IME I PREZIME : Vladimir "Vanja" Grbić
DATUM I MESTO ROĐENJA : 14.12.1970. u Kleku
SPORT I POZICIJA : odbojka, primač servisa
KULT JE ZATO ŠTO JE : …bio predvodnik generacije koja je osvojila jedino timsko zlato za SR Jugoslaviju u Sidneju 2000.Herojstvo u sportu ima mnogo lica. Uzeti penal za pobedu u važnoj utakmici, održati prisebnost sa linije slobodnih bacanja, baciti se u pravi ugao i sačuvati svoju mrežu dok ističe vreme…sve su to osobine sportskih heroja. Ipak, od svih tih junaka, najviše se cene lideri. Oni koji stave ceo tim na leđa i kažu, momci, sad idemo po zlato, pa kud puklo. Do sredine devedesetih, ne može se reći da je Srbija tj. Jugoslavija slovila za odbojkašku naciju. Bio je to još samo jedan u nizu sportova koji je bio u čeličnom stisku Sovjetskog Saveza, koji je od 1967. pa do svog raspada osvojio čak deset od jedanaest mogućih evropskih titula. Jugoslavija je sedamdesetih godina uspela da se dokopa dve bronze, 1975. u Jugoslaviji i 1979. u Francuskoj, i to je otprilike bilo – to. Ali, znate i sami kakvi smo mi Srbi – dajte nam loptu i protivnika i naćićemo nekakav način da uradimo nešto u tom sportu. Tako je pre oko dvadeset godina došlo i do konačnog procvata odbojke na našem podneblju. Formirala se tu jedna jaka, kohezivna generacija, dobro potkovana na svakoj poziciji. Bio je tu, recimo, bivši igrač Partizana Željko „Džigi" Tanasković, stameni srednji bloker i zajedno uz danas nažalost pokojne Žarka Petrovića i Dejana Brđovića jedan od veteranskih lidera selekcije. Cetinjanin Goran „Kvisko" Vujević dominirao je svojim eksplozivnim servisom, Đula Mešter je gospodario na mreži, a među najzapaženijima bila su dva brata sa prezimenom Grbić – inače sinovi Miloša Grbića, koji je bio član „bronzane" generacije iz 1975. Onaj mlađi, ćutljiviji, Nikola, bio je mozak ekipe. Kao jedan od najboljih tehničara u istoriji odbojke, zajedno uz legendarnog Holanđanina Petera Blanžea, znao je u svakom trenutku gde lopta treba da se nacrta kako bi je neko naš prikucao u protivničko polje. A onaj stariji, Vladimir – odmilja poznatiji kao „Vanja" – bio je srce. Možda nije ispravno reći da je Vanja Grbić bio najkvalitetniji odbojkaš u to vreme, jer ipak, bilo je tu toliko asova i ne bih želeo da nekoga uvredim. Ali da je bio najharizmatičniji, e tu već nema greške. Vanja je, prosto, činio sve oko sebe boljima, i nemoguće je vrlo često delovalo moguće kada je on bio na parketu. Jer on je stizao sve, i svugde. Iako je po vokaciji bio primač servisa, Vanja je bio i izuzetni poenter, i bloker, i šta god bi ga pitali da uradi on bi to uspeo, i to ne samo uspeo, već bi to učinio na takav način da se ostatak ekipe toliko energizira i podigne da se taj naboj oseti i preko televizora. Njegova patentirana „lavlja rika" posle poena, njegov surov pogled kroz mrežu i njegova konstantna želja da motiviše ljude oko sebe bili su neizostavan činilac svih odbojkaških uspeha SR Jugoslavije i kasnije SCG-Srbije koji su počeli da se nižu od 1995. Te godine, u Grčkoj, „nova" Jugoslavija osvojila je svoje prvo odbojkaško odličje – bronzu. Godinu dana kasnije, stigla je još jedna bronza, ovaj put sa Olimpijskih Igara u Atlanti – meč protiv Brazila u četvrtfinalu je još koliko iste večeri ušao u anale srpskog sporta. 1997. smo imali tu čast da neprikosnovenim Holanđima jedini uzmemo set i to u finalu, što je bilo dovoljno za srebro – od istog materijala bile su nam i medalje 1998. u Japanu, kada smo u finalu izgubili od Italije. Posle još jedne bronze, osvojene 1999. u Austriji, sve je bilo spremno da se i mi jednom vratimo kući sa zlatom. Sudbina je htela da to bude baš na najvećoj mogućoj svetskoj sceni – Olimpijskim Igrama.
