta od ovoga moglo da se dogodi meni? Apsolutno’.

Da li vam je to često padalo na pamet tokom intervjua?

O da. Čak i kada njihovo detinjstvo nije bilo kao moje, bila sam veoma zahvalna na tome. Jednostavno su imali pogrešne roditelje: prvo pitanje koje bismo im postavili je bilo, „Kakvo je bilo vaše detinjstvo“, A oni bi odgovarali, „Pa, prilično normalno, kao i svačije. Mislim, bila sam seksualno zlostavljana od svoje pete godine, dok nisam otišla od kuće. Ali osim toga, sve je bilo normalno“.

Mi bismo rekli, „Molim? To nije normalno“. Ali njihov pogled na to je bio toliko drugačiji od našeg. Znate već, nismo li srećni što nismo živeli kao oni? Da smo živeli kao oni, nisam sigurna kako bi moj život ispao.

Da li je mnogo majki izgradilo narativ da im pomogne da se nose s kajanjem?

Jeste. Bilo je nekih, ne mnogo njih, za koje je bilo jasno da se nimalo ne kaju. Ali rekla bih da se velika većina njih kaje, i pokušava s tim da se nosi na svaki mogući način. Kao prva žena sa kojom sam razgovarala, o kojoj sam pričala ranije. Naša knjiga se završava njenim citatom:

Mislim da svoje loše strane potiskujem u tolikoj meri da ne moram samu sebe da mrzim. Nema ničeg posebno dobrog, ni ničeg posebno lošeg kod mene. Ja sam okej. Mrzim to što sam učinila, samo to ne mogu da promenim. Pokušavam da idem dalje, i nadam se da u tom procesu neću njihovu smrt izvrgnuti ruglu.

I to je ono čemu se ona okrenula. Žene su bile u različitim fazama pomirenja sa svojim postupkom. Ona je bila veoma napredna u tome kako se nosila s tim, ali neke žene su još uvek bile u nekoj vrsti šoka. Skoro da su u pitanju faze; možete da vidite kako prelaze iz jedne u drugu.

Da li je možda tako zato što je prošlo više vremena od njenog zločina?

Da. Ona je bila u zatvoru već 25 godina. U početku, kada te dovedu tamo, ili se trudiš da odeš odatle, ili to poričeš. Ona je par puta pokušala da pobegne. Ali onda se pomirila s tim da nikada neće izaći i da je zatvor postao njen dom i njena kultura. Znala je da nikada neće izaći.

Kakve obrasce mentalnih stanja žena koje su počinile taj zločin u skorije vreme ste primetili, ako ih je uopšte i bilo?

Pada mi na pamet jedna žena koja je verovatno u svojim dvadesetim godinama. Ona je plakala skoro tokom čitavog trajanja intervjua. Jednostavno, bila je toliko tužna i uznemirena. Nije poricala ono što je učinila, jednostavno je bila stvarno tužna zbog toga što je to učinila i što više nikada neće videti svog sina.

Ali takođe postoje i druge faze: postoji faza kada su jednostavno stvarno besne zbog svog suđenja i sistema. I čak se uopše ni ne fokusiraju na činjenicu da su uradile nešto stvarno loše.

Postoji ta tužna ironija: žene čija su deca umrla zbog nebrige ili napada – na primer, koje su udarile dete, koje padne, pukne mu lobanja i umre – češće dobijaju kraće kazne, ali se kaju najmanje. Mislim da je tako zbog toga što misle da nisu bile odgovorne za to. Znaate, ’Moj otac me je tukao, pa sam i ja tukla svoje dete, i to je samo bio nesrećan slučaj“.

Govorite o kajanju. Šta je sa žaljenjem?

To je kao kod one žene koju sam pomenula, koja je ovde 25 godina: ona je već prošla kroz period ožalošćenosti, i sada pokušava da se pomiri sa sobom. Ona je rekla, „Nadam se da ću ih ponovo videti kada umrem“. Njoj je žao što je to učinila, ali mislim da više ne žali. Tako da bih definitivno rekla da žaljenje usledi prvo; one žale, a onda su posle u stanju da osete kajanje. Kod nje su ta dva procesa bila odvojena.

Zamišljam da bi većina ljudi pretpostavila da su majke koje ubijaju svoju decu sociopate, ali jasno je da to nije slučaj, ako toliko mnogo njih žali i kaje se.

Dve najveće grupe su bile majke koje su ubile s namerom, i majke koje su ubistvo izvršile iz nehata. Naravno, majka koja je to učinila iz nehata nije imala nameru da to učini. To je mama od 25 godina koja ima petoro dece; ona nije završila srednju školu, ne zna kako da bude roditelj; ni sama nije imala dobre roditelje, otac joj nije pružio nikakvu podršku... možda jednog dana starija deca čuvaju mlađu, a majka ode da se javi na telefon, i zaboravi da je dete u kadi, i dete se udavi.

Neke od majki koji ubijaju iz predumišljaja često imaju mentalno oboljenje zbog kojeg ponekad uopšte ne mogu da shvate šta su učinile. One su potpuno mentalno bolesne. Ponekad je u pitanju prolazno stanje, a ponekad nije. Ako je postporođajno, onda je prolazno, i kada ih postporođajna depresija prođe, veoma im je žao i tužne su. Ali u vreme kada su to uradile, nisu se tako osećale, zato što su kada su ubile svoje dete mislile da je njihovo dete đavo.

Žene koje su ubijale s namerom su veoma drugačije od ostalih grupa. One su obično starije. Mnoge od njih su činile velike napore da usvoje dete ili zatrudne. Mislim, često ih opisuju kao savršene roditelje. Uvek je neverovatno kada ljudi posle toga kažu: „Ne mogu da verujem da je ubila svoju decu. Bila je tako dobar roditelj“.

Dakle, od intervjuisanih zatvorenica, majke koje su ubile s namerom često su bile najpožrtvovanije majke. To deluje tako nelogično.

O da. I znate, te žene su sklonije tome da ne ubiju samo jedno dete; sve ih pobiju. Češće ne koriste pištolje ili noževe; uguše ih ili udave, otruju, ili tako nešto. Povremeno vidim nož ili pištolj, ali to ne koriste mnogo često.

Mnoge žene u kategoriji predumišljaja imaju mentalna oboljenja. Suzan Smit, koja je udavila svoje dvoje dece u jezercu, nije aktivno išla kod terapeuta, ali je imala dug istorijat stvarno ozbiljnih mentalnih problema; depresija, samoubilačke sklonosti, i seksualno zlostavljanje u detinjstvu.

I Andrea Jejts, najpoznatiji slučaj čedomorstva koji smo verovatno ikada imali u SAD, koja je očigledno bila mentalno obolela. Imala je ogroman medicinski karton, koji sam ja pregledala. Imala je postporođajnu psihozu, a opisana je kao divna majka. Uvek posvećena svojoj deci. Svi su bili iznenađ