Povrede

Ljudi iz Srbije o tome šta ostane od karijere posle ozbiljne povrede

Mnogi ljudi reše da igraju na sve ili ništa i svom zanimanju se predaju bez plana B.
08 Decembar 2017, 6:59am
Fotografije: privatna arhiva

Zamislite da ste neviđeno strastveni prema poslu koji radite. Ne kažem da niste, ali ipak, zamislite da ne postoji stvar koju ne biste uradili da postanete još bolji, još precizniji, još jači, još spretniji u onome što je vaš poziv. I onda vam se desi da vas strast dovede do ivice izdržljivosti. Desi se povreda i to vam zaljulja tlo pod nogama.

Ko sam kada mi se oduzme ono što najviše od svega volim da radim? Kako mi se ovo desilo? Šta da radim dalje? Sve su ovo neka od mnogih, vrlo bolnih pitanja koje osobi padaju na pamet. Da ne govorimo još o emocijama koje proživljavaju i samom periodu oporavka o čijoj je traumatičnosti govorio i Novica Veličković.

Moj prvi sagovornik, Uroš Baltić povredio se na kraju fakulteta dok je planirao da se još dve godine „čeliči“ u Srbiji na seniorskom nivou, taman dok završi master, da bi se zatim uputio u inostranstvo i tamo obezbedio solidnu platu od igranja košarke – onoga što zapravo voli da radi.

Privatna arhiva

„Prvo sam bio u šoku, pa je krenulo razočaranje zbog trenutka u kojem se to desilo i moje trenutne situacije. Ja sam u svakom slučaju planirao da se u nekom trenutku svog života prešaltam na nešto drugo, zato sam i upisao fakultet, samo što sam mislio da će to biti mnogo kasnije i da ću uspeti da ostavim neki dublji trag u sportu koji volim najviše. Emotivno sam bio ranjen, vremenom čak sve više. I dan danas uhvatim sebe kako razmišljam šta bi bilo da do toga nije došlo. Dodatno mi je teško kada gledam neke utakmice“, iskreno govori Uroš.

„Ne samo za sport nego za sve u životu, treba da se ima i plan C a ne samo B, jer nažalost plan A se retko i teško ostvaruje, mnogo stvari treba da se poklopi...“, govori Uroš i priča nam o svojim planovima za budućnost, „Počeo sam da se bavim nekim stvarima koje su daleko od košarkaškog terena, tačnije ekonomijom, mada nikad ne bih rekao da se neću možda u nekom trenutku života uključiti opet u sport, ovaj put kroz trenerske vode.“

Međutim, mnogi ljudi reše da igraju na sve ili ništa i svom zanimanju se predaju bez plana B.

Fotografija: Mina Kovačević

„Moja najduža povreda uzrokovala je to da nisam igrala balet čak tri meseca. To se desilo kada sam se pripremala za najveće baletsko takmičenje na svetu, koje se održava u Lozani. Vežbala sam za to takmičenje godinu dana. Koncentrisala sam se samo na uspeh, bol koji sam krenula da osećam u zglobu sam ignorisala. Tada sam imala dodatne treninge. Bila sam u srednjoj baletskoj školi i radila sam duplo u odnosu na svoje vršnjake“, govori Mina koja u tom periodu pohađa srednju baletsku školu u Hamburgu.

Fotografija: Mina Kovačević, privatna arhiva

Minu znam još od malih nogu, a njena ljubav prema baletu najbolje se videla u tome što je pored toga što je išla u osnovnu baletsku školu, koju je pohađala paralelno sa regularnom, ustajala svako jutro u šest sati da pohađa dodatne privatne časove baleta. Nije imala ni deset godina ali je već tada znala da je na putu do uspeha ništa neće sprečiti. Sve dok se nije desila prva povreda.

„Tada sam imala 17 godina i bila apsolutno zaluđena baletom. Pored duplih vežbi i sama sam odlazila u baletsku salu. Kada su mi rekli u čemu je problem sa mojim skočnim zglobom, jednako pasionirano sam krenula da radim na oporavku. Išla sam na sve terapije, pila kilo jogurta dnevno, čak sam se i ugojila.“, ističe Mina da je požrtvovanje uticalo i na to kako tretira povredu.

Mina Kovačević privatna arhiva

„Da sam se paralelno obučavala za nešto drugo, verujem da ne bih uspela da doguram daleko u baletu. Jedino o čemu sam tada razmišljala, nije bila promena karijere već da se što pre vratim u formu. Tek kada sam na neki način postigla svoj cilj, shvatila sam da bi trebalo da se interesujem za još nešto.“, iskrena je Mina po pitanju beskompromisnosti koju svakodnevno praktikuje.

Mina je trenutno zadovoljna svime što joj je balet doneo. Upoznala je mnogo važnih ljudi iz sveta igre i plesa, proputovala je svet i od baleta se i dallje samostalno izdržava. Ostaje žal za tim što nije osvojila takmičenje u Lozani koje bi je možda lansiralo u neke druge igračke vode ali joj je i život u Parizu kao igračici u Lidu i dalje donosi zadovoljstvo.

Mina dodaje da joj se i danas dešavaju povrede ali da je to sastavni deo karijere svakoga ko se bavi sportom ili plesom. Naučila je da sluša svoje telo, i sada zna kada treba prestati sa vežbom u slučaju da je na primer zaboli koleno. Mina još podseća da je karijera igrača kratka tako da oni svakako, nevezano za povrede, vrlo brzo razmišljaju o alternativnim karijerama. Ona bi u budućnosti volela da se bavi glumom i da snima filmove.

„Ipak, ono što mi je najteže palo kada sam bila na početku karijere, tako zagrižena a nisam shvatala još uvek da su povrede normalna stvar, je osećaj straha koji je dolazio i sa najmanjim bolom. To je bila svakodnevna frustracija. Danas sam mnogo opuštenija ali nekada je od povrede zavisilo da li ću dobiti ulogu ja ili neko drugi, što je meni tada značilo više od svega.“ , podseća Mina i na takmičarski duh plesačkog sveta koji u odnosu spram povreda samo otežava stvari.

Pričajući na ovu temu Igor Abramović je istakao da je generalno važno za čoveka da ima hobi. On je takođe bio ubeđen da će se u životu baviti samo košarkom sve dok zbog jednog nesrećnog preskakanja ograde nije završio na intenzivnoj nezi. Tamo je doktor utvrdio da ima Zilberov sindrom koji utiče na sporo odnosno nikakvo sticanje kondicije. Kada mu se desilo da na jednom treningu ostane bez daha i vida koji se zamutio, doktor mu je i zvanično potvrdio da nikada neće moći da se profesionalno bavi košarkom.

„Plakao sam dosta jer nisam imao pojma čime ću se u životu baviti“, priznaje Igor i ističe da je tad ipak bio tek drugi razred srednje turističke škole koju je i upisao da bi mogao da izostaje sa časova zbog treninga.

Igor danas radi u banci i svira u bendu, a obe stvari mu donose novac i profesionalno zadovoljstvo.

„Ne mislim da je nužno imati plan B jer po mom mišljenju moraš da se 100% fokusiraš na plan A. A ako to propadne uvek ima vremena da se započnu druge stvari. Nemam planove za budućnost jer mi se sve do sada dešavalo spontano“, optimističan je Igor.

Međutim, ono što mnogi ne znaju je to da se ne povređuju samo sportisti i igrači, vrhunski muzičari su takođe izloženi velikom fizičkom opterećenju.

„Najčešće se događaju povrede u vezi sa rukama (ako ste instrumentalista) i glasom (ukoliko se bavite pevanjem). Upala tetiva, karpalni tunel i povreda glasnih žica su neka od stanja koja neretko viđam kod kolega. Osim toga, povreda leđa, vrata i ramena dolaze kao proizvod odnosa sa instrumentom. Na to može uticati sve od lošeg držanja instrumenta do provođenja dugih vremenskih perioda u određenom (za telo nepoželjnom) položaju.“, glasilo je objašnjenje perkusionistkinje Ksenije Komljenović koja je tu oblast i bukvalno doktorirala u Sjedinjenim Američkim Državama.

„Imala sam nekoliko povreda tokom svoje karijere. Pošto sam perkusionistkinja, povrede nogu i ruku me onemoguće da sviram svoje instrumente. Imala sam par upala tetiva tokom srednje škole (kada sam još uvek učila kako da se brinem o svojim rukama zagrevajući ih i istežući na odgovarajući način).
Stanje koje je najviše pretilo mojoj karijeri je bila bolest kičme sa kojom sam se borila tokom cele srednje škole noseći mider i radeći fizikalnu terapiju. Osnova moje dijagnoze je bila idiopatska skolioza, što znači da joj se ne zna uzrok. Skolioza može biti benigan faktor u nečijem životu. U mom slučaju je doktor alarmirao na njen potencijal da negativno utiče na kvalitet života - ukoliko stanje napreduje, ona može dovesti do hroničnih bolova, oštećenja nerava, pa i paralize.“ , uputila me je Ksenija Komljenović u prirodu svog stanja koje joj ne ugrožava samo karijeru već i ceo kvalitet života.

„Moj strah je bio fokusiran na kvalitet života. Bilo je jasno da, ukoliko napreduje, bolest bi mogla da me onesposobi u bavljenju muzikom. Isto tako bi mogla da me onesposobi da se brinem o sebi na nivou svakodnevnice. Ovo stanje je omogućilo buđenje u mom životu. Shvatila sam da me telo neće služiti bezrezervno i počela da razmišljam o tome šta bih radila kada bih bila suočena sa gorim posledicama neke fizičke onesposobljavajuće bolesti.“, upozorava nas sve na neki način Ksenija.

Da li zbog svoje specifične situacije ili urođene predostrožnosti, ali Ksenija se oduvek usavršavala u više disciplina koje se tiču muzike.

„Tokom osnovnih studija sam se fokusirala na kompoziciju pored perkusija, što mi je obezbedilo da usavršim niz muzičkih veština koje ne zahtevaju visoko-funkcionalne noge i ruke, na primer. Uz to, koncentraciju sam usredsredila na organizacione delatnosti u muzici. Izučavala sam i bavila sam se svime što to uključuje: produkcijom, finansijama, menadžmentom, komunikacijom, itd. Verujem da, u slučaju da pretrpim ozbiljne posledice na svom telu, imam raznovrsne sposobnosti koje bi me zadržale u muzici u drugačijem vidu.", kaže ona

"Izvesno je da je naše fizičko biće potrošna roba. Iako mislim da nema ničeg lošeg u promeni karijere bilo kada u životu iz bilo kog razloga, verujem da je lakše podneti stres prelaza ukoliko smo pripremljeni na to.“, zaključuje ovi priču Ksenija bolje nego što bih ja to ikada mogla da uradim.

JOŠ NA VICE.COM:

Šta mladima koji su u inostranstvu najviše nedostaje iz Srbije

Svi mi mladi i nezaposleni u Srbiji

Bačen talenat, straćena mladost: Poučna priča o Niklasu Bendtneru