Jugoslavija je tada bila tim sa misijom, a lice ekipe bio je Vanja Grbić. Sada još luđi i još harizmatičniji nego inače, bio je pravi vođa nešto mlađe „čete plave", koja se prvo „ušunjala" u četvrtfinale uprkos porazima od Italije i Rusije, a onda dodala gas u osmini pa prvo eliminisala Holandiju, zatim vratila Italijanima dug sa „nulom" i na kraju potpuno deklasirala favorizovane Ruse, koji i uz sav svoj kvalitet nisu imali rešenja za junake selektora Zorana Gajića. Vanja Grbić je u svojoj klupskoj karijeri nastupao sa velikim uspehom za Vojvodinu, zagrebačku Mladost, Padovu, Kuneo, Romu, Latinu, Fenerbahče…igrao je i u Brazilu, i u Japanu, osvojio nacionalne titule i međunarodne kupove, dobio mnogobrojna individualna priznanja (među kojima je i članstvo u svetskoj odbojkaškoj Kući Slavnih). Ali ako ćemo ga mi po nečemu pamtiti, to je njegova beskompromisna borba do poslednjeg atoma snage u nacionalnom dresu, njegovo odbijanje da prihvati poraz, njegov stav na terenu i van njega koji je obrazovao i formirao mnoge mlade sportiste danas, i ne samo odbojkaše. Svojim igrama u plavom dresu Grbić je udario temelje onome što se danas zove srpska odbojka, i u svakom novom trijumfu naše reprezentacije vidi se njegov pečat. I čuje njegov urlik. DODATNO GRADIVO : nažalost, na YT-u izgleda nema onog klipa kada je u novembru 1998., znači jedva mesec posle „oktobarske krize", Vanja otišao „off the script" u uključenju posle pobede od 3-0 na selekcijom SAD i počeo da urla „KOGA STE BRE VI HTELI DA BOMBARDUJETE?!?!?!". Na sreću, to ipak čini moj izbor lakšim, jer realno, kada kažete Vanja Grbić, vi ipak mislite na ovaj poen protiv Rusa iz sidnejskog finala. I sve je ovde za špice – i sulud skok preko reklame, i povratak u blok, ali onaj pogled kojim je prostrelio Ruse dok je išao ka klupi…e na tome bi mu i Saša Danilović pozavideo.Pogledajte još:
DATUM I MESTO ROĐENJA : 14.12.1970. u Kleku
SPORT I POZICIJA : odbojka, primač servisa
KULT JE ZATO ŠTO JE : …bio predvodnik generacije koja je osvojila jedino timsko zlato za SR Jugoslaviju u Sidneju 2000.Herojstvo u sportu ima mnogo lica. Uzeti penal za pobedu u važnoj utakmici, održati prisebnost sa linije slobodnih bacanja, baciti se u pravi ugao i sačuvati svoju mrežu dok ističe vreme…sve su to osobine sportskih heroja. Ipak, od svih tih junaka, najviše se cene lideri. Oni koji stave ceo tim na leđa i kažu, momci, sad idemo po zlato, pa kud puklo. Do sredine devedesetih, ne može se reći da je Srbija tj. Jugoslavija slovila za odbojkašku naciju. Bio je to još samo jedan u nizu sportova koji je bio u čeličnom stisku Sovjetskog Saveza, koji je od 1967. pa do svog raspada osvojio čak deset od jedanaest mogućih evropskih titula. Jugoslavija je sedamdesetih godina uspela da se dokopa dve bronze, 1975. u Jugoslaviji i 1979. u Francuskoj, i to je otprilike bilo – to. Ali, znate i sami kakvi smo mi Srbi – dajte nam loptu i protivnika i naćićemo nekakav način da uradimo nešto u tom sportu. Tako je pre oko dvadeset godina došlo i do konačnog procvata odbojke na našem podneblju. Formirala se tu jedna jaka, kohezivna generacija, dobro potkovana na svakoj poziciji. Bio je tu, recimo, bivši igrač Partizana Željko „Džigi" Tanasković, stameni srednji bloker i zajedno uz danas nažalost pokojne Žarka Petrovića i Dejana Brđovića jedan od veteranskih lidera selekcije. Cetinjanin Goran „Kvisko" Vujević dominirao je svojim eksplozivnim servisom, Đula Mešter je gospodario na mreži, a među najzapaženijima bila su dva brata sa prezimenom Grbić – inače sinovi Miloša Grbića, koji je bio član „bronzane" generacije iz 1975. Onaj mlađi, ćutljiviji, Nikola, bio je mozak ekipe. Kao jedan od najboljih tehničara u istoriji odbojke, zajedno uz legendarnog Holanđanina Petera Blanžea, znao je u svakom trenutku gde lopta treba da se nacrta kako bi je neko naš prikucao u protivničko polje. A onaj stariji, Vladimir – odmilja poznatiji kao „Vanja" – bio je srce. Možda nije ispravno reći da je Vanja Grbić bio najkvalitetniji odbojkaš u to vreme, jer ipak, bilo je tu toliko asova i ne bih želeo da nekoga uvredim. Ali da je bio najharizmatičniji, e tu već nema greške. Vanja je, prosto, činio sve oko sebe boljima, i nemoguće je vrlo često delovalo moguće kada je on bio na parketu. Jer on je stizao sve, i svugde. Iako je po vokaciji bio primač servisa, Vanja je bio i izuzetni poenter, i bloker, i šta god bi ga pitali da uradi on bi to uspeo, i to ne samo uspeo, već bi to učinio na takav način da se ostatak ekipe toliko energizira i podigne da se taj naboj oseti i preko televizora. Njegova patentirana „lavlja rika" posle poena, njegov surov pogled kroz mrežu i njegova konstantna želja da motiviše ljude oko sebe bili su neizostavan činilac svih odbojkaških uspeha SR Jugoslavije i kasnije SCG-Srbije koji su počeli da se nižu od 1995. Te godine, u Grčkoj, „nova" Jugoslavija osvojila je svoje prvo odbojkaško odličje – bronzu. Godinu dana kasnije, stigla je još jedna bronza, ovaj put sa Olimpijskih Igara u Atlanti – meč protiv Brazila u četvrtfinalu je još koliko iste večeri ušao u anale srpskog sporta. 1997. smo imali tu čast da neprikosnovenim Holanđima jedini uzmemo set i to u finalu, što je bilo dovoljno za srebro – od istog materijala bile su nam i medalje 1998. u Japanu, kada smo u finalu izgubili od Italije. Posle još jedne bronze, osvojene 1999. u Austriji, sve je bilo spremno da se i mi jednom vratimo kući sa zlatom. Sudbina je htela da to bude baš na najvećoj mogućoj svetskoj sceni – Olimpijskim Igrama.
Jugoslavija je tada bila tim sa misijom, a lice ekipe bio je Vanja Grbić. Sada još luđi i još harizmatičniji nego inače, bio je pravi vođa nešto mlađe „čete plave", koja se prvo „ušunjala" u četvrtfinale uprkos porazima od Italije i Rusije, a onda dodala gas u osmini pa prvo eliminisala Holandiju, zatim vratila Italijanima dug sa „nulom" i na kraju potpuno deklasirala favorizovane Ruse, koji i uz sav svoj kvalitet nisu imali rešenja za junake selektora Zorana Gajića. Vanja Grbić je u svojoj klupskoj karijeri nastupao sa velikim uspehom za Vojvodinu, zagrebačku Mladost, Padovu, Kuneo, Romu, Latinu, Fenerbahče…igrao je i u Brazilu, i u Japanu, osvojio nacionalne titule i međunarodne kupove, dobio mnogobrojna individualna priznanja (među kojima je i članstvo u svetskoj odbojkaškoj Kući Slavnih). Ali ako ćemo ga mi po nečemu pamtiti, to je njegova beskompromisna borba do poslednjeg atoma snage u nacionalnom dresu, njegovo odbijanje da prihvati poraz, njegov stav na terenu i van njega koji je obrazovao i formirao mnoge mlade sportiste danas, i ne samo odbojkaše. Svojim igrama u plavom dresu Grbić je udario temelje onome što se danas zove srpska odbojka, i u svakom novom trijumfu naše reprezentacije vidi se njegov pečat. I čuje njegov urlik. DODATNO GRADIVO : nažalost, na YT-u izgleda nema onog klipa kada je u novembru 1998., znači jedva mesec posle „oktobarske krize", Vanja otišao „off the script" u uključenju posle pobede od 3-0 na selekcijom SAD i počeo da urla „KOGA STE BRE VI HTELI DA BOMBARDUJETE?!?!?!". Na sreću, to ipak čini moj izbor lakšim, jer realno, kada kažete Vanja Grbić, vi ipak mislite na ovaj poen protiv Rusa iz sidnejskog finala. I sve je ovde za špice – i sulud skok preko reklame, i povratak u blok, ali onaj pogled kojim je prostrelio Ruse dok je išao ka klupi…e na tome bi mu i Saša Danilović pozavideo.Pogledajte još: