Kakav je u stvari život dece u centrima za pritvor imigranata

Prethodne nedelje, američki senator Džef Merkli iz Oregona pokušao je da poseti ustanovu za prihvat dece imigranata kod Braunsvila u Teksasu. Nije dobro prošao. Video je preko Fejsbuka do sada pogledalo dva miliona ljudi: Senator Merkli opisuje kako mu je osoblje ove ustanove, locirane u bivšem tržnom centru, više puta zabranilo da uđe.

Njegovo pitanje je bilo jednostavno: Šta se u toj zgradi dešava, i gde su stvarno deca?

Istog vikenda je Merkli – liberal i član Demokratske stranke – otputovao i do druge ustanove ovog tipa, Mekalen centar za granično procesuiranje. Tu je naišao na decu u kavezima, prizor sličan onom sa fotografija iz 2014. koje su nedavno obišle internet.

„Veliki žičani kavezi, sa gornje strane su prekriveni mrežama kako ljudi ne bi mogli da se popnu i izađu iz njih“, priča Merkli. „Šta god sam ih juče pitao, odgovarali su samo automatski – to diktiraju bezbednosne potrebe, to diktira potreba za kontrolom.“

Senatorov put inspirisale su nove drakonske mere koje uvodi Džef Sešons i Trampova administracija: deca se na granici sada oduzimaju roditeljima u vidu pretnje za sve potencijalne imigrante. Kako je Sešons rekao u maju, „Ko ne želi da mu se oduzme dete, neka ga ne prevodi preko granice ilegalno.“

Centar u Braunsvilu koji je odbio da primi senatora Merklija drži kompanija po imenu Southwest Key, koja ima na desetine takvih ustanova širom zemlje i svake godine zarađuje desetine miliona dolara iz državnog budžeta, tačnije preko Odseka za zdravstvene usluge (HHS). Iako se vode kao neprofitna organizacija, njeni lideri su plaćeni izuzetno dobro: predsednik i glavni direktor Huan Sančez 2015. godine zaradio je 770,860 dolara poreskih obveznika kako bi se što je bolje moguće starao o deci oduzetoj od roditelja.

„Mi u Southwest Key delimo brigu za decu koju je izrazio senator Merkli, cenimo vreme i trud koje je on uložio u ovaj put do granice“, kaže se u zvaničnoj izjavi. „Već više od dve decenije, Southwest Key obavlja humanitarni rad u hitnim slučajevima, i pruža brigu nezbrinutoj deci imigranata. Naše usluge su dvadesetčetvoročasovne i uključuju stan, hranu, zdravstvo, oblačenje, obrazovanje, i nadzor štićenika, kao i podršku za njihovo ponovno ujedinjenje sa članovima porodice."

Sve i da jeste tako, ipak Merklijeva poseta demonstrira problem – malo ko van kompanije ima uvid u stvarno stanje unutar ovih ustanova. Kontaktirali smo desetak organizacija koje pružaju pomoć i pravno zastupništvo imigrantima, i većina njih kaže da nisu imali prilike da vide prihvatne centre iznutra.

(Potparol HHS dao je zvaničnu izjavu u kojoj s navodi da je Merkli „pokušao da nenajavljeno uđe u prihvatilište UAC (nezbrinute strane dece) uz prenos uživo putem društvenih mreža. Zarad bezbednosti i dostojanstva dece o kojoj centri staraju, pristup je bio odbijen. HHS svoju ulogu u zbrinjavanju ovih mladih lica uzima ozbiljno. Nikome neće biti dozvoljeno da ih poseti bez najave, čak ni osobama koje tvrde da su američki senatori.“)

Jedna osoba koja je ove centre za prihvat dece imigranata videla iznutra je advokat Rošel Garza, koja je prošle godine zastupala anonimnu sedamnaestogodišnju ženu kojoj prihvatni centar nije želeo da odobri izlaz do klinike na kojoj bi mogla da izvrši abortus. (Na kraju su joj odobrili, iako je slučaj išao do Vrhovnog suda.)

Pričali smo sa Garzom o pravnoj zaštiti dece oduzete od roditelja na granici, i o pogoršanjima koja su nastala u vreme nove administracije.

VICE: Šta se inače radilo sa nezbrinutom decom migranata?

Rošel Garza: Za početak, postoje dva zakonska člana koja o 2013 regulišu tretman maloletnih migranata bez staratelja, obično sa severa Centralne Amerike. Meksikanaca retko ima jer se oni deportuju direktno, za razliku od dece iz daljih zemalja. Često su u pitanju izbeglice iz El Salvadora, Hondurasa, i drugih ratom zahvaćenih područja. Ta deca najčešće traže svoje staratelje ili druge srodnike koji već žive u Americi.

