Reklame
Lični prihodi

Kupio sam stan i upropastio sebi život

Deceniju posle kraha na tržištu nekretnina, još uvek se nosim sa posledicama.

pisao Mike Tunison
25 Septembar 2017, 6:56am

Sa 24 godine, zaposlen kao pomoćni urednik u lokalnom listu sa platom od 35,000 dolara godišnje, kupio sam jednosoban stan od 70 kvadrata u Severnoj Virdžiniji. Bila je 2006., mehur na tržištu nekretnina nategnut do granice pucanja, praktično najgore moguće vreme za ovu kupovinu, pa još u okolini Vašingtona gde su cene bile prenaduvane čak i tokom najboljih godina. Nisam morao da uzmem težak stambeni kredit jer su mi roditelji pomogli, ali odluka je ipak bila spektakularno loša.

Jedanaest godina kasnije još uvek sam prezadužen, banke mi vise nad glavom, ne znam kako da se izvučem iz tog zajeba koji mi je život promenio. Iako se država oporavlja od kraha tržišta 2008., mene finansijska kriza još uvek opterećuje.

Iz današnje perspektive svako može da mi soli pamet po pitanju kobne odluke. Bilo je jasno da ne zarađujem dovoljno da bih priuštio taj stan, a posao novinara nije ni bio poznat po visokim platama. U to vreme se smanjivao broj zaposlenih u štampanim medijima, a digitalni su još uvek bili relativno retki.

Pa ipak, roditelji su me pritiskali da rešim stambeno pitanje. Rekao sam im da neki najavljuju krizu na tržištu nekretnina, oni su to odbacili. Oklevao sam zbog mogućnosti da mi neko ponudi posao u drugom gradu, što u medijima uvek može da se desi. Roditelji su mi rekli da nikad neću imati krov nad glavom ako ga ne budem tada kupio. Danas mi to ništa ne bi značilo ali u ono vreme je po svemu sudeći delovalo na mene. Imao sam 24 godine, predamnom naizgled povoljna prilika, roditelji nude da mi pomognu da se skućim. Kako da ih odbijem?

U to vreme nisam baš imao neku finansijsku disciplinu – još jedan razlog zbog kog nije trebalo kupovati stan – ali računao sam da će mama i tata znaju šta rade; oboje su radili u finansijskom sektoru, tada u državnim službama a ranije privatno. Tih godina su ljudi još uvek imali običaj da na brzinu obrnu nekretninu i uzmu poprilične pare. Računao sam, možda ću živeti u tom stanu par godina, a kad dođe vreme da se selim možda nešto čak i budem zaradio.

Nisam bio u pravu. Danas sam još uvek u istom stanu, ali jedva preživljavam. Nema nikakvih izgleda da ga prodam. Moja hipoteka jedna je od 5.5 miliona potonulih u SAD, što znači da dugujem više novca nego što sama nekretnina vredi.

Nekako sklapam kraj s krajem, radim prekovremeno da ne bih završio na ulici. Zaradio sam skoro pa dovoljno da pokrijem vrednost izgubljenu tokom kraha tržišta nekretnina, ako gledamo optimistično. Posle više od deset godina plaćanja kamata, ideja da ću nekako dogurati do pozitivne nule i osloboditi se stana zvuči mi kao san. Plaši me pomisao da neću ni stići do te tačke, a kamoli do punopravnog vlasništva.

Jasno mi je u koliko sam povoljnijem položaju od većine bio pre nego što je sve propalo. Iako nije bila potrebna kapara, moji roditelji su uplatili depozit od 5,000 dolara – malo koji dvadesetčetvorogodišnjak bi to mogao da izvede sam. Takođe su mi u početku pomagali sa plaćanjem računa; ideja je bila da za koju godinu preuzmem sve troškove. Delovalo je kao smislen plan još 2008., iako je kriza obarala cene za negde 30%. Meni je odlično išlo te godine, zaradio sam šestocifrenu sumu na svom prvom romanu. Nažalost, odatle je sve išlo nizbrdo.

