politika

Dijalozi, kletve i podele: Kosovo u vrelo leto 2017. godine

Ako ste pomislili da ćemo čuti neke nove predloge, mrka kapa. Još manje reči građana Srbije koji još žive na Kosovu.

pisao Aleksandra Niksic
01 Avgust 2017, 2:31pm

Severni deo Mitrovice, fotografija Aleksandrija Ajduković

Od poziva predsednika Aleksandra Vučića na nešto što je nazvao "unutrašnji dijalog" o Kosovu prošlo je sad već više od nedelju dana, i pompa koja je zavladala tik nakon reči da "kao narod prestanemo da kao noj zabijamo glavu u pesak i budemo realni" kao da je splasla. I sam predsednik se brecnuo da su se samo neki odazvali na njegov poziv, pa će, kaže, sačekati sa sopstvenim predlogom tek kad "sasluša sve". Ko su svi, nije nam otkrio, ali je obećao da će se sesti "sa građanima" i razgovarati "šta je moguće, a šta je to što ne smemo da izgubimo."

Predsednik je, verovatno, očekivao da će biti više reakcija na njegov poziv, da će se zajednički preuzeti odgovornost za "najteže od svih pitanja", da će se oglasiti i drugi, ne samo "dežurni krivci" sa predlozima koji će doneti nešto novo, možda i nešto što bi, makar u razumnoj meri, i moglo da postane temelj za nove odnose Beograda i Prištine. Jer, čemu inače poziv na unutrašnji dijalog, ako su polaznice iste? Ako ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i dalje govori o "podeli Kosova" - što je pominjao još 2011. godine, ili kako sam kaže na ovom snimku, "Slobodanu Miloševiću još u vreme Dejtonskih pregovora" - ta ideja se ne može drugačije shvatiti nego kao lenja reciklaža.

Ako nije prošla kao osnova za priču tri godine pošto je Priština proglasila nezavisnost, kako je treba posmatrati danas, kada je Kosovo priznalo više od 110 zemalja sveta? Da li je, kao ministar spoljnih poslova, Dačić o ovoj ideji možda konsultovao kolege iz Rusije ili makar onih pet članica Evropske unije koje stoje uz Beograd u nepriznavanju Kosova? I da li bi uopšte bilo ko u Prištini i reagovao na ovakve predloge?

Recikliranjem se bavi i Šešelj, što je i za očekivati, sve sa Lazarevim kletvama za "one koji izdaju Kosovo", i zahtevom da se u svaku priču oko Kosova uključi "Rusija kao naša sila zaštitnica."

- Nema šta da se raspravlja i definiše, već da se zna da ne sme da se prizna nezavisnost Kosova, ulazak KiM u UN, kao ni u druge međunarodne organizacije - kaže Šešelj za Tanjug danas, isto kao i pre 18 godina.

Navikli smo da Šešeljeve mantre retko nose nešto konkretno u sebi, pa je i ovaj flešbek bez mnogo noviteta. Nije nam otkrio da li je razradio plan kako bi se to pričalo o Kosovu pod okriljem Ujedinjenih nacija danas, kad se već nije moglo onomad. Neće Šešelj ni da se pridruži unutrašnjem dijalogu, jer ga vodi "otkako se rodio, "slušajući više od stotinu srpskih, junačkih narodnih pesama, koje je moja majka znala napamet."

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Podeljeni gradovi: Kosovska Mitrovica

______________________________________________________________________________________________________

Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, pod čijim vaktom je Kosovo proglasilo nezavisnost a nešto kasnije, počeli i ti famozni razgovori u Briselu, demantuje da je rekao da se zalaže da Kosovo dobije "stolicu u Ujedinjenim nacijama". Ne, on je samo rekao da mu se "čini da u okolnostima kada Kosovo klizi prema nezavisnosti, nakon potpisanog Briselskog sporazuma, da bih na Vučićevom mestu razmislio čak i o tome, kao i o nekim drugim međurešenjima, u svrhu izbegavanja čina formalnog priznanja."

Klizi ka nezavisnosti? Tadić, izgleda, ne računa da je onih 110 i više zemalja nekakav geopolitički faktor - na svetu ih ima 195, uglavnom suverenih, pa i nije baš za bacanje ova brojka od 110 i više država koje su stavile potpis na priznavanje, bez ikakvog klizanja.

Ipak, klizanje je, možda, prava reč u ovoj priči. Jer, nema tog političara koji će se okliznuti i priznati realnost, u koliko god slojeva da je uvijena. Nema ni klizne politike - činjenice su previše jasne i surove da bi se oko njih obigravalo. Jedini pravi predlog za unutrašnji dijalog o Kosovu mogu da daju građani srpske nacionalnosti koji tamo žive - a njihov glas se ne čuje u huku proklizavanja srpskih političara. Onih građana koji moraju da se dovijaju kako da, recimo, pošalju pismo, ili da stignu iz, recimo, Prizrena do Beograda. Onih koji nemaju drugog izbora nego da žive na Kosovu.

Još na VICE.com

Kosovo, "srce Srbije": nametnuti mit, ožiljak i metafora

Zidovi u Kosovskoj Mitrovici: Knez Mihailo protiv Kralja Petra

Rat rečima i praznim pretnjama uneo nemir u Kosovsku Mitrovicu