Uspon i pad Mida Hosama, čoveka koji je nekad bio bolji od Zlatana

U svetu fudbala, svašta se može promeniti u roku od svega petnaestak godina. Pogledajte recimo kako je izgledala 2001. u engleskom fudbalu – Lids Junajted, koji su predvodili „mladi lavovi" Hari Kjuel, Li Bojer, Džonatan Vudgejt, Robi Kin i drugi, bio je na samom vrhu tabele. Njukasl Junajted se borio za mesto koje vodi u Ligu Šampionu, a prvi strelac Engleske i Evrope bio je Kevin Filips iz Sanderlenda.

Za to vreme u Holandiji, jedan mladi napadač po imenu Zlatan Ibrahimović krčio je svoj put ka slavi kao igrač Ajaksa. Ali, iznenadili biste se kada bi čuli da Zlatan nije bio onaj od kojeg su navijači amsterdamskog kluba – i celokupna fudbalska javnost – najviše očekivali. Taj čovek je bio dve godine mlađi od Zlatana i davao je duplo više golova nego on. Jer, dvadesetogodišnji Šveđanin balkanskog porekla bio je zaista veliki talenat – ali Ahmed Hosam Husein Adbelhamid, iliti „Mido" za prijatelje, bio je pravo svetsko čudo u najavi.

Mido je stigao u Belgiju kao šesnaestogodišnjak, i odmah zaludeo celu Evropu. Nakon tri godine bio je najpoznatiji Egipćanin na planeti, a njegova „plejboj" reputacija je svakako pomogla. Dok je igrao za Hent, zabavljao se sa mis Belgije što je tabloidima kako u Egiptu, tako i u Belgiji dalo oho-ho materijala za obradu. Midova svadba 2002. prenošena je uživo na egipatskoj televiziji i ostvarila izuzetne rejtinge.

„U Egiptu, Mido je Bog lično", izjavio je svojevremeno Ronald Kuman, tada prvi strateg Ajaksa, nakon prijateljske utakmice koju je četvorostruki prvak Evrope odigrao u Kairu. Obična šetnja ulicama bila je nemoguća misija za mladog napadača, čija je slava, barem u početku, bila dobrano opravdana. „Svi su impresionirani njime. Skauti, tehničko osoblje, svako ko ga je gledao smatra da je on neverovatan talenat", reči su ondašnjeg tehničkog direktora „kopljanika" Lea Benhakera.

Mido i Zlatan debitovali su za Ajaks u sezoni 2001-02 i momentalno na svoj CV upisali duplu krunu. Ibrahimović, čovek koji je otad zavrednio reputaciju napadača koji može svojeručno da reši svaku utakmicu, je odigrao slabu sezonu, uz samo jedan ligaški gol od sredine decembra do kraja prvenstva. Hosam, zato, je prosto briljirao. Postigao je čak deset pogodaka u poslednjih devet utakmica, poslao Zlatana na klupu i bio ključni igrač u Ajaksovom pohodu na titulu koja je osvojena kolo pred kraj. Navijači su ga prozvali „Kralj Kaira".

Kod kuće u Egiptu zavladala je prava fudbalska groznica. „Mido je dnevna tema u svakoj arapskoj ulici. Midovo ime je na usnama svakog muškarca i žene u arapskom svetu. Za Egipćane, Mido je ono što je Maradona za Argentince – možda čak i nešto više", pisalo je u britanskom „Gardijanu" u jednom članku iz 2003.

Zajedno uz krilnog napadača Andija van der Mejdea, Mido i Zlatan bili su glavne meraklije u redovima Ajaksa – tri supertalentovana fudbalera koja su itekako želela da uživaju u svemu što ti status sportske zvezde pruža. Van der Mejde kaže da su Zlatan i Mido voleli da se trkaju po ulicama amsterdamskih predgrađa – Ibrahimović je bio za volanom svog Mercedesa, dok bi Egipćanin na smenu vozio Ferari i BMW Z.

Iako su se Zlatan i Mido dobro slagali, bilo je i perioda koje su obeležile svađe. Tako je Mido jednom u svlačionici gađao svog špic-partnera makazama, zbog čega je kažnjen privremenom selidbom u juniore. „Odvalio sam mu šamarčinu zbog toga, ali nakon deset minuta smo se zagrlili", ispričao je Ibrahimović u svojoj autobiografiji, i dodao : „ono što nisam znao je to da je trener zadržao te makaze kao suvenir, kako bi ih jednog dana pokazao svojoj deci".

I jedan i drugi su takođe voleli da od sebe prave žive legende, u čemu je štampa uživala. Kada su novinari pitali Mida da li njegovoj supruzi prija život u Holandiji, on je momentalno ispalio – „naravno da joj prija. Udata je za mene. Šta tu može da ne prija?". Vrlo „zlatanovski" odgovor, morate priznati.

Možda su dva bećara i bila slični na prvi pogled, ali njihovo poreklo otkriva dosta različitosti. Mido je dete egipatskih bogataša, njegova porodica je jedna od najimućnijih u Kairu, i otac mu je omogućio kvalitetno školovanje u privatnim akademijama. Zlatanov put ka vrhu je počeo iz Rozengarda, geto-pregrađa u Malmeu. „Pivske konzerve, narodna muzika, prazni frižideri i rat u Bosni na TV-u. To je sve što smo imali", njegova su sećanja na taj period.

Dakle, napad Ajaksa su te godine činili jedan klinac iz bogate familije, i jedan iz siromašne. Ni jedan ni drugi nisu trpeli autoritete, i obojici su predviđane velike karijere. Jedan je ispunio ono što su mu prorekli, ali drugi je otišao u kompletno drugom smera.

Nakon odlaska iz Holandije, Ibrahimović je postigao više od 330 golova u takmičarskim mečevima, igrao za šest vrhunskih evropskih klubova i osvojio kamaru titula, kupova i drugih trofeja. Mido, pak, je za deset godina fudbala upisao tek 49 pogodaka, jedan zajam u Barnsli i propali pokušaj da se uklopi u napad sa jednim Karltonom Kolom. Trenutno, Zlatan se oporavlja od teške povrede i planira svoj kam-bek u dresu Mančester Junajteda. Mido? Evo četvrta godina otkako je u penziji.

Midov boravak u Ajaksu trajao je dve godine. Incident sa makazama bio je kap koja je prelila čašu, barem što se tada već očajnog Ronalda Kumana ticalo. Posle Amsterdama, mladi egipatski napadač imao je kratke epizode u Selti, Marseju (gde je stigao da zaigra sa Didijeom Drogbom) i Romi, da bi se izgleda skrasio kod Martina Jola u Totenhemu. Bilo je to samo prividno – nakon „Sparsa", Mido je proveo pet godina lutajući po Engleskoj, igrajući za klubove sumnjivog kvaliteta koji su ga čak i slali u Egipat na pozajmice. Povukao se iz fudbala kao tridesetogodišnjak, potpuno uništen povredama i van svake forme.

Te njegove poslednje godine, tokom kojih je igrao za Midlzbro, Vest Hem, Vigan i Barnsli, nekako su primerenije za prosečnog britanskog napadača nego za čoveka kojeg su svojevremeno zvali „kraljem Kaira". Gde god bi otišao, pratili su ga problemi sa fizičkom spremom i otrovna reputacija. Ništa različtije nije bilo ni u nacionalnom timu – Midov mandat u dresu „faraona" obeležile su razne intrige, svađe sa selektorima i pokušaji iskupljenja i povratka.

Ne možemo sad reći da je Zlatan baš bio cveće, ali trofeji i golovi čvrsto stoje iza njegove karijere. Šveđanin je osvojio zaista svašta otkako više ne nosi crveno-belo – nacionalne lige i kupove, kao i poneki evropski trofej. Mido, međutim, je posle amsterdamskih dana još samo dva puta učestvovao u uspešnim pohodima, i oba puta se to, barem po njega, neslavno završilo.

Tako je 2006. njegov Egipat osvojio Kup Afričkih Nacija, pobedivši u finalnom meču Obalu Slonovače na penale. U nekom idealnom svetu, to bi bila kruna Midove karijere – u realnosti, on je finale presedeo na tribinama, gde je prognan nakon svađe sa selektorom Hasanom Šehatom kada je (po njegovom mišljenju) nepravedno izmenjen. „Dao bih gol da sam ostao na terenu. Izvinjavam se navijačima, ali ne i Šehati", rekao je neumoljivi Hosam u svom prvom obraćanju medijima. Pre finala je ipak skupio hrabrosti za nekakvo polu-iskreno izvinjenje, pa mu je selektor barem odobrio da sme da prisustvuje ključnom meču kao navijač. Ne i kao deo tima.

Midov poslednji „trijumf", da ga tako nazovemo, došao je četiri godine kasnije. U Midlzbru više nije bilo mesta za njega, ali je onda intervenisao njegov stari jatak iz Totenhema Martin Jol, ponudivši mu da odigra sezonu u Ajaksu na pozajmici. Prve nedelje povratka u „Erediviziji" obeležile su povrede, a onda je postigao dva gola u pet nastupa sa klupa i tako zaslužio mesto u prvom timu. U utakmici protiv NEC-a iz Nejmehena dao je gol koji je doveo Ajaks u vođstvo, međutim, gosti su izjednačili i taj rezultat došao je Jolu glave. Frank de Bur je seo na klupu, a Mido, lišen savezničkog prisustva u stručnom štabu, je napustio Amsterdam nedugo zatim.

Ironijom slučaja, De Bur je uspeo da kompletno preokrene stanje stvari i Ajaks je te sezone nakon puno peripetija proslavio novu titulu. Dva boda prednosti na krajnjem stanju tabele značila su i da je Mido nekako doprineo svemu tome sa svojih par golova, ali u trenutku kada je „F-Side" spremao tradicionalnu feštu na Ledseplenu, on je uveliko bio na novoj pozajmici, ovaj put u egipatskom Zamaleku odakle je potekao.

Tri godine posle tih događaja Mido je okačio kopačke u klin. Te iste sezone, Zlatan je postigao trideset golova u dresu Pariz-Sen-Žermena, donevši im tako prvu titulu posle skoro dvadesetogodišnjeg posta. Ibrahimović je odigrao još tri sezone u francuskoj prestonici i osvojio još tri titule. Danas je član Mančester Junajteda i kao što smo rekli, na pragu povratka posle povrede. Mido je poslednji put viđen kada je zbog opklade da Lester neće biti šampion bio primoran da obrije glavu pred kamerama jedne egipatske televizije.

Na prvi pogled, priča o Zlatanu i Midu može se ispričati kao ona stara o „licu i naličju slave". Dva mlada talenta, i puno pouka o tome koliko je naporan rad bitan za dalji razvoj u svakom sportu. Ali to bi ipak bilo previše jednostavno.

Za Zlatana, slava je došla kao posledica njegovih sportskih uspeha. Kada je 2007. osvojio Jeringovu nagradu, koja se u Švedskoj dodeljuje najpopularnijem domaćem sportisti, on je to shvatio kao znak da ga je ova skandinavska zemlja sada u potpunosti prihvatila. Ne samo kao fudbalera, već i kao čoveka, sina jugoslovenskih emigranata. Mido, sa druge strane, je bio slavan još kao tinejdžer. Štaviše, postao je nacionalni heroj još kao adolescent – za njega pitanja o prihvatanju i identitetu nikad nisu postojala.

Kada sve to uzmemo u obzir, možda i nije toliko čudno to što je jedan proveo celu karijeru dokazujući svetu ko je i šta je, a drugome je slava dojadila vrlo brzo. Ibrahimović je i sa trideset i šest punih godina u optimalnoj fizičkoj formi, građen kao Ahil iz Ajaksovog loga – Mido već duže vreme živi ležernim životom TV voditelja.

Njihove karijere su odavno krenule različitim putevima, ali to im nije smetalo da ostanu prijatelji. „Zlatan je sjajan momak", izjavio je Mido u jednom intervjuu iz 2014. kada su ga pitali šta misli o svom starom drugaru. „Uopšte nije drkadžija kakvim ga prikazuju, strašno je fin. Baš smo se čuli prošle nedelje", dodao je Egipćanin.

Lako je danas prozvati Mida propalim talentom i čovekom čija je nezrelost upropastila jednu potencijalno veliku karijeru. Ahmeda Hosama, pre svega, treba posmatrati kao prvog pravog velikana u istoriji egipatskog fudbala, i to samo po sebi nije tek bilo šta. Njegov fudbalski put je možda bio kratkog veka, ali njegova pojava je snažno uticala na sve tokove društva u rodnoj mu zemlji. „Mido je promenio način mišljenja u mnogim egipatskim porodicama", tvrdi Mahmud Guhari, jedan od njegovih starih trenera. „Ranije su svi insistirali na obrazovanju. Danas, roditelju kažu – želim da mi sin bude kao Mido".

Još na VICE.COM:

Zlatan vas oblači od glave do pete

Svi spomenici sveta u čast Zlatana Ibrahimovića

Čekićarska je tuga pregolema