Ko su i šta rade volonteri stranaka na beogradskim izborima

Kažu - omladina je pasivna i nezainteresovana. Samo sebi okrenuta i svojim užicima. Međutim, ovi mladi ljudi daleko su od tog opisa. Uvereni da kao volonteri stranaka mogu da promene Srbiju.

Spremni da u tom smislu dobro povuku, i reklo bi se, čak i žrtvuju, ako ništa drugo, svoje slobodno vreme, a bogami, i da se suoče i sa raznim neprijatnostima - o čemu svedoče nedavni događaji na ulicama, od pretnji, do rušenja reklamnih štandova.

Zanimalo nas je ko su ti mladi ljudi, pitali smo ih da nam objasne svoje izbore i ilustruju očekivanja.

"DA SE NE KRADE"

Dimitrije Gašić, 26-ogodišnjak, koordinator je kreativne produkcije Foruma mladih Dosta je bilo, sa diplomom novinara i medijskog producenta na Univerzitetu Singidunum.

- Oduvek sam imao politički stav, možda i zato što su me roditelji kao dete vodili na proteste - kaže Dimitrije za VICE. Vaspitan je i da bude blizak građanskoj patriotskoj opciji, kao i da razaznaje dobro od lošeg.

A onda se 2010/11 u potpunosti razočarao, kako vlašću, tako i opozicijom. Zapao u vrstu apatije. Sve dok se 2013/14 u Vladi nije našao Saša Radulović, čiji je rad pomno pratio od samog početka - kroz njegov blog i „beskomromisni angažman protiv korupcije i partokratije, zajedno sa Vericom Barać, Miroslavom Milenović i Dušanom Pavlovićem“.

Tada je Dimitrije „dao Vladi šansu“. Nakratko, jer Radulović se uskoro povukao iz državne vlasti.

- Pohađao sam i tromesečnu školu javnih politika gde smo učili, recimo, kako da čitamo budžet, kreiramo javne politike korisne za građane, što bi trebalo da zna svaki građanin - objašnjava Dimitrije šta ga je sve motivisalo.

Pristupio je Forumu mladih, gde su i ostali bili „pozitivni, bez ikakve želje da se okoriste“. Ubrzo je postao i deo press tima stranke.

- Vlast menja – primećujem, sa čim je Dimitrije načelno saglasan, ali ne u slučaju njegove partije čije je osnovno načelo da ne sme da bude krađe. Drugo pravilo je da sve aktivnosti moraju da budu transparentne.

- Uostalom svi članovi su profesionalno ostvareni i nisu kupovali diplome, ali i istinski zgroženi onim što nam se događa, od dvomilionske fontane na Slaviji koja curi, do basnoslovne jelke, i platoa koji puca, a majstori nisu ni otišli - obrazlaže Dimitrije svoje stavove. Naglašava da nema nikakvih benefita da hvali stranku, ni Sašu Radulovića.

Transparentnost koju pominje bila je prisutna i prilikom udruživanja Dosta je bilo sa Dverima. O koaliciji su svi članovi Glavnog odbora zapitani da li se slažu. Interes je bio napraviti i širu platformu politički neokaljanih, ali drugi pozvani na to nisu pristali.

Mlađani Gašić uveren je u pobedu Dosta je bilo, uprkos "izlažiranim ispitivanjima javnog mnjenja". Pod pobedom smatra i ulazak u skupštinsku opoziciju Grada Beograda, odakle će nastaviti da alarmiraju na sve loše poteze vlasti.

Nikakvu konkretnu korist za sebe ne traži, jer „nije tako odgojen“, već će mu dovoljna satisfakcija biti da se stvori „zemlja u kojoj se lepo i rado živi“.

- A ništa nas ne sprečava da to budemo, pod uslovom da se ne krade - naglašava ponovo.

U tom slučaju bilo bi moguće sve što stranka projektuje – uključujući i besplatne vrtiće, udžbenike, gradski prevoz za đake i studente i socijalne penzije za sve starije građane, kaže on.

