Gledao sam Dirka Novickog uživo na bar 300 utakmica, protiv svih NBA timova. 16 godina to već traje, sa NBA akreditacijom Dalas Maveriksa oko vrata. To sam želeo iz čiste ljubavi ka košarci, gradu Dalasu, i mojim Maveriksima.
Velim, što bi plaćao da idem na utakmice kad mogu da pišem i fotografišem i uđem za džaba. Više sam vredan, no bogat. Akreditacija mi je dala tri važne stvari - besplatan ulaz na tekme, direktan kontakt sa NBA igračima, i druženje sa drugim NBA novinarima - a samim tim i jedinstven trodimenzionalni pogled na košarku, život i delo Dirka Novickog.
Reklame
Koliko god vas ta akreditacija približi NBA igračima, isto toliko vas i odalji.
Žuta štampa lako podseti da novinar i drugar nisu ista stvar. Sa našim igračima je naravno uvek bilo lakše, pa je samim tim i kontakt i pristup Novickom bio lakši i iskreniji, pogotovo kad je naš legendarni igrač i moj dobar prijatelj Peđa Stojaković (jedan drugog godinama zovemo "šefe") potpisao za Dalas 2011.godine, i odmah simbolično dobio mesto pored Novickog u privatnom avionu Dalas Maveriksa.
Dok, aprila 2019.godine vozim četiri sata iz Dalasa za San Antonijo, na sedištu pored mene je hrpa papira i statistike o Dirku Novickom. U čast velikom Nemcu, kako ga u Dalasu zovu, idem i ja sa njima na ovaj poslednji 'road trip', poslednje kratko gostovanje. Juče je bila Dirkova poslednja utakmica u Dalasu, plava dvorana i beli reflektor su ga ispratili po poslednji put sa parketa.
Evo najvažnijih statistika sa moje hrpe: Sa 31,650 poena je na 6. mestu svih vremena. Maveriksima je, zajedno sa Stojakovićem, doneo prvu i jedinu NBA titulu 2011.godine, kad je i bio MVP finala. I detalj koji spaja dosadnu statistiku sa toplim emocijama - Dirk je igrač koji je najduže igrao za samo jedan isti tim u NBA istoriji, 21. godinu sa Dalas Maveriksima.
Malo zapadno od mog autoputa izmedju Dalasa i San Antonija je Frederiksburg, grad koji su polovinom 19. veka ispunili i zauvek promenili nemački doseljenici. Tu se nemački jezik dosta adaptirao i promenio, pa sad ima neki čudan teksaski akcenat. I Dirk i ja smo doseljenici ovde u Teksasu, obojica ovde živimo više od polovine svojih života. Razmišljam koliko je Novicki promenio NBA košarku, njegovu poziciju krilnog centra, grad Dalas i ljude oko njega. Sticajem sretnih okolnost i dobrih ljudi, i ja sam imao dosta prilika da budem nadomak Velikog Nemca. Evo par anegdota.
Reklame
Izađem jedne večeri u "Cedars Social" sa devojkom koju sam tek upoznao, priča mi izmedju ostalog kako je veliki ljubitelj NBA košarke i da obožava Novickog. Ja odmeravam situaciju, ne volim odmah da pričam o kosarci, klimam glavom i kažem da i ja volim basket.
Iz daljine se u tom momentu čuje "Alo, Srbija", okrenem se i vidim Novickog kako sa potparolom Maveriksa i nekolicinom prijatelja klopa. Poziva mene i devojku da im se pridružimo. Devojka je u šoku i ne diše, a ni meni svakako ovo nije normalno. Smejem se i šmekerski kažem 'Ne, hvala', čime kod devojke zaradih milijardu poena, na Dirkov račun.
2011. godine kad su uzeli titulu, nekoliko puta sam bio na večeri sa Novickim i Stojakovićem. Jednom prilikom nam se pridružio Holger Gesvinder, Dirkov simpatični i legendarni trener koji ga je kao klinca otkrio i koji mu je uvek smišljao lude vežbe i davao interesantne filozofske poglede na košarku. Gesvinder je pričao kako sviranje gitare i saksofona pomaže mozgu da uđe u ritam i da se smiri, a Dirk je opisao najludji trening koji mu je Holger smislio: staneš na trojku, popneš se na prste i tako stojiš sve vreme, uzmeš loptu u ruke, i dalje na prstima čučneš do poda i nazad gore, i onda na prstima sutneš trojku - bez skakanja. I onda tako deset za redom, sve na prstima.
Luna Bar, kog više u Dalasu nema, bio je poznat po izrazito jakim pićima, i to po niskoj ceni.
Cena vlasniku Maveriksa milijarderu Mark Kjubanu sigurno nije bila problem, taj bar je jedno veče bio zatvoren za privatnu žurku da Maveriksi, igrači, njihove porodice i prijatelji proslave titulu. Stojaković me je pozvao da gledamo hokej (ajde, rekoh nezainteresovano) i onda ispade da idemo na tu žurku. Sa Novickim se pevalo "We Are The Champions", a popilo se i dosta nemačkog piva, Dirk se te noći prisećao srpskih izreka i fora (i naravno psovki). Nemac se takođe setio kako im je ceo avion mirisao na ćevape i burek, koje smo im nas nekoliko Srba iz Dalasa pred finale zapada protiv Oklahome dostavili do samog aviona.
Reklame
Stigoh i ja u San Antonio, taman na vreme za intervju sa Gregom Popovićem, trenerom Spursa. Preko druženja sa Rašom Nesterovićem i Beno Udrihom sam imao prilike dosta da pričam sa Popovićem tokom godina. Celu konfereciju za štampu je posvetio Novickom, kaže da je najviše od svega cenio njegov takmičarski duh. Pitao sam ga da opiše Novickog jednom rečju. Kaže ne može, mora dve reči: "Agresivan Fer-Plej". Popović je dodao da kad treniraš protiv nekog toliko dugo godina, to ti je kao da i njega treniraš. Sve zna o Novickom, ali malo šta je moglo da se uradi protiv njegovog poznatog 'fadeaway' šuta iz skoka unazad.
Valjda ima smisla da se upravo sa tim potezom Dirk zagrevao i pred svoj poslednji NBA meč. Prvo to, pa onda naravno nekoliko trojki. Gledao sam ga na terenu pa sam ga onda pratio do tunela, gde ga je čekala masa ljudi da im se potpiše. Setim se jedne MTV skrivene kamere pre mnogo godina gde su mu poturili klinca da mu se Dirk potpiše na dvadesetak dresova - a neki dresovi su bili od drugih NBA igrača. Sasvim dobra fora. Ali ni u toj epizodi a ni večeras kod ovog tunela, nije bilo drame već samo Dirkovih osmeha, potpisa, i pozdrava. Posle poslednjeg potpisa, Dirk je tunelu naleteo na mene dok sam sve to fotografisao. Pozdravili smo se sa klasičnim NBA polu-zagrljajem, i razmenili par reči.
Nekih 3 sata kasnije, njegov dres i karijera na čiviluku u svlačionici, a Dirk ispred nas, sedi na svojoj poslednjoj konferenciji za štampu. Prvi komentar mu je bio koliko ga je oduševio gest San Antonija kad su na velikom ekranu iznad terena pred sam početak utakmice pustili video snimak njegovih najvećih košarkaških uspeha, sa puno snimaka upravo iz ove dvorane. Šmekerski potez kakav uostalom očekujemo od San Antonija. Razumem Dirka potpuno kad kaže da je prvih 30 sekundi tog kratkog filma uspeo da zadrži suze, ali da je posle puk'o. Nisi jedini, Veliki Nemče.
Iako za razliku od drugih evropskih igrača nikad nije mnogo voleo da nosi odela, večeras je u istom izgledao opušteno. Vedar, zamišljen, filozofira, smeje se, igra se sa kravatom dok bira prave reči. Kaže da najviše oseća olakšanje. Ovo je pravi momenat za kraj.
Reklame
I kod mene je neko olakšanje. Završavam ovaj road trip kao i Novicki, idem i ja kući za Dalas odmah večeras. Četiri sata vožnje nazad kući mi ispunjavaju Maveriksi i njihova nova postava za budućnost. Dirk mi je i tu pomogao. Na početku sezone je trebalo da se upoznam sa novom mladom superzvezdom Maveriksa (i najverovatnije rukijem godine) Lukom Dončićem u svlačionici, zamolio sam Novickog i Mark Steina, doajena NBA novinarstva i mog dobrog drugara, da budu tu, čisto da Luka vidi da sam OK. Neki novi klinci, neki nova pravila. Dirk je spreman za ovu promenu, pa smo valjda i mi. Hvala ti na svemu, Dirk.
GLEDAJ: