Ispitali smo da li jeftiniji alkohol izaziva gori mamurluk

Iznenađujuće malo naučnih istraživanja je poredilo različite bendove po sastojcima koje koriste i metodima proizvodnje.

pisao Mark Hay
|
jul 3 2018, 8:21am

Fotografija: Richard Theis/EyeM/Getty Images

Odbojnost koju većina ljudi oseća prema jeftinom piću naizgled je logična: svi dobro znaju koliko odvratan ukus ima ona najgora brlja, kao i da ume da ostavi posebno gadan mamurluk. Logika dakle kaže da alkohol sa dna kace – kakav jeftino služe neki barovi, ili ga prodavnice nude u plastičnim flašama – verovatno više štete nanosi organizmu od prosečnog pića prosečne cene (flaša vina od 10 dolara, ili krigla Badvajzera, ili čašica Džordži džina.)

Ova logika možda ipak i nije sasvim održiva. Istraživanja su se iznenađujuće retko bavila uticajem različitih sastojaka i metoda proizvodnje alkohola na telo konzumenta, tvrdi Lora Vič iz Medicinskog centra Vejk Forest Baptist. (Većina studija bavi se širim uticajem etanola na organizam.) Na osnovu podataka koje imamo, moglo bi se zaključiti da jeftinoća brlje ipak nije pouzdan indikator štete koje će nam naneti.

Istini za volju, u mnogim krajevima sveta najjeftinija pića na tržištu su razne domaće pečenice kao što je američki moonshine. Ova pića prodaju se po ceni oko sedam puta manjoj od prosečnog brendiranog proizvoda iste vrste. Bez nadzora i sanitarnih uslova, proizvode ih u domaćoj radinosti ljudi koji često niti znaju šta rade niti im je stalo do toga. U ovim slučajevima postoji visok rizik od kontaminacije metanolom, kog zvanične destilerije uklanjaju. (Mora se ipak istaći, danas postoji veliki broj brendova domaće rakije koji zahvaljujući internim merama nadzora ne spadaju u tu najnižu kategoriju.)

Kontaminanti poput olova takođe prodiru u ovu vrstu alkohola sa zagađene ili neispravne opreme. (Trovanje olovom je najčešći problem kod ilegalnih američkih brlja.) Beskrupulozne pečenjare takođe dodaju u svoja pića formaldehid, razređivač, ili etil-alkohol kako bi ukus bio "oštriji“ i mušterije imale utisak da je procenat alkohola viši nego što jeste. Dakle, piti najjeftiniju brlju iz domaće radinosti lako može da izazove najgori mamurluk koji ste ikad iskusili – ili da ošteti optički nerv, ili uništi pankreas, ili izazove razne hronične bolesti, ili čak da vas ubije na mestu iste večeri.

U mnogim zemljama, alkohol iz domaće radinosti vreba u zasedi – kriminalci i nepošteni prodavci pune brendirane flaše neregulisanom brljom kako bi mogli da povećaju marže smanjivši cenu proizvodnje, ili da eliminišu konkurenciju ponudivši naizgled isto piće jeftinije. Iz Džek Denijelsa su 2015. objavili da je u Kini čak 30% flaša pod njihovom etiketom bilo punjeno "lažnim“ alkoholom. Iako se u Americi brlja još uvek masovno proizvodi – racijom svake ilegalne destilerije policija pleni na stotine litara – presipanje iste u ambalažu licenciranog proizvođača se izuzetno retko dešava. Drugim rečima, ko god pije domaćicu verovatno to radi svesno. Imajući u vidu da u širokoj javnosti odavno postoji svest o tome da se od takvog pića može oslepeti, ljudi verovatno znaju kakav rizik preuzimaju na sebe.

Zahvaljujući američkim propisima na federalnom nivou, i činjenici da industrija poštuje te propise, velika je verovatnoća da je sav jeftin alkohol koju u Americi legalno kupite iz bara ili prodavnice – ali ne ispod tezge – ne nosi gore navedene rizik. Po federalnim standardima, trebalo bi da je bezbedan za upotrebu. Carinska kontrola takođe relativno pouzdano garantuje kvalitet uvoznih pića.

Naravno, federalni propisi ne pokrivaju baš sve. Amerika je ozloglašena po tome što dozvoljava firmama u prehrambenoj industriji da u hranu dodaju boje, hormone, i druge aditive koje ostatak sveta tretira kao rizične i ilegalne. Takođe su nam niži standardi po kojima tolerišemo prisustvo toksičnih materija poput arsenika u hrani i vodi. Razumno je pretpostaviti da sintetički ukusi, prerađeni šećeri, ili čak bukvalno antifriz čine mnoga pića štetnijim po zdravlje ili bar po intenzitet mamurluka.

Ali Vič ističe da se istraživanja kod nas uglavnom bave opštim uticajem (prekomerne) upotrebe bilo koje vrste alkohola, koji nanosi štetu srcu i jetri, povećava rizik od raka, slabi imuni sistem i plodnost, da ne nabrajamo dalje. Svi se ovi uticaju obično vezuju za etanol, osnovni toksični sastojak svakog alkoholnog pića. Još uvek se ne zna, tvrdi Vič, da li na ove rizike utiču drugi sastojci ili proizvodni procesi. “Potrebno je bolje fokusirano istraživanje da bi se to utvrdilo“, kaže ona.

Čak i ako se uzme zdravo ta gotovo da destilacioni procesi ili sastojci nižeg kvaliteta povećavaju zdravstveni rizik koji alkohol nosi, cena nije najbolji način da se utvrdi prisustvo ovih faktora rizika. Dobro je poznato da se tržišne cene pića obično formiraju u skladu sa marketingom, a ne kvalitetom. Cene vina posebno su nestabilne, potpuno nezavisno od kvaliteta. Čak i fensi piva često nose koji se obično vezuje za ona najjeftinija.

Osim etanola, za još jedan od sastojaka alkoholnog pića se zna da pogoršava neke rizike a takođe nije vezan za cenu. Prethodnih godina naučnici su ustanovili da kongenere, nečistoće koje se javljaju kao nusproizvodi destilacije, izazivaju teže mamurluke. (Mehanizam po kom ovi toksini deluju, upozorava Vič, još nije poznat.) Načelno govoreći, što je tamnija boja pića to je veća verovatnoća da sadrži kongenere.

"Proizvođači skupih pića ubeđuju nas da njihovi metodi destilacije efikasnije uklanjaju kongenere“, objašnjava Vič, pa se zato misli da kvalitetniji viski ređe izaziva mamurluk nego onaj jeftiniji, ili čak ređe od jeftine providne votke – zato što ga firme veštije prave, pa bude manje nečistoća u procesu. Kako stari stoje, za sada je to čist marketing. Vič naglašava da se o kongenerama još uvek ne zna dovoljno da bi se procenilo koliko je ova tvrdnja osnovana ili ne.

Kako prosečan burbon sadrži 37 puta više kongenera nego prosečna votka, reklo bi se da će čak i najkvalitetnije piće iz prve kategorije izazvati težu mamurluk od najmanje kvalitetnog iz druge. Ponavljamo, kvalitet ovih proizvoda nije uvek u proporciji sa njihovom cenom.

Realno gledano, pravi rizik jeftinijeg pića ne leži u sastojcima već u količini u kojoj se konzumira – brlja se obično pije u mnogo većim količinama nego skup alkohol. "Mnoga istraživanja, kako u SAD tako i globalno, pokazala su da niska alkohola drastično povećava količinu konzumacije“, kaže Vič, "dok veliku količinu unetu u kratkom vremenskom roku uvek prati rizik po zdravlje.”

Ako pojednostavimo stvari, visoka cena alkohola je ono što sprečava ljude da se njim žestoko opijaju u velikim količinama – skupa pića tretiraju se kao luksuz u kom se uživa. Što je piće jeftinije, to je veća verovatnoća da se čovek njim naliva kako bi se brzo i žestoko opio. Jeftinija pića se češće i mešaju, nekad zato što im je ukus neprijatan. Mešanje alkohola sa energetskim zašećerenim pićem prikriva efekte koje on ima na organizam, kaže Vič, pa se tako lakše pretera. Ima i podataka koji ukazuju na to da gazirane ili zašećereni tečnosti pomažu alkoholu da brže prođe kroz sistem organa za varenje, što ubrzava intoksikaciju i otežava mamurluk.

Rizik od preterane konzumacije verovatno je pravi uzročnik većeg broja negativnih iskustava sa jeftinim pićem. Iako je moguće da u proseku jeftina pića sadrže gore sastojke i da se prave manje efikasnim metodima pa je stoga nešto veća šansa od teškog mamurluka i drugih negativnih ishoda. Ipak, kao što Vič kaže, "Zbog manjka naporednog istraživanja jeftinijih i skupljih pića, za sada nema dovoljno dokaza da bi se zaključilo da su ona skuplja nekako manje štetna.“ U nekim slučajevima, sa jeftinim biste i bolje prošli nego sa preskupo promovisanim alkoholom prepunim kongenera.

Alkohol je dakle kompleksna pojava. Uprkos svoj pažnji koju mu naučnici posvećuju, i dalje su neophodna dodatna istraživanja. U međuvremenu, šta god da pijete biće OK ako ste umereni i ne žurite – osim ako je u pitanju očigledno divlja klekovača iz nečije kade.

Više na VICE
Vice Channels