"PARTICIPACIJA U PROMENAMA"

Todor Kuveljić je sa svoju 21 godinu već dosta postigao - došao do treće godine na dva fakulteta, FON-u i Beogradskoj bankarskoj akademiji, a volonter je SPS-a od sticanja punoletstva. Fin je i uglađen, sa vrlo izraženom osobinom da je „stalno u pokretu“, pa mu je sasvim prirodno učešće u aktivnostima Socijalističke omladine, mitinzima i skupovima.

-Zašto baš SPS? – možda ga malo i provociram vezano za političko opredeljenje, ali Todora ovo ne izbacuje iz ravnoteže.

Bliska mu je levičarska ideologija, kaže, kao i činjenica da socijalisti imaju najobrazovaniji kadar, u šta se i sam uklapa.

- Naprosto ne mogu da mirujem – razlog je zašto se latio aktivizma. Išao je u dve osnovne i srednje škole, muzičku i „običnu“, hokej igrao za reprezentaciju, a već dva leta provodi radeći u SAD, dok se odmah po razgovoru pakuje za Slovačku, Košice, gde je deo studentske razmene Erazmus.

Kada bi morao da poredi državni i privatni fakultet, povoljniji mu je drugi. Kaže da na državnom vlada birokratija i princip forsiranja ispomoći neuspehu, dok privatni idu više na ruku realnim studentskim potrebama. Američki sistem školstva izdvaja to što se obraća pažnja na vanškolske aktivnosti, što je ideal i Todoru.

Što se programa SPS tiče, imponuje mu liberalnost socijalizma za koji se stranka zalaže, ali i insistiranje na rodnoj i ravnopravnosti u svakom smislu, ulaganje u mlade, kao i u IT sektor. Takođe mu godi što ovde nije važan jedan čovek, već što SPS funkcioniše kao koherentna institucija.

- Jeste, često slušam – šta vi hoćete, kad niste ništa uradili, ali, pod jedan, ja i nisam bio u vlasti. S druge strane, volim negativne komentare koji podstiču diskusiju, a to je i deo politike za koju se borim – jednaka prava ljudi da se iskažu – ističe on.

Todor razume to što mladi ljudi često i ne glasaju, „al’ ne bi trebalo da se posle žale“. On voli da participira u promenama, iako dozvoljava da se one ne dešavaju isključivo na polju politike. Svet se menja i kroz humanitarne i ekološke akcije, što je više domen nevladinog sektora, takođe bitnog u napretku države, kaže on.

Ni Todor od svog volonterskog rada „ne očekuje ništa za sebe lično“, jer mu politički angažman i nije prioritet. Usmeren je na završavanje studija, na master „negde preko“ i povratak u Srbiju gde će imati „pristojnu platu“ da može da izdržava buduću porodicu.

- To je minimum socijalne pravde, od čega „ni SPS ne odstupa“ - zaključuje Todor Kuveljić.

"NAJVAŽNIJA JE POLITIČKA SVEST"

Ivan Sudimac, takođe 21-odišnjak, student je engleskog jezika na Filološkom fakultetu. Član je Pokreta slobodnih građana, omladinskog segmenta. Trenutno je aktivan u kampanji, u animiranju glasača ukazivanjem da „nisu svi isti“, za šta kandidate optužuju oni koji mahom na izbore ne izlaze.

- U mladima je velika moć i snaga, oni nisu glupi da ne shvataju koliko su puta bili zloupotrebljeni raznim obećanjima – objašnjava Ivan zašto je za njega najbitnije „posedovanje političke svesti“.

Tek tada se, kaže, mogu očekivati promene.

- Moja cela porodica bila je „žuta“ i svi su rušili Slobu, osim dede koji je bio „Slobin“, a onda su se svi razočarali – priča Ivan već dobro nam poznatu priču.

Sašu Jankovića je pratio kao zaštitnika građana, radostan što ipak postoji neko ko „radi za narod", kako kaže. Stoga ga je i podržao najkonkretnije što je mogao, kao volonter ovog kandidata

na predsedničkim izborima, doživevši „najbolju energiju u životu“. Sinergiju istomišljenika.

