"Na živo": Zašto se žene na Balkanu treniraju da podnose bol

Već više od godinu dana, žensko telo i pravo na njega na Balkanu ne prestaje da bude bojno polje za različite rasprave i manipulacije. U Srbiji poslednjih nekoliko meseci svedočimo raznim bitkama koja država ne baš uverljivo i razumljivo bije za natalitet, a u komšiluku se dovelo u pitanje osnovno pravo na bezbednost i iole humani tretman u institucijama čija je osnovna delatnost da o njemu brinu.

Naime, pre pet dana na inernetu je postao popularan snimak izlaganja zastupnice Mosta Ivane Ninčević Lesandrić u hrvatskom Parlamentu koja je javno i deskriptivno iznela detalje surovog postupanja sa njenim telom tokom spontanog pobačaja gde iz nejasnih razloga nije korišćena anestezija.

Prepričavanjem svog strašnog ličnog iskustva, Ivana je želela da podseti ministra na loš sistem koji se sprovodi u bolnicama kada je reč o ginekološkim zahvatima nad ženama i podseti ga na peticiju protiv tog sistema koju je potpisalo više od hiljadu žena.

Predsednik Parlamenta prekinuo je izlaganje zastupnice rekavši da ona "vrlo intimnu stvar iznosi i dovodi ga u jednu vrlo nezgodnu situaciju".

Žensko telo i njegovo reproduktivno zdravlje nisu intimna stvar i po svemu sudeći pominjanje materice bi trebalo da se dešava mnogo češće u Parlamentu. Nedavanje anestezija tokom različitih intervencija kao što su kiretaža, različite biopsije, intervencije za veštačku oplodnju, otvaranja jajovoda, ušivanje posle porođaja su surovo narušavanje tih prava i ovaj problem je veliki i važan, a Hrvatska se sa njim rve već nekoliko godina.

Lekar iz Klinike za ženske bolesti i porođaje KBC-a Split, Deni Karelović, sinoć je gostujući u emisiji "Otvoreno" izjavio da "bezbolni porođaji postoje samo u jefitnim američkim filmovima" i da "ne misli da su mi ginekolozi anđeli i bezgrešni", ali da žene ipak preteruju.

- Hrvatska se sa ovim bori već dugo, mi smo pre četiri godine pokrenuli akciju u okviru koje su nam žene slale iskustva. Poslale smo rezultate Ministarstvu, ali tada su bili izbori i mi dugo nismo imali ministra zdravlja. Sada smo ponovo pokrenuli akciju u okviru koje nam je stiglo 400 rukom pisanih iskustava žena i još hiljadu komentara na društvenim mrežama i predali ih Ministarstvu - kaže za VICE Daniela Drandić iz udruženja RODA - Roditelji u akciji koje je pokrenulo novo skupljanje iskustava žena koje su pretrpele nasilje u ginekološkoj sali.

Rezultati inspekcija iz 2015. godine nikad nisu objavljeni.

Kao reakcija na sve ovo, žene u Hrvatskoj su upotrebile društvene mreže da bi govorile o svojim iskustvima. Uz hešteg #prekinimošutnju žene su slale različite horor priče u kojima su one bile glavni likovi kojima je oduzeto osnovno pravo, da ih nešto ne boli i ne muči.

- Muška i ženska bol se na Balkanu ne tretiraju jednako. Žene su naviknute i naterane da ćute i trpe, ženama se ne veruje kada kažu da ih nešto boli. Žene prolaze kroz bolna stanja, a zdravstveni radnici ne prepoznaju da se takvo bolno stanje treba dodatno obezboliti, to smatraju nečim što je sporedno i nije važno. Postupci se na ženama izvode bez ikakvog objašnjenja o tome da taj postupak boli i da imaju opciju anestezije - kaže Daniela.

Ni na prostorima Srbije nasilje nad ženama u porođajnim i ginekološkim salama nije strana stvar. Anestezije u Srbiji se daju, ali se plaćaju, a često pri intervencijama i izbegnu, kao u Hrvatskoj. Još 2008. godine pokrenuta je peticija "Majka hrabrost" koja se osvrnula na potpuno nehumane uslove u ginekološkim salama, a rađena su i brojna istraživanja koja svedoče da je ova vrsta nasilja sveprisutna. Uprkos tome, ono se stalno baca pod tepih.

- Žene na Balkanu se treniraju da podnose bol. Sve intervencije su im predstavljene kao da "mora da boli" i da je to nekakav opšteprihvaćeni mejnstrim. Mislim da na Balkanu postoji ogroman broj žena koji misli da treba da ih boli. Da ne pričam da se veliki broj abortusa u Srbiji obavlja izvan medicinski opremljenih sala, a da za anestezija treba debelo da platite - kaže Nada Sekulić, autorka istraživanja "O kulturi rađanja" u kom je jedna od tema upravo nasilje na porođaju.

U okviru ovog istraživanja autorka navodi da se u porodilištima u Srbiji porođaj tretira kao isključivo medicinski događaj, zbog čega je usmeravan i kontrolisan u svim fazama. To stoji u osnovi raširenog prisustva različitih medicinskih intervencija i akušerskih procedura i vodi njihovoj nekritičkoj i rutiniziranoj primeni.

Praksa nege je standardizovana i neprilagođena individualnim specifičnostima, potrebama i preferencijama žena koje se porađaju. Pa je slična situacija u svim ginekološkim zahvatima.

- Medicinski i tehnološki su nam dati rajski uslovi za obavljanje ovakvih intervencija koje nisu locirane kao problem. Žene pokreću ovo pitanje sa vremena na vreme i u Hrvatskoj i u Srbiji, ali se ono smatra marginalnim. Žena se svodi na prirodu, umesto da se uradi jedan reset koji bi im obezbedio elementarne humane uslove. Jedina država na ovim prostorima koja je to rešila je Slovenija, a kod nas je to jedan oblik mizoginije i oblik kažnjavanja žena. Ovakvo tretiranja abortusa u patrijarhalnoj sredini može da se tumači kao kazna - zaključuje Nada.

Sve su brojnija istraživanja koja ukazuje na to da zdravstveni radnici drugačije percipiraju bol žene i muškarca. Pretpostavlja se da žena uveličava svoj doživljaj bola. Kad se žale na bolove, ženama se češće prepisuju sedativi, dok se muškarcima u istoj situaciji prepisuju lekovi protiv bolova.

Izneseni slučaj u Parlamentu će se čuti i ponoviti još puno puta i na teritoriji Hrvatske, ali i celog Zapadnog Balkana, samo je pitanje koliko glasno moramo da urlamo i koliko još mora da boli.

A svim muškarcima koji u nedogled ponavaljuju i objašnjavaju iskustva porođaja i abortusa kao da su ih sami prošli dvadest puta, citiraćemo čuvenu rečenicu iz drugog talasa feminizma "Da muškarci mogu da zatrudne, abortus bi bio svetinja.”