Sve ovo već dugo traje, još od Obaminog mandata. Šta se promenilo?

Uveli su praksu razdvajanja porodica. Sada se oduzimaju i deca koja su do granice došla sa roditeljima, i tretiraju se kao nezbrinuta. To je Džef Sešons uveo tek u maju. Sami smo sebi izazvali veliku krizu – nepotrebnim razdvajanjem dece od roditelja opterećuju se institucije za prihvat migranata, i jedne i druge izlažemo ogromnom pritisku, na silu ih guramo kroz proces imigracije. To je novi kontekst.

U Braunsvilu imaju kapacitet za 1200-1500 pritvorenika. Poslednje što sam čula je da ih tamo već ima 1200, a to je samo jedna od dvadesetak takvih zgrada u Rio Grande dolini, ovde na jugu Teksasa.

Kakve su te ustanove iznutra?

Kako koja, ja sam ih posetila nekoliko. Obično postoje učionice jer su često u pitanju nekadašnje škole, mada su neke u novijim zgradama. Ta u Braunsvilu je ranije bila Volmartov tržni centar. Spavaonice imaju krevete na sprat, deci se drže časovi engleskog i neka osnovna nastava.

Da li neko toj deci objasni šta im se dešava?

To je deo šire slike. Kad dete stigne u Kancelariju za raseljena lica, nudi im se osnovna prezentacija prava koja su im na raspolaganju. Gde postoje infrastruktura, postoji i sistem pravne zaštite. Deci se kaže da su u pritvoru pred deportaciju, da znaju šta ih čeka. Objasni im se i načelno kako funkcionišu sudovi, ali to se ne očekuje da će deca moći da shvate. Jezik im je često nepoznat, a moramo da uvodimo brojne nove kontekste. Prolaze koz skrining, procenjuje se kojima bi mogla da se izda viza, kojima azil, koja su deca žrtve trgovine ljudima… Dakle postoje usluge, postoji informacija. Moj je utisak da deca imaju približnu predstavu o tome kroz šta prolaze, ali ne previše detaljnu. Ipak su to samo deca.

Da li roditelji obično znaju gde su im deca?

Kako sada stoje stvari – ne. Roditelji se odvajaju od dece bez informacija. Kad dospeju pred sudiju, prvo što pitaju je obično „Gde su mi deca? Ako me deportujete, da li i ona idu sa mnom?“ a sudija može da im kaže samo da ni on ne zna. U najboljem slučaju, kaže im nešto kao „Po mom shvatanju, posle određenog vremena trebalo bi da ponovo vidite svoju decu“, a koliko je to tačno niko ne zna. Trenutno je takva situacija haotična, sve se porodice prinudno razdvajaju, sve je više potrebe da se zbrinu deca koja bi inače ostajala sa roditeljima. To nisu nezbrinuta deca u klasičnom smislu, bar dok ih država ne dovede u takvo stanje.

Priče o ovom problemu trenutno se šire viralno, koliko ima osnova za sav taj bes?

Užasno je to što se dešava. Neverovatno mi je da insistiramo na oduzimanju petogodišnjeg deteta od roditelja, bez obzira na okolnosti, pa još da roditelju ni ne kažemo gde mu se dete nalazi. Guramo te ljude kroz kriminalni sistem i imigraciju, a držimo ih u dubokoj neizvesnosti, to se protivi svim načelima. Trenutno je sistem u raspadu. Decu ni ne šalju roditeljima, ništa nema smisla.

Da li su i vama nekad zabranili pristup prihvatnom centru?

Dešavalo se, i to kad su mi klijenti bila deca. Neoprostivo je takov ponašanje. Ne poštuje se ni odnos između advokata i klijenta; nedavno sam imala još jedan slučaj anonimne mlade žene kojoj su zabranili abortus, rekli su mi samo „Žalite se ministarstvu pravde“. Kancelarija za raseljena lica kao da svesno pokušava da te mlade žene drži što dalje od ginekološko-akušerskih usluga, kao da im je to stav. Nimalo me nije iznenadilo što su i senatoru zabranili da uđe.

Šta može da uradi običan čovek kad vidi sve ovo?

Može da zove svoje lokalne predstavnike u vlasti i zahteva da se pozabave ovim problemom. Recite mu jasno i glasno: Mi nismo za razdvajanje porodica, za zloupotrebu američkog sistema i ideala. Migrantima treba poželeti dobrodošlicu, na Kipu slobode piše „dajte meni umorne, gladne, bedne…“ Danas se to apsolutno ne radi.