Nije bio nenaklonjen ni Đilasovoj kandidaturi, jer ga je najviše poštovao od svih gradonačelnika koje pamti.

- Za razliku od drugih, on je uradio mnogo na polju zaštite trudnica, samohranih majki, podsticao vantelesnu olodnju, renovirao Bulevar kralja Aleksandra, napravio most na Adi - nabraja Sudimac zašto „niko Đilasu ne može da ospori da je vrhunski menadžer“.

- Šta očekuješ ako Đilas pobedi? – pitam i Ivana.

- Evo, čekam da mi se javi Soroš - Ivan odgovara šalom na temu „plaćenih izdajnika“, kako vlast često etiketira protivnike.

- Neću odustati ni ako Đilas ne prođe, jer sve ovo radim iz srca – objašnjava, ovaj put krajnje ozbiljno. Drugačije bi bilo besmisleno (očekivati nadoknadu i beneficije), jer, kaže, Pokret jedva da ima novca za minimum funkcionisanja.

Najprimamljivije u politici Pokreta za Ivana je to što građane smatra važnijim od gradilišta. Grad čine ljudi, a ovi su naši postali nekako sivi, otupeli od laži.

- Kad bi imali priliku da otputuju makar do Budimpešte, shvatili bi gde žive – kaže on. Ivan putovanja smatra svojom najvećom privilegijom koju bi rado podelio sa drugima.

Najviše mrzi manipulisanje neukima, koji su ujedno i „tvoj narod“. Najviše ga boli „okretanje leđa deci“, što radi aktuelni predsednik. Čak je i Milošević pozvao omladinu da sa njom razgovara, a Vučić je ignorisao nakon aprilskih protesta, tumači on svoju izjavu.

- Kad okreneš leđa podmlatku, ti si u velikom problemu – kaže Ivan. Tišti ga i to što mladi napuštaju Srbiju. A on će joj se vratiti nakon završenog mastera u Italiji, jer znanje jezika smatra ključnim bogatstvom svake individue.

"NAJSREĆNIJA KADA MOŽE DA POMOGNE"

-U našoj stranci su svi volonteri, svi sve radimo, od lepljenja plakata do razgovora sa narodom, kod nas nema podele na mlade i stare - kaže 60-ogodišnja Verica Novović, članica Srpse radikalne stranke već 13 godina i tako izlazi u susret mom po malo i začuđenom pogledu.

Jer, jedno je kad si entuzijasta na pragu života, a sasvim drugo ako si mnoge decenije prevalio, a još uvek veruješ da ćeš sopstvenim (besplatnim) pregnućem uticati na sudbinu države.

- Tako sam vaspitana, naprosto moram da oko nečeg budem angažovana, a najsrećnija sam kad mogu nekom da pomognem - gorljivo mi objašnjava zašto su joj „kolegijalnost, solidarnost i altruizam na prvom mestu“ od ljudskih vrednosti.

Verica je diplomirana ekonomiskinja, već duže vreme bez stalnog zaposlenja, u prošlosti cenjena direktorka, a sada – žrtva tranzicije.

- Tranzicija jede svoju decu - kaže Verica praveći analogiju sa revolucijom. Apetitu tranzicije su pogotovo na meti žene, potpuno nezaštićene, ističe Verica.

- Pa, zar ne može malo da pomogne stranka? – ne bih da joj stajem na žulj, al’ me tera moja profesija. Ponekad i priskoči, kaže, ali niti je u poziciji da rešava životna pitanja članova, niti bi ovo bilo moralno, naglašava.

Šta je Vericu privuklo Radikalima? To što se oseća kao ponosna Srpkinja, iako danas Srbi u svetu imaju pežorativnu konotaciju. Kad kažeš da si Srbin, maltene si „priznao“ da si kriminalac, smatra Verica.

Druga je stavka to što SRS "jedina nije uprljala ruke“ u svim tim privatizacijama. Treće i ne manje bitno je „genijalnost lidera Šešelja“, jednog od trojice „najvećih intelektualaca modernog doba, pored Čomskog i Solženjicina". I, najzad, Verici imponuje činjenica što svi članovi stranke mogu da utiču na njen program i politiku.

Nju najviše interesuju socijalna pitanja, pa se oko njih i najviše aktivira, objašnjava pokazujući strateški dokument iz ove oblasti koji je osmislila dok je bila gradska odbornica.

I sad je Verica na listi, ali je lični eventualni uspeh daleko manje zanima od mogućnosti da njena partija participira u vlasti. U tom slučaju će „svima biti bolje“, što je osnovno partijsko načelo.

- "Bolje“ znači i veća radnička prava, i bolji putevi, svima dostupan vodovod i kanalizacija, saniranje klizišta, pristupačni vrtići - ne, oni ne mogu da budu besplatni, to je čista demagogija - uverava me ona.

"HRABROST DA SE PREUZME ODGOVORNOST"

Mina Vacić volontira za LDP od svoje osamnaeste godine, a sad joj je 25. Štaviše, prva stvar koju je učinila sticanjem punoletstva, jeste učlanjivanje u ovu partiju. S jedne stane, odrasla je na idejama koje LDP zastupa, a sa druge – bila je privučena kampanjom „Širi dalje“.

- Još kao srednjoškolka interesovala sam se za politiku, a prepoznala se u vrednostima za koje se LDP zalaže, o otvorenom Beogradu i Srbiji, u kojima živiš ponosan na svoje različitosti bez straha – objašnjava ova još malo pa diplomirana studentkinja odbrane na Fakultetu bezbednosti, koja u slobodno vreme „pasionirano gleda filmove Larsa Fon Trira“.

Iako je za Minu potpuno normalno da se „angažuješ oko nečeg u šta veruješ“, svesna je da se danas svako drušveno-političko delovanje percipira kao borba za ličnu dobit, što ono često i jeste.

- I upravo to je poražavajuće - primećuje. Što, kaže, uglavnom nema ideala, pa se tuđi ideali doživljavaju kao lažni. Pa dođe i do „prozivki“ na ime tih tobožnjih berićeti, jer danas je trend biti “pametniji od drugih”. I prezirati sve i svakoga ko ima bilo kakvu ideju.

- Svaku prozvku pripisujem upravo tome, trendu - kaže. Ona stoga ovakve primedbe prosto zanemaruje. Ni ne trudi se da sumnjičavcima tumači da njoj lična korist nije važna. Jer, ima drugi, „viši“ cilj - podizanje društvene svesti o važnosti bavljenja politikom. I, društvom uopšteno.

- Politička participacija građana je suština demokratije. Političko angažovanje ne samo da je neophodno već je ono i obaveza svakog od nas. Kultura, politika i samoobrazovanje su jedini način da menjamo društvo i sprečimo potpuni sunovrat sistema vrednosti – smatra Mila.

Njen volonterski rad pokriva sve, od stvaranja ideja, do operativnih poslova. Ograničenja u tom procesu davanja za ono u šta verujemo ne postoji ni sa jedne strane. LDP je stranka u kojoj glas svakog pojedinca može da se čuje, kaže.

Čemu se nada nakon 4. marta, pitam i Minu.

- Ne prognoziram, već doprinosim. Kada su posvećenost, dobre namere i dobre ideje vidljivi, rezultat ne može da izostane – odgovara ona.

Očekivanja su joj skromna, ali podrazumevaju sve što Mini treba: da ostane na istom mestu gde je i sada, okružena ljudima punim entuzijazma i hrabrosti da preuzmu odgovornost i menjaju stvari.

"DA NE ŽIVIMO U BANANA-DRŽAVI"

- Ja sam ubačeni element Službe poslat sa jedinstvenim zadatkom da posmatra, uči i prouči – šali se 34-ogodišnji Stevan Banjac, aktivista Inicijative Ne davimo Beograd. Ima više razloga što šalom započinje razgovor: optužbe na račun Inicijative da su Soroševi plaćenici, njegov fizički izgled koji „nikad niko ne bi povezao sa ostatkom po malo i hipsterske ekipe“, i treći, možda i najočigledniji. Banjcu je neposredan način komunikacije u prirodi.

