Quantcast
Ilustracije: Joel Benjamin

Jedan dan u životu mog mozga

So Sad Today

So Sad Today

Zabeležila sam sve negativne misli koje sam u jednom danu imala o sebi. Nije bio tako lak zadatak!

Ilustracije: Joel Benjamin

Majndfulnes je tehnika meditacije namenjena oslobađanju sebe od suvišnih i (u mom slučaju) često loših misli. Ona podrazumeva da se u potpunosti ubacite u sadašnji trenutak, steknete spokojnu svest o sopstvenom fizičkom prisustvu i svim osećanjima i mislima koje uz njega idu. On je i elemenat ACT terapije koja mi je — kad mogu da je priuštim — stvarno pomogla sa mojom anksioznošću.

Tokom majndfulnes meditacije misli mi ponekad odlutaju, kao mačke lutalice, od mog disanja. Kad se to desi, prosto kažem sebi: "misli, misli" i onda se ponovo usredsredim na disanje. Primetila sam da te misli imaju običaj da se vrte u krug — njihov sadržaj često se bavi sličnim temama: strahom da neću dobiti nešto što želim, strahom od gubitka nečega što već imam i, najčešće, strahom da ničeg nisam dostojna (u paru sa autodestruktivnim idejama kako to da popravim).

Ovaj strah da nisam dostojna vrti se u mojim mislima po čitav dan, kao magnetofonska traka koja se okreće u krug, ubačena u moj mozak još u ranom uzrastu. I zato sam odlučila da izvedem eksperiment u kojem ću beležiti te misli i osećanja tokom jednog dana — mogli biste da ga nazovete danom u bašti nedovoljnog samopoštovanja. Bio je to težak posao, zato što imam mnogo loših misli o sebi — tako da je obraćati pažnju na njih bio kao nekakvo stalno zaposlenje. Zato što najviše učim iz napisanog, pomislila sam da ću ako ih zapišem biti odgovornija prema samoj sebi. Možda će drugi ljudi sa nedovoljnim samopoštovanjem među njima prepoznati neke od sopstvenih negativnih misli i moći da ih razdvoje od istine.

I tako, evo tog jednog dana u životu mog uma:

8:03 Ne zaslužujem da doručkujem. Moram da sačuvam kalorije za kasnije.

9:04 Ljudi će večeras primetiti da patim od poremećaja u ishrani kad budem pojela svu supu i povrće iz svoje čorbe, ali ne i testo.

10:05 Treba da pišem o politici, globalnim tragedijama ili nečemu sličnom. Nikoga nije briga za moje probleme sa ishranom.

11:01 Ljudi će definitivno osuđivati ovaj članak.

11:02 Ponekad čak ni ne recikliram smeće, već samo izbacim nešto što bi moglo da se reciklira, zato što sam lenja i u određenim trenucima imam kompulzivne sklonosti da uklonim smeće što dalje od sebe.

11:39 Definitivno sam najgora.

12:08 Da li u mejlu koji sam poslala L. delujem opsednuta samom sobom? Da li je trebalo da kažem: "Nadam se da si se lepo provela za 4. jul"? Ali zar ne izgleda veštački poželeti nekome lep 4. jul toliko dana nakon što je on već prošao? Da li me je zaista briga da li se lepo provela za 4. jul? Sumnjam da je njoj stalo do mog 4. jula, iako je rekla da se nada da sam se lepo provela. Možda joj je zaista stalo. Možda ima ljudi kojima je zapravo stalo ako se ljudi koje jedva poznaju, sa kojima imaju samo profesionalni odnos, dobro provedu za praznike. Jesam li ja nehumana zato što mi nije stalo?

12:27 Radnik obezbeđenja na parkiralištu gde svakog dana jedem svoj dijetalni čizkejk u kolima misli da nešto sa mnom nije u redu i u pravu je.

13:52 Nešto u vezi sa mnom odjednom deluje veoma široko. Ili natečeno ili tako to.

13:55 Definitivno se gojim.

13:56 Ljudi će me osuđivati zato što pišem o gojenju kao da je to nešto loše. Treba da ubacim napomenu koja glasi da ne osuđujem ničije tuđe telo, samo svoje podvrgavam nemogućim standardima kao posledica stalnih poruka moje majke u detinjstvu da će me svet odbaciti i da ću je duboko osramotiti ako se budem ugojila.

Joel Benjamin

13:57 Odrasla sam žena. Kako to da me i dalje kontrolišu majčine poruke.