Posao urednika sam napustio 2015. Znao sam da je to rizik jer sam još morao da otplaćujem mesečne rate za stan, plus sve ostale račune, samo od prihoda pisca frilansera. Isprva sam zarađivao koliko i ranije, ali pošto mediji autorima uplaćuju naknade brzinom glečera, obično bih krajem meseca kasnio sa ratom a banka bi me svaki put kaznila sa po 35 dolara. Takvi problemi su se gomilali, praktično ništa nisam mogao da uštedim iako sam naizgled zarađivao dovoljno, a onda su pare prestale da kaplju početkom 2017.

Bio mi je potreban posao od kog mogu da pokrijem mesečna dugovanja, pa sam prethodnih šest meseci radio prekovremeno na dva posla da bih izdržao između mestimičnih autorskih honorara. Ovog leta sam imao niz od 60 radnih dana zaredom, što je bilo taman dovoljno da platim račune. Hranu i ostale troškove pokrivale su mi napojnice. Kad uleti neki neočekivani trošak, i kad mi banka tresne neku kaznu za prekoračenje, išao sam unazad. Danas rutinski kasnim sa uplatama mesečnih rata. Osim ako mi sa neba padne neki čarobni dobro plaćen posao, ne znam kako ću izdržati. Roditelji su mi danas u penziji, tako da čak i kad bih hteo da im se obratim za pomoć nisam siguran da bi mogli da mi izađu u susret.

Ne bih se žalio da banka uzme stan, iako bi mi to uništilo kreditni rejting, bar bih mogao da krenem dalje i zaboravim na sav ovaj užas – ali problem je u tome što su i moji potpisali ugovor pa bi plenidba i njima naškodila. Sprečen da se preselim u potrazi za boljim poslom ili da nekako smanjim mesečne rate, nekako se teturam dalje.

Znam da sam lično odgovoran za stanje svoje karijere. Rado ću priznati da živim van okvira svojih realnih mogućnosti, samo što tu više nemam izbora. Ono što me ljuti je činjenica da posle deset godina uplata nekako još uvek nisam otplatio stan. Nema sumnje da bi bolje bilo da sam ga iznajmio. Morao sam da pozajmljujem od prijatelja, da tražim donacije na Tviteru, da molim banku da mi dozvoli da bar delimično podignem platu koju su mi blokirali. Sramota me je. Zarađujem dovoljno da se tehnički nalazim iznad granice siromaštva, ali čini mi se da je sličan stres konstantnog življenja na ivici.

Prijatelji mi često predlažu da izdam stan, jer su cene danas na DC tržištu apsurdne, ali tu postoje dva problema. Prvo, cena izdavanja ipak nije ni blizu mesečne rate koju plaćam. Drugo, da bih ga izdao morao bih prvo da zamenim podne obloge, okrečim zidove, i ugradim novi klima uređaj pošto je stari otkazao ovog leta. Ništa od toga ne mogu da priuštim.

Početkom godine, jedan od beskrajnih kritičkih tekstova o milenijalsima osvrnuo se na običaj moje generacije da ne kupuje nekretnine. Autor, neki australijski milioner za kog nikad nisam čuo a nadam se da više i neću, kaže da milenijalsi neozbiljno troše, kupujemo avokado na tostu i fensi kafu, umesto da stavljamo paru na paru pa jednog dana uplatimo depozit. Vrlo brzo, onlajn komentari istakli su gde greši: stručnjaci kažu da milenijalsi danas žive skromnije i troše manje nego bejbi bumeri u svoje vreme. Takođe, od krize na ovamo prodavci su se fokusirali na skupocene nekretnine; u ponudi praktično da nema domova koje bi mladi ljudi mogli da priušte.

Ali iz svog iskustva mogu da zaključim da nešto drugo sprečava milenijalse da se okuće: Možda ljudi jednostavno znaju šta rade.

Još na VICE.com:

Najzanimljiviji oglasi za cimere u Srbiji

Neki car iznajmljuje BDSM stan u centru Beograda

Pet sranje stanova u kojima ćeš živeti u dvadesetim