- Pristupio sam Ne davimo Beograd nakon protesta povodom rušenja Hercegovačke u Savamali – objašnjava koliko ga je zabolela nepravda da niko povodom ovog (zlo)čina ne reaguje. Tačnije, zabolelo ga je što „živimo u banana-državi“.

Otišao je u prostorije u Magacinu u Kraljevića Marka koje je Inicijativa tada koristila. Svi su nešto radili, pisali ili oslikavali transparente, pa se Stevan osetio beskorisnim, jer „niti ima lep rukopis, niti ume da crta“. U početku na dužnosti redara tokom demonstracija („pratiš masu i osmatraš potencijalni problem“), vremenom se iskristalisalo koji je Stevanov pravi talenat: moć ubeđivanja.

Svakom priđeš ultra-ljubazno, čak i kad te decidirano odbije, obratiš mu se otvoreno, na način koji može da razume, kaže on. Direktno, bez okolišanja, da razgovor ne bi ostao u plitkim vodama. Govor tela i ono što izlazi iz usta treba da budu jasni i sinhronizovani. Ovakvim pristupom, koji je po malo učio i od koleginice Jelene Joksimović, uz prilagođavanje svojoj naravi, kaže, uspeo je da „obrlati“ čak i izvestan broj SNS-ovaca, komunalnih policajaca, službenika u javnoj upravi… da daju potpise za kandidaturu Inicijative na predstojećim izborima.

„Obrlatiti“ nije prava reč, jer su oni to učinili sa punom svešću, uvereni Stevanovim argumentima. Među kojima je prvi da Ne davimo Beograd želi da uličnu borbu prenese u Gradsku skupštinu.

- Mi želimo da odluke idu iz naroda, a ne da se neprestano nameće sa vrha („iz centrale“) šta kome treba, a šta ne, od broja kontejnera, do mnogo važnijih stavki – tumači suštinu promena na koje Inicijativa poziva.

Ne može sa preciznošću da odgovori šta od svog angažmana očekuje u budućnosti, „jer za nas sve je ovo novo i još se razvija“.

Međutim, jedno je sigurno, kaže - Inicijativu vlast ne bi pokvarila.

- Naša najveća snaga je entuzijazam zasnovan na dobrovoljnosti, a mislim da to ostale stranke zbunjuje, a vala i obeshrabruje - objašnjava Stevan ono što smatra najvećom razlikom između Inicijative i ostalih.

- Da naprosto želimo samo vlast, ušli bismo sa nekim u koaliciju, ali mi hoćemo da se stvari zbilja promene, hoćemo pravdu i jednakost za sve – zaključuje Stevan Banjac. Šta je inače po vokaciji, neće odmah da otkrije, jer bi morao da me ubije ili tako nešto. Rado se koristi citatima iz filmova.

Tako sa rezervom prihvatam njegovu identifikaciju kao „bezbednjaka“, uz očigledan potencijal da bude sve šta mu se poveri, i za šta se opredeli.

"VOLONTERIZAM JEDNAKO ENTUZIJAZAM"

Nevenka Grozdanović i Branislav Vuković su „aktivisti, volonteri, simpatizeri“ pokreta Čuvari Starog Grada“ koji je osnovao aktuelni predsednik ove centralne beogradske opštine. I koji je iznedrio listu „Šta radite bre – Marko Bastać“ za izbore za beogradsku skupštinu.

Iako se čini da ovaj pokret bori prvenstveno za rešavanje praktičnih pitanja, njih zapravo udružuje ideja o transparentnosti mehanizama delovanja.

- Već godinama kancelarije čelnika Opštine Stari grad nemaju vrata, što i simbolički i faktički znači da nema te sekretarice koja bi na uvijene načine sprečila da se sa njima sastanete i iznesete svoj problem – svedoče o nečemu čega su i sami deo na izvestan način.

Nevenka, inače novinarka, zaposlena u Odeljenju za informisanje SO Stari grad, a Branislav, arhitekta, jedan od aktuelnih opštinskih odbornika.

Čini se da ih stvarno žulja ono za šta se ili protiv čega zalažu, jer s puno žara odmah prelaze na tu temu. Oni su za ukidanje komunalne policije čiji bi zvanični posao, kažu, efikasnije obavaljali opštinski komunalni inspektori, kao što je ranije i bivalo, dok im nije ukinuta ova nadležnost.

- Da ne pominjemo da jedino što komunalni policajci rade jeste izbacivanje putnika bez karte iz gradskog prevoza – naglašava Nevenka. Novac za plate tih 3 hiljada ljudi u policijskoj uniformi, trebalo bi preusmeiti na mnogo potrebnije stavke, uvereni su.

Primera radi, za personalne asistente dece sa smetnjama u razvoju.

Bitnije od uspostavljanja „reda“ po autobusima jeste i ustanoviti ko su od gradskih taksista „divlji“ i ukloniti ih sa ulica. Treba ukinuti i JP „Infostan“, jer njihov jedini posao ionako već obavljaju službe preduzeća (Vodovod i kanalizacija, Toplane, Gradska čistoća…) čije račune „Infostan“ samo sabira.

Od „čudnijih“ zahteva izdvajaju potrebu za ombudsmanom za kućne ljubimce, kao i inicijativa da se starim gradskim kafanama da status kulturno-istorijskog dobra. Zašto bi potezali pitanje Kosova, kad ni pitanje metroa nismo rešili, saglasni su aktivisti „Šta radite bre“.

- Koliko se volonterski rad razlikuje od plaćenog, čak i kad su ciljevi isti? – pitam.

- Entuzijazam je mnogo veći nego kad radiš od osam do četiri - kaže Nevenka bez oklevanja.

Sebe vide i u budućnosti kao borce za bolju svakodnevicu žitelja Beograda. Za to da se glas svakog od njih čuje, a potrebi izađe u susret u skladu sa prioritetima i mogućnostima.

"NASTAVITI SA MODERNIZACIJOM"

Vladimira Eraca, 24-ogodišnjeg volontera DS zatičem u sred ulične akcije, na vetrometini u Studenskom parku, pa me vremenski (ne)uslovi sprečavaju da ga podrobnije „izbrifingujem“.

Član je DS od 2015, zašto? Jer mu je uzor Zoran Đinđić, i politički, i moralno. Vladimir je bio relativno mali kad je Đinđić ubijen, ali mu je o njemu mnogo pričao otac, a dosta je „shvatio i sam“.

Prvenstveno, da je DS jedina opoziciona partija sa snagom za promene, zbog svoje „istorije, tradicije i infrastrukture“.

-Ali, vi ste bili na vlasti – konstatujem nešto što često i drugi primećuju.

- Zar vi zaista mislite da sam ja lično, ovako mlad, bio u vlasti, i da sam ja taj „žuti lopov“ koji se tom prilikom nakrao – odgovara mi ono što kaže i drugima, svestan svoje skromne i poštene pojave.

- Na našu sreću, svi zaslužni za negativne etikete već su „preleteli“, pa su oni ti koji bi trebalo da objašnjavaju – dodaje Vladimir.

Od eventualne pobede ništa za sebe lično ne traži, niti očekuje. Navikao da je „uvek u opoziciji“, u svakom pogledu. Privilegija bi mu bila da nastavlja da menja grad. Sa mesta gde se stalo 2014. godine, a pravo ka modernizaciji, kako kaže.

Jedino što želi je da može da normalno živi i radi, kaže ovaj student zaštite životne sredine na rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu.

****

Još koji dan i nastupa izborna tišina, vreme nužno da se presaberemo i razmislimo koja nam opcija najviše odgovara u smislu menjanja budućnosti. Nekom savest neće dati „da bira manje zlo“, ili će reći „ma, svi su isti“. Možda mu ovaj mali vodič kroz razmišljanja volontera, ipak pomogne da se odluči.

Da prelomi.