14:41 Moja koža izgleda matoro.

15:04 Deluje mi pogrešno što uopšte postojim.

15:59 K. misli da sam zahtevna i da je naporno raditi sa mnom. Moram da dokažem da sam kul. Ne šalji joj odmah odgovor.

16:02 Zašto sam joj odgovorila tako brzo?

16:39 Grozna sam.

16:47 Ima li nešto što mogu da kupim što će učiniti da ja budem malo manje ja?

17:11 T. će pomisliti da je iskorišćavam isključivo zbog njenog parking mesta, zato što je ne zovem na večeru.

18:23 Kad sam pozvala T. na večeru, ona je verovatno pomislila: Hej, pa družile smo se pre neki dan. O'ladi malo. Ona misli da sam čudakinja.

18:25 Je li ovo uopšte članak? Moj urednik će biti u fazonu: "Kakvo je ovo sranje?" Ne mogu da verujem da mi i dalje dozvoljavaju da pišem ovu kolumnu. Verovatno će ubrzo prestati. Samo čekam taj mejl.

19:18 Ja sam praktično jedna ogromna bubuljica.

20:37 Volela bih da sam jedra i da svoju jedrost nosim sa velikim samopouzdanjem. Zatočena sam u staroj paradigmi konstantne težnje ka mršavosti.

20:46 Da li uopšte zaslužujem da živim?

21:12 U jednom trenutku u veoma bliskoj budućnosti, ništa od moje odeće mi više neće odgovarati.

21:13 Plašim se da uvrstim neke od najgorih stvari koje mi moj um govori o mom telu i njegovom pravu na postojanje jer se plašim da će ljudi reći da je to "trigerovanje" ili da "romantizujem" mržnju prema samoj sebi. Volela bih da ne živim u strahu od internetske rulje, kao velikog plimskog talasa, koji će me poklopiti svojim kritikama.

21:14 Piši šta god želiš. Niko neće ni stići ovoliko daleko u "članku" zato što je toliko loš.

21:38 Bilo je previše jebenog humusa na tom krekeru, kučko. Pazi šta radiš.

22:03 Postaću stara žena koja visi po tuđim proslavama Dana zahvalnosti i žali što nikad nije imala decu.

22:05 Je li toliko loše to što ne volim decu?

22:08 Trebalo bi u ovom članku da ubacim napomenu koja glasi da nije da ja duboko u sebi ne volim decu, samo mi smeta kad dete pravi neke gluposti a njegova mama me gleda očekujući od mene da se nasmešim , u fazonu: "Vidi šta sam israla iz sebe! Nije li preslatko?" Trebalo bi da uvrstim i napomenu koja glasi da se verovatno tako osećam zato što nikad nisam doživela takvu bezuslovnu majčinsku ljubav gde je majka prosto očarana tobom šta god da uradiš. Stoga, moj prezir prema iritantnim majkama i njihovoj iritantnoj deci služi tome da predupredi bilo kakvo osećanje tuge što ja, kao ja, nikad to nisam doživela.

22:43 Da li uopšte zaslužujem da budem dobra prema samoj sebi? Moji poreski dolari finansiraju ubijanje dronovima.

23:12 Priroda me osuđuje.

23:46 Ja sam... luzer.

*

I, da li je na kraju znanje moć? Nisam baš sigurna. Jedna stvar koju sam naučila radeći ovu vežbu jeste da moj nedostatak samopoštovanja može da se podvede pod još izraženije kategorije nešto sam prethodno mislila. U sklopu straha da nisam dostojna (ili, u slučaju mog tela, da me ima i previše), postoje tri potkategorije koje prepoznajem: telesna dismorfija, strah od osuđivanje drugih i egzistencijalna krivica da li zaslužujem da živim.

Otkrila sam i da je praktično nemoguće da budem svesna svih svojih misli tokom nekog dana. Bilo je mnogo trenutaka tokom dana kad sam se osećala loše a nisam mogla da se setim zbog čega: poput uboda insekta nakon što je buba nestala. Taj ubod, shvatila sam, uvek ima nekakvog insekta koji ga je izazvao. Ako se osećaš loše, to osećanje je najverovatnije nastalo od neke misli.

Kupite So Sad Today: Lični eseji na Amazonu , i pratite je na Tviteru .

Još na VICE.com:

Zašto i posle tridesete svaki čas trčim kod roditelja

Sa čim se sve žene sa hendikepom u Srbiji suočavaju pri odlasku kod ginekologa