U zatvoru su mi oduzeli knjigu "Igre prestola" zbog mape

Objavljeno u saradnji sa Maršalovim projektom.

Kad sam otvorila pismo stare cimerke sa koledža, na pod je odlepršala novčanica od deset dolara. Bila je zamišljena kao poklon, ali je više izgledala kao nameštaljka. Iako sam bila sama, osvrnula sam se po ćeliji da bih bila sigurna da me niko ne gleda. Brže-bolje sam strpala novčanicu nazad u kovertu i poslala je kući, plašeći se da ću biti uhvaćena u posedu nedozvoljenog materijala.

Nisam mogla da verujem da je uspela da stigne do mene. Na kraju krajeva, zatvorskom poštom, naročito ovde u Merilendskoj popravnoj ustanovi za žene, vlada pregršt složenih i promenljivih zakona.

NEMA gotovine niti čekova. NEMA nalepnica ni šljokica. NEMA razglednica. NEMA polaroida. NEMA markera ili krejona. NEMA planova za bekstvo niti recepata za pravljenje bombi… Dobro, ovo pravilo smisla. (Kao i zabrana valute, pretpostavljam, jer može da se iskoristi za kupovinu čuvara ili drugih zatvorenika.)

Ali druge zabrane u zatvoru su, recimo to tako, malo manje očigledne u svom rezonovanju. Navodno je međuprostor u polaroidu savršeno mesto za sakrivanje droga. Isto važi za slojeve razglednice, u kojima može da se sakrije više od čestitke za rođendan. A šljokice, nalepnice i lepak mogu da zamaskiraju fleke tečne droge istisnute na papir.

Decenijama se osoblje naše poštanske službe sastojalo od samo jedne članice, koju svi zovemo Mis Beatris. Nikad uživo nisam srela dotičnu damu, ali njen kitnjasti, krivudavi rukopis navodi me da zaključim da je malko starija i da možda pati od artritisa.

Beatris se trudi da bude stroga i sva po PS-u, ali niko nije savršen, otud novčanica od 10 dolara. U njenu odbranu, tim pravilima nema kraja. Kad Beatris odluči da određeno pismo krši neko od pravila, ona odstrani uvredljivi sadržaj i zameni ga “upozorenjem za zadržanu poštu”, koje opet sadrži pola stranice “razloga” sa kvadratićima pored kako bi mogla da štiklira sve koji važe za taj konkretan slučaj.

Sam formular ispisan je sitnim slovima, mutnim i teškim za čitanje, kao da je original zagubljen, što je osoblje primoralo da iznova fotokopira poluiskorišćenu, zgužvanu verziju.

Kad Beatris doda njene nesigurne kvačice i krivudav rukopis, kompletan utisak je da smo se zatekli u nekim davno prošlim vremenima. Napola očekujem da na sledećem formularu za odbijenu poštu pročitam: “Vaša pošta zadržana je zato što žene ne smeju da rade van kuće”, sa štikliranom kvačicom uz to obrazloženje.

Formular za zadržanu poštu sadrži i niz praznih linija. I u tome se krije Beatrisino istinsko diskreciono pravo: ona može da zadrži poštu samo zato što oseća da se radi o nedozvoljenom materijalu.

Tokom svih godina mog boravka u zatvoru dobijala sam silna obaveštenja o zadržanoj pošti. Ali dobijala sam i gotovinu i, u jednom slučaju, personalni ček.

Prošlog Božića dobila sam nedozvoljenu razglednicu. Onomad 1999. godine, dobila sam par minđuša poklonjenih kao uzorak uz katalog za nakit.

Još nova u zatvoru, nisam shvatila koliko sam sreće imala, ali moja cimerka u ćeliji jeste. Ponudila mi je robu iz kantine u vrednosti od pet dolara za moje minđuše, koju sam, glupavo, prihvatila. Ladno sam mogla da dobijem duplo više.

Češće se moja sreća kretala u drugom pravcu. Beatris je jednom isekla obeleživače strana iz nove Biblije koju mi je neko poslao. U prostoru za “razno” napisala je da su te tračice nedozvoljene. Neće komadići tkanine od petnaestak centimetara divljati u krugu ovog zatvora!

Zadržana mi je i knjiga iz serijala Igra prestola zato što je sadržala mape. Mape nisu dozvoljene. Izgleda da neću bežati u Vesteros!

Slike sa svadbe moje ćerke zadržane su zato što su se na njima videla alkoholna pića. Alkohol je zabranjen.

Prilikom jedne raspodele pošte, moja prijateljica Sindi dobila je kovertu. U njoj nije bilo pisma, čak ni obaveštenja o zadržanoj pošti. Jedino što je zveckalo unutra bila je nalepnica za povratnu adresu i komadić koverte na koji je bila zalepljena.

Sindi je to smatrala proviđenjem. Makar je mogla da utvrdi od koga toga dana nije dobila pismo!

Moja prijateljica Sejra pohađa časova preduzetništva. Tražila je od oca da ode na internet i istraži kako se pokreće biznis u Merilendu, odštampa joj to i pošalje poštom. Ali nekoliko nedelja kasnije, dobila je inače prazno obaveštenje o zadržanoj pošti sa još jednom porukom ispisanom Beatrisinim rukopisom. Starica je napomenula da će svako pismo koje sadrži više od 25 stranica biti vraćeno.

Sejra je zvala kući. Ona i njena porodica komunicirali su preko iste zatvorske poštanske službe već više od dve decenije — bili su veterani sistema — ali to pravilo im je bilo novo. Ispostavilo se da je njen otac poslao 26 stranica. Jednu stranicu preko granice. Jednu. Stranicu.

Ne samo da Beatris stalno smišlja sve komplikovanija tumačenja pravila, već ih se i religiozno pridržava. Zamislite samo tu upornost: pregledala je i prebrojala sve stranice, samo da bi ih prepakovala i poslala nazad, savršeno svesna da će joj se isti papiri vratiti, samo u dve koverte umesto u jednoj.

Mogla je da izvrda samonametnuto ograničenje, ali ne naša Beatris, koja je usput sebi praktično udvostručila posao.

Koliko god apsurdno sve to zvučalo, to čak nije ni moja najbolja priča. Moje omiljeno “razno” stiglo je ubrzo nakon što sam donirala novac fondaciji Arbor Daj. Volim te ljubitelje drveća, koji se tamo napolje bore za našu životnu sredinu.

Bila sam zbunjena kad sam dobila kovertu od Arbor Deja koja ja sadržala samo obaveštenje o zadržanoj pošti sa Beatrisinim momentalno prepoznatljivim rukopisom. Pisalo je: Drveće je nedozvoljeno.

Da li mi je Beatris poručivala da ne smem da posuđujem novac dobrotvornim organizacijama? Nikad nisam čula za takvo pravilo. Pretpostavila sam da je konačno toliko upala u stanje obamrlosti, da je očajnički poželela da zaštiti samu prirodu od zatvorske populacije.

A onda sam shvatila šta se desilo. U znak zahvalnosti, Arbor Dej mi je poslao sadnicu.

Kimberli Hriko (53) zatvorena je u Merilendskoj popravnoj ustanovi za žene u Džesapu, u saveznoj državi Merilend, gde služi doživotnu kaznu zatvora za prvostepeno ubistvo i podmetanje požara.