Sonja Erika sa mamom. Sve fotografije zahvaljujući Nadiji Rompas

Kakva majka, ne baš takva ćerka: Portreti žena koji definišu njihovu ženstvenost

Razgovarali smo sa fotografkinjom Nadijom Rompas o njenoj seriji koja razobličuje odnos majka-ćerka i rodne stereotipe u Indoneziji.

pisao Alice .
|
okt 13 2018, 6:00am

Sonja Erika sa mamom. Sve fotografije zahvaljujući Nadiji Rompas

Knjiga portreta Nadije Rompas Anak Perempuan govori o majkama i ćerkama. Ali, najvećim delom, u knjizi nigde nećete naći majke (sem Sonjine, na slici iznad). U ovoj njenoj seriji, majka je neko ko se nadnosi nad živote ćerki čak i kad nije fizički prisutna. Ponekad je to dobro, a u nekim drugim prilikama ume da bude izluđujuće, kao kad vaša majka ima veoma drugačije poglede na to kako treba da se obučete, s kim da izlazite i gde da radite.

Anak Perempuan je knjiga o svemu tome i mnogo toga još. To je serija fotografija kojima Nadija pokušava da istraži realnosti i zahteve odnosa majka-ćerka, usredsredivši se na to kako ove mlade žene vide sebe nasuprot onoga kako bi njihove majke volele da one izgledaju. Ona govori o pregovorima o tom identitetu samostalne žene i ćerke u društvu koje i dalje pridaje mnogo važnosti poniznosti ćerki, porodičnim vrednostima, skromnosti i tome sličnom. Nadija je za VICE rekla da želi da istraži univerzalnu priču o rodnim stereotipima, modi i roditeljima.

"Vlada ideja da su žene jedno, a muškarci nešto sasvim drugo", objasnila je Nadija. "Ono što se očekuje od žena veoma je određeno — i često veoma ograničavajuće — a prenosi se s majke na ćerku i odražava u tome kako se one oblače i šminkaju. Želim da ova knjiga predstavlja kolektivnu ideju koja skreće pažnju na to podsvesno, široko rasprostranjeno uslovljavanje."

VICE: Tvoja serija poredi polaritet koji postoji za mnoge žene u Indoneziji, da su ili "tradicionalne" ili "moderne", ili "dobre devojke" ili "nevaljale devojke". Da li je situacija slična kod većine žena koju si upoznala tokom ovog projekta?

Nadija Rompas: Nikad ne razmišljam u polaritetima kad se obraćam nekom za ovaj projekat, zato što su njihove priče veoma lične i prostiru se u okviru veoma širokog spektra. Alija se, na primer, uklapa u polaritet koji ste pomenuli; ona potiče iz veoma tradicionalne muslimanske porodice, tako da smatra da je njen modni identitet u vrlo velikoj suprotnosti sa tim idealom.

Ali ima i drugih primera. Sonja Erika, na primer, koja se isto pojavljuje u knjizi, modna je blogerka. Znam da je njena majka prilično religiozna, ali ona u potpunosti prihvata ono što Sonja radi sa svojim ličnim stilom. Ona zna da je njen posao kao modne blogerke da eksperimentiše sa modom i da je to identitet njenog deteta.

"Kad živite u Indoneziji, to znači da sledite nepisani kodeks oblačenja. Taj kodeks podrazumeva da se ne privlači previše pažnja na sebe, da se pokrivate toliko da vas ne uznemirivaju na ulici i mnogo toga još." — Sonja Erika

Sa druge strane medalje, tu je Adista, koja nosi hidžab po sopstvenom izboru. Ali čak i u tom slučaju, ona veruje da njena majka od nje očekuje da se oblači na određeni način, čak i kad nosi hidžab. Njena majka više voli jednostavno, skromnije oblačenje, sa minimalističkim siluetama koje su ženstvenije — dok Adista želi da nosi druge stvari, kao što su košulje sa havajskim printom i dugim rukavima, farmerke i martinke, ili tome slično. Stvarno je veoma zanimljivo videti da čak i kad se neko već oblači po “tradicionalnim indonežanskim standardima”, njena majka i dalje od nje očekuje da se oblači na određen način.

Da li si nekad upoznala nekoga čija je majka želela da joj se ćerka oblači ekspresivnije ili ekstravagantnije? Da li postoji suprotan slučaj?

Ne, odgovor na to je odričan [ smeje se]. Uvek majka ili prihvata ćerkinu slobodu izražavanja, ili je odbacuje. Bilo bi zanimljivo kad biste mogli da mi nađete majku koja misli drugačije.

Odakle ti inspiracija za ovaj projekat?

On je zasnovan na mojim ličnim iskustvima i osećanjima. Uvek sam razmišljala o svojim iskustvima sa sopstvenom majkom i tenzijama kad su u pitanju moji modni izbori.

Kako sam odrastala, nikad o sebi nisam razmišljala kao o ženstvenoj osobi. I zato što sam bila muškobanjasta, nikad nisam nosila suknje ili šminku, sve dok nisam pošla na fakultet. I zato je moja majka uvek pokušavala da me natera da se oblačim ženstvenije, da nosim suknju i šminku. Želela je da idem na balet, na primer, a ja sam želela da idem na tekvondo. Primetila sam i kako su se moji roditelji drugačije ophodili prema meni u poređenju sa mojom braćom, koja su imala veću slobodu da rade šta god žele.

"Mislim da rođenoj majci predstavljam najveću noćnu moru. Da sve može da uradi ispočetka, sigurna sam da bi uradila to prilično drugačije kad sam ja u pitanju."—Alika Marša

Otkad sam počela da obraćam pažnju na modu, moja majka je počela mnogo više da me kritikuje, naročito kad se oblačim suviše "drugačije", ako mi je šminka suviše napadna, ako nosim gel za obrve, i tome slično. Ili sad kad sam diplomirala, želi da radim za veliku multinacionalnu kompaniju. I dalje želi da kontroliše moj život. Dakle, takve sitnice me iritiraju i inspirišu da istražujem priče drugih subjekata. To je za mene način da pokušam da udenem smisao sopstvenom iskustvu.

Šta tvoja porodica misli o ovom projektu?

[ Smeje se] Iskreno, ne znaju mnogo o njemu. Isprva su samo mislili da se fotografijom bavim iz zabave — što je istina — ali ne znaju ništa o dubljoj poruci koju želim da prenesem. Saznali su za knjigu tek kad je objavljena, a ni tad joj nisu pridali previše značaja.

Da li je život u inostranstvu uticao na tvoje stavove i vrednosti kad je u pitanju moda? Jeste, život u inostranstvu mi je proširio vidike i podario mi novu perspektivu o životu i sopstvenom identitetu kao odrasle osobe. Diplomirala sam u Kanadi, a master stekla u Australiji, i tamo sam imala priliku da se izrazim kroz modu a da me niko ne osuđuje.

Kad sam se prvi put vratila u Džakartu za stalno, doživela sam pomalo kulturološki šok, zato što sam se navikla na sopstvenu slobodu dok sam studirala u inostranstvu. Isto tako, mnogi moji subjekti deluju veoma ekscentrično živeći među Indonežanima, ali dok su boravili u inostranstvu u Zapadnim zemljama, uklapali su se tamo veoma dobro. Niko nije ni primećivao kako su obučeni. Nikoga nije bilo briga.

"Moja mama je počela da nosi hidžab svaki dan i naterala me da radim isto, potkrepivši sve to religioznim tekstom i tome sličnim. Kad nisam uspela da je opovrgnem, nisam mogla da je odbijem. Tera me da nosim hidžab izvan kuće, ali u kolima uvek držim rezervnu odeću, onu bez hidžaba, i presvlačim se kad ne idem nigde sa porodicom. To tako traje već deset godina i ne prestaje. Ne znam da li ću ikad smeti to da obelodanim." — Zara

Mnogi moji subjekti su Indonežanke koje su živele u inostranstvu zato što mogu da se poistovetim sa njihovim iskustvom i stoga imam veći autoritet kad pričam njihove priče kroz svoj rad. One su ja. U tom smislu, želim da poručim svojoj publici: “Niste same, ima i drugih žena koje vode istu borbu.”

Razumem da je ova premisa zasnovana na privilegiji, činjenica je da su mnogi moji subjekti osobe koje mogu sebi da priušte studije u inostranstvu. Ali istovremeno, ova knjiga je postala platforma za njihov razgovor o podsvesnom rodnom uslovljavanju, nakon što su uporedile svoja iskustva u zemlji i izvan nje. Nadam se da će drugi ljudi koji nisu imali priliku da žive u inostranstvu njihove priče doživeti kao informativne, edukativne i korisne.

Šta je tvoja definicija uspeha kad je u pitanju ovaj projekat?

Rekla sam sebi, u redu, ove žene su već provele mnogo vremena pričajući sa mnom, deleći sa mnom svoje priče. Dugujem im da se njihovi glasovi čuju što dalje. A moj partner me je veoma podržavao u ovom projektu. On mi je rekao: "Ne, ne, moraš da ga pretvoriš u fizički oblik." Podelio je troškove sa mnom i ubedio me da je ono što radim važno i da moramo da pokrenemo više rasprava o rodnim stereotipima u porodičnoj tradiciji. Pomogao mi je da dizajniram knjigu, otvorila sam internet stranicu i sve to, ali čitav proces je bio prilično haotičan. Srećom, sve se na kraju prilično brzo sklopilo.

"Pretpostavljam da veći deo njenog besa povodom toga kako se oblačim potiče od toga što pokušava da održi određeni imidž pred prijateljima i kolegama. Mislim da, kako je starija, počinje da shvata da, u ovoj zemlji, ljudi pričaju. Možda očekivanja drugih ljudi utiču na njena očekivanja od mene, a kad ih ja ne ispunim, ona to nekako doživljava kao lični neuspeh." — Keti

Moja definicija uspeha nije broj prodatih primeraka ili koliko ću zaraditi. Ako želim da kvantifikujem uspeh, onda, u ovom trenutku, imamo devet preostalih primeraka, od 50 koliko smo odštampali. Za mene je to dovoljno. Ali moja pažnja je više usredsređena na slanje poruke u svet. Smatram da ako je to na internetu, onda samo pređete preko toga na Instagramu i to bude to. Fizički primerci ipak imaju veću težinu. Moja definicija uspeha je više filozofska. Rod i feminizam predstavljaju veliko pitanje u Indoneziji i želim nešto da kažem na tu temu. Sama činjenica da sam ovo donela na svet već je veliki uspeh. Samo putovanje je velika nagrada.

Samizdat je težak, ali istovremeno imam više kontrole nad sopstvenim kreativnim procesom. Niko ne sakati moje ideje niti mi govori da radim stvari na određeni način. Kad se sve sabere i oduzme, ove devojke su mi verovale da ispričam njihove priče, tako da želim da ostanem verna svojim izvorima. Imam odgovornost da ne izvitoperim njihovu priču.

Možete da pratite Nadiju Rompas na Instagramu ili zavirite u njenu knjigu Anak Perempuan ovde.

Takođe, da se unapred ogradimo, i Alika i Keti rade ili su nekad radile za VICE.

Više na VICE
VICE Channels