U stripu ’Gladni duhovi’, pokojni Entoni Bordejn nas izgladnjuje strahom

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Drugog oktobra sam dobila paket za koji se nisam sećala da sam ga naručila. Radoznala po pitanju njegovog sadržaja, iskidala sam ga i otkrila da sam pre više meseci unapred naručila jednu grafičku novelu. Pažljivo sam izvadila Gladne duhove iz kutije, kao da je tanka knjiga bila mistični predmet koji u svakom trenutku može da eksplodira ili iščezne.

Entoni Bordejn će ostati upamćen u istoriji kao sjajan kulturni komunikator, brutalan i brilijantan literarni glas. Biće pamćen po svojoj iskrenosti i radoznalosti, po tome kako je umeo lako da se uteši i nečime začudi. Bilo da sedi na plastičnoj barskoj stolici u Hanoju i sa Barakom Obamom deli supu sa nudlama, bilo da popije previše votke sa ekscentričnim Rusom u Transilvaniji, ili da rizikuje da potencijalno trpi bol zbog toga što je pojeo nečiste iznutrice u zaista svakoj zemlji, Bordejn je bio energičan i dopadljiv, i podsećao nas je da smo na kraju dana, svi mi samo ljudi.

I bila bi prokleta šteta kada bi njegova dela fikcije bila zaboravljena.

Gladni duhovi su primerena i opčinjavajuća poslednja Bordejnova publikacija, i trebalo bi da se nađe na vašem spisku strašnog štiva za ovogodišnju Noć veštica, bez obzira ko ih je napisao.

Prvi kadrovi se odvijaju u jednom dvorcu u Montaku, koji je toliko gizdav, da bi mu i Džej Gedzbi pozavideo. U celini je sazdan od stakla i metala, sa ogromnim prozorima, minimalističkim nameštajem, i u vlasništvu je jednog ruskog oligarha, jer, čiji bi inače bio?

Nekim slučajem, on je na jednoj dobrotvornoj aukciji osvojio veoma luksuznu večeru, koju mu služe vrhunski majstori kuhinje, koji pokazuju svoje veštine. Gosti uzdišu nad jelima, a na kraju, čitav kulinarski tim je pozvan da ih pozdravi. Domaćin svima nudi konjak koji je toliko star da je „Napoleon još uvek bio živ kada su ga flaširali“, dok hvali kulinarske veštine majstora kuhinje i obasipa ih komplimentima. Poziva ih da ostanu da se druže s njima, i da se opuste.

…osim što to nije ono što se događa. Uopšte ne.

Dok šefovi kuhinje ispijaju svoje konjake, sitni Japanac, koji je Rusov „fizioterapeut“, obaveštava okupljene majstore kuhinje da se spreme da zaigraju hijakumongatari kaidankai, igru stotinu priča o duhovima. Ova igra, test nerava za samuraje, uključuje paljenje stotinu sveća, od kojih se po jedna gasi svaki put kada neko ispriča strašnu priču. Prema legendi, igranjem igre do kraja se priziva demon, ali niko je nikada do sada nije završio.

I da, pošto su oni šefovi kuhinja, sve priče moraju da budu o hrani.

E sad, površno gledano, ovo ne zvuči kao preterano zanimljiva tema. Šta je to strašno kod hrane? Ali samo na trenutak razmislite koliko mi imamo sreće zbog toga što u ovoj zemlji imamo pouzdane zalihe hrane. Koliko imamo sreće što znamo da ako jedemo limun i luk nećemo dobiti skorbut, i da su mnoge tečnosti dobre za prehladu. Da možemo da odemo u restoran kao ovaj u kome ja ovo pišem, i da očekujemo da se nećemo otrovati. Da su ljudi najveći globalni predatori, i da uglavnom možemo da budemo sigurni da ništa neće pokušati da nas pojede.

Hrana je prepuna potencijalnih užasa, a Bordejn itekako poznaje hranu.

Svaki od šefova priča strašnu priču. Stari francuski kuvar koji je šegrtovao u okrutnim, vojnim kuhinjama brigadirskog sistema priča priču o sos majstoru koji ga je rutinski seksualno zlostavljao. Gizdavi Španac se priseća priče bogataša koji je razvio neprirodno intenzivan apetit za konjsko meso. Kovrdžavi tip koji ne gasi cigaretu i koji se sigurno privalio celoj ekipi iznosi priču o svom prijatelju koji se jednog jutra probudio i otkrio da su mu se na stomaku pojavila druga, izgladnela usta. Ovo su priče o preterivanju i oskudici, o magiji i svakodnevici. U svima se pojavljuje jokai.

Jokai je japanski izraz koji u suštini znači "čudovište". Jokai su brojni i misteriozni, nepredvidljivi i surovi. Jokai će jednako tražiti osvetu kada su ljudi sebični – japanske narodne priče nikada nemaju srećan kraj – kao što će se i jednostavno pojaviti, razvaliti ti sve što imaš, i veselo otići dalje, bez nekog očiglednog razloga.

Bordejn uživa da uranja u mračnije strane ljudskosti, i bio je fasciniran Japanom – raniji stripovi su bili inspirisani Jiro Onom iz Jirovih snova o sušiju. Možda je prigodno što Gladni duhovi toliko dobro odslikavaju svog autora. Gladni duhovi su fundamentalno nezadovoljavajuće štivo. Priče su kratke. Kraj je toliko nagao, da te ostavlja sa više pitanja nego što si imao na početku. Natera te da se zapitaš, gde je ostatak knjige?

Možda je to delom i poenta. Svaka priča u Gladnim duhovima istražuje proždrljivost i glad. Njihovi likovi bivaju kažnjeni zbog svojih preterivanja, zbog svoje sebičnosti. Zbog kršenja prvog pravila bajki, i ne nahrane prosjake, zbog dehumanizacije žena, zbog ulivanja lažne nade drugima. Kraj (koji vam neću pokvariti, smirite se) je upozorenje.

Kada se pojavio članak u Njujorkeru koji je inspirisao Poverljivo iz kuhinje, to živopisno štivo je odvelo Bordejna na put koji zvuči kao san, ali koji je najverovatnije bio mnogo komplikovaniji nego što je to isprva delovalo. Startujući u svojim četrdesetim godinama, imao je priliku da obiđe svet, upozna neverovatne ljude dovede nepravedno potcenjene firme do uspeha, i pokuša da pojede skoro apsolutno sve. Ali je takođe viđao i zverstva. Jeo ja sa neverovatno talentovanim ljudima koji nisu imali praktično niišta, sa ljudima koji su mu otvorili vrata svojih domova i nahranili ga kao kralja. Jeo je obroke od kojih ti se zavrti u glavi, u najotmenijim hramovima gastronomije, sa ljudima koji su bogati jednako neshvatljivo kao što je to i početak vremena.

Takođe je znao i da je tokom svog rada ponekada nevoljno slavio kulturu ugnjetavanja. U intervjuu sa Setom Mejersom u novembru 2017, Bordejn je pomenuo da je bio šokiran kada bi obožavatelji na potpisivanjima knjige trpali u ruke njemu, oporavljenom zavisniku, kesice kokaina. Otkrio je da je svojim radom slučajno nekim restoranima dao dozvolu da se ponašaju najgore moguće.

Gladni duhovi se možda ne bave svim tim pitanjima, ali deluju kao mračni podsetnik da obratimo pažnju na ove probleme u svetu oko nas, da se staramo o ljudima bez obzira na to ko su, i da preuzmemo odgovornost i za "Ono što vidimo oko sebe, a ne samo za ono u čemu učestvujemo“.

Noć veštica je zabavna, ali takođe može i da nam pomogne. Mi izlazimo, ugađamo sebi, slavimo to što na neko vreme budemo neko drugi, a kada se vratimo sebi, malo smo lakši, malo izmenjeni. Na Noć veštica možemo da se prisetimo onoga što nas zastrašuje i zašto. Možemo da ispitujemo čudovišta u našim glavama, ili samo da uživamo u svim jezivim i gamižućim stvarima.

S toga je prigodno što su Gladni duhovi puni pitanja. Ove Noći veštica, apelujem na vas da pročitate ovaj diskretno opčinjavajući strip koji će vam sasvim ubiti apetit. Uronite duboko u svoju psihu, i izađite na drugu stranu sa nekim sopstvenim pitanjima, pitanjima koja bi možda mogla da vas održe u životu.