Zdravlje

Otvoreno pismo osobi koja mi je prenela HIV

Svaki put kada nekome kažem da sam pozitivan, setim se tebe.

pisao Beau Newham
24 Jun 2019, 7:59am

Ilustracija Michael Dockery

Kada kažete nekome da ste HIV pozitivni, prva stvar koju sagovornik želi da vam postavi je - "kako si dobio?". Neki te odmah to pitaju, a neki su suviše fini da bi to izgovorili. Ali to pitanje prosto lebdi u vazduhu, i to se vidi po njihovom izrazu lica. Tako da ja, stalno mislim na tebe, kad god mi neko postavi to pitanje. I nisam ljut, ili ozlojeđen kad te se setim, već mislim na stvari koje mi izmame osmeh.

Sećam se našeg drugog izlaska. Išli smo na japansku klopu u predgrađu Denpasara (ostrvo Bali), i bila je užasna. Gotovo svaki zalogaj koji si uzeo je donosio gotovo izmučen izraz lica, ali si nekako pojeo sve do kraja, i pirinač i ostalo. Nisi želeo da kvariš dan kuvaru. To je nivo tvoje finoće, do najsitnijeg zrna pirinča.

Ja nisam pojeo svoj obrok - bolji si čovek od mene definitivno. Tokom te noći, tvoje ruke letele su kao leptiri dok si pričao. Pokrivale su ti lice dok si se smejao, a bio si vrlo darežljiv sa osmesima. Ti detalji su mi se urezali u sećanje.

Nedugo zatim smo raskinuli. Trebalo je da se vratim u Australiju. Vratio sam se u Australiju na Božić, ali sam već Novu godinu proveo sa nekom temperaturom u krevetu. Na pregledu kod lekara sve smo proverili, a o HIV-u i nisam baš razmišljao. Seksualno sam aktivan, ali se testiram redovno i u ovom slučaju nije mi se činilo da sam radio nešto pretrano riskantno. Par nedelja kasnije saznao sam da sam HIV pozitivan. Bio sam uznemiren i zbunjen. Iako sam znao da se HIV sada leči, saznanje da si pozitivan je ogroman udarac, koji još uvek boli.

Jedan od najstresnijih delova same HIV dijagnoze je da sam možda i ja u međuvremenu nekome preneo virus, neznajući za svoj status. Nekome do koga mi je stalo. Sa knedlom u grlu poslao sam WhatsApp poruke nekolicini ljudi. Bila je to kratka poruka u kojoj sam im rekao da odu i testiraju se, sa preporukom gde to da učine.

Ja sam se inače testirao na svakih 6 meseci, tako da sam mogao da napravim spisak ljudi koje sam možda doveo u opasnost. Lista je sadržala tri imena. Ti si bio jedan od njih. Na svu sreću svi su bili empatični i razumni u svojim reakcijama. Svi su skupili hrabrost i otišli da se testiraju. Ljutnja i krivnja su normalna reakcija u toj situaciji, ali smo ipak svi mi odrasli ljudi koji samostalno donosimo odluke i trenuci kao ovi nas ponekad suočavaju sa potencijalno neprijatnim posledicama. Moramo da se setimo da bes samo doprinosi produžetku tišine, a tišina je ta koja na kraju donosi najviše bola.

Od tri tipa koja sam kontaktirao, dvojica su mi javila da su negativni, a jedan da je HIV pozitivan.

Bio si to ti, sa tvojim osmehom. Obojica smo bili u šoku. Ali pokazali smo snagu i nežnost u tom teškom, nepravednom trenutku. HIV ne zanima ko si ti, da li si dobar ili loš. HIV samo zanima tvoje telo, i kada dobije priliku, on se tu smesti.

Kada si mi rekao koliko je nizak tvoj CD4 (broj koji ukazuje na snagu imunog sistema), zaista sam se uplašio. Vremenom smo otkrili da si bio HIV pozitivan dosta dugo, možda čak i nekoliko godina. Nisi znao, jer se nisi testirao. Tvoj imuni sistem je slabio. Da ja nisam saznao da sam HIV pozitivan, ni ti se ne bi testirao i ovo bi već mogla da bude priča o bolnici i smrti. To pokazuje koliko tišina šteti, koliko nas izoluje i čini ranjivim.

Ljudi izbegavaju testiranje na HIV, jer misle da je ono ne samo testiranje na virus, već testiranje njihovog morala.

Jer kad si pozitivan, ujedno si loša osoba koja je uradila nešto pogrešno. Sam si mi ispričao da si izbegavao testiranje iz straha. Ti si tip iz srednje klase, obrazovan čovek. Romantik. Monogaman u dubini duše. Kada ide zajedno sa tišinom i ćutanjem, stigma može da nas zaslepi.

Ako ne vidimo da HIV može da se desi svakom, i da dolazi kao posledica jednog rizičnog izbora vas, ili vašeg partnera, onda smo slepi, i HIV nikada nećete prestati da ubija.

Prošlo je nekoliko meseci, kroz koje prolazimo zajedno. Obojica smo krenuli na terapiju, i pregrmeli prve nus-pojae i prateću medicinsku birokratiju. Nadam se da će obojici ojačati imuni sistem vrlo brzo. Ono što me plaši nije tvoje zdravlje, već društvena stigma. Istraživanje je pokazalo da samo 33% svih Indonežana razume da ne može da se zarazi HIV-om tako što deli hranu sa HIV pozitivnom osobom. Sa ovim nivoom neinformisanosti, brinem za tebe i sve ostale ljude koji su HIV pozitivni u Indoneziji. Kako očekivati saosećanje kada si okružen sa toliko ljudi koje pokreće strah.

Zato, i pored stigme, delim drugima ovu našu priču. Priču o HIV-u, seksu i ljubavi. O čudnom dejtu i lošoj japanskoj klopi. To je ono što nam sada treba svima - još ovakvih priča. Zato što su stigmatizacija i ćutanje mogli da me spreče da se testiram, da ti se uopšte obratim. Sada ne bi živeli ovaj život i verovatno bili već bili pokojni. Ne od HIV-a, zato što se HIV leči, već od tišine i slepila uzrokovane osudama i diskriminacijom.

Svet sada ima način da leči ljude od HIV-a i omogući im život isti onakav kakav imaju i oni drugi ljudi, koji nisu HIV pozitivni. Imamo lekove koji uz pažljivo uzimanje omogućavaju život takav da ne možemo da ugrozimo zdravlje naših najbližih. Stigma je ta koja sprečava dalji razvoj medicine u ovoj oblasti. Sve je u našoj odgovornosti da uvek znamo svoj status, i svojih najbližih. Još važnije, naša je obaveza da ne osuđujemo one koji su HIV pozitivni. Da se uzdržimo od negativnih komentara i sprečimo ljude da šire nepotrebnu paniku. Ponajviše, moramo da pojačamo brigu i saosećanje za one koji su HIV pozitivni.

Mi smo tu i pokušavamo da živimo život kao i svi drugi ljudi, a neki od nas, samo neki, čak i pojedu sav pirinač iz tanjira.

Pratite Beau na Twitteru

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE AU.

PROČITAJTE